Леoнов: На данашњи дан прије 50 година постао први „свемирски шетач“

Четири године након историјског лета Јурија Гагарина, услиједио је још један велики догађај који је обиљежио тадашњи руски свемирски програм: Алексеј Леонов је у скафандеру напустио летјелицу Восход 2, за коју је био везан пет метара дугом сајлом, и обавио шетњу у трајању од 12 минута и 9 секунди, чиме је постао први „свемирски шетач“ у историји.

Педесет година касније, руски космонаут са истим жаром и прецизношћу описује тренутак у коме је „лебдио у потпуном мраку, са посвуда расутим звијездама и заслепљујућим сунцем“.

Динамичан и расположен, Леонов, који је јуче напунио 80 година, радо говори о свом космичком искуству чији је циљ, према Сергеју Корољеву, митском оцу совјетског свемирског програма, био „пливање у свемиру као што морнари пливају у океану“. Године 1962, годину дана након Гагариновог подвига, СССР и САД воде беспоштедну трку за освајање свемира. Совјети имају предност и намеравају да је задрже.

„Корољев ме је одабрао јер сам већ пилотирао неколико летјелица, имао сам добре оцјене и знао сам да сликам, што је ријеткост међу космонантима“, изјавио је Леонов који тада још није имао 30 година.

Након 18 мјесеци интензивне обуке, космонаут је био спреман, што се не може рећи за летјелицу Восход-2, за чијим ће командама бити Леонов пријатељ Павел Бељајев.

„Ракета није имала систем за избацивање“, казао је Леонов.

„Требало је или сачекати девет мјесеци да буде монтиран, или полетјети са постојећим моделом. Одлучили смо се за ову другу опцију“, додао је он, објаснивши да совјетски свемирски програм није хтио да ризикује да га Америчка свемирска агенција претекне.

„Није била у питању храброст. Једноставно смо знали да тако мора да буде“, навео је он.

Десет седмица прије америчких колега, 18. марта 1965, Бељајев и Леонов (Алмаз-1 и Алмаз-2) ушли су у орбиту на 498 километара изнад Земље, тј. 180 километара више него што је било предвиђено.

Сат и по времена након постављања у орбиту, Леонов је ушао у комору, а Бељајев је затварио за њим унутрашња врата. Након декомпресије, Леонов је отварио спољна врата: „потпуни мрак, посвуда звијезде и сунце заслепљујућег сјаја“.

„Полако излазим из коморе и коначно се одвајам од летјелице. Снимио сам Земљу, савршено округлу, Кавказ, Крим, Волгу. Било је предивно, као на сликама Роквела Кента“, испричао је Леонов, преноси АФП.

Касније ће направити неколико цртежа на бродском дневнику.

Повратак у летјелицу, али и на Земљу, показаће се прилично компликованим. Његов скафандер се надувао и више није могао да уђе натраг у летјелицу. Без чекања дозволе контролног центра, Леонов је одлучио да смањи притисак у комбинезону и успио да брзо улети у комору. Био је потпуно мокар, у само неколико тренутака изгубио је шест килограма.

Приликом повратка на Земљу, слетјели су на Урал, 400 километара од циља.

„Морали смо да сачекамо три дана у шуми, а затим да пређемо девет километара на скијама до мјеста на ком нас је чекао хеликоптер. За то време совјетски радио је јављао како смо на одмору након лета“, казао је кроз смијех Леонов.

Године 1968, британски редитељ Стенли Кјубрик одао је признање Леонову тако што је снимак његовог откуцаја срца у свемиру интегрисао у свој чувени филм „Одисеја у свемиру 2001“. Леонов је један од зачетника свемирске сарадње између СССР-а и САД-а и прије краја „хладног рата“.

Упитан за тренутну кризу на релацији Москва-Вашингтон, Леонов је одговорио: „Између астронаута никада није постојала граница. Оног дана када тај концепт буде допрнио до свијести политичара, наша планета ће изгледати другачије“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: