Лазански: Уцјењују Србију, нишане Русију

Једном у 30 година њемачки „Шпигл” се дохвати теме совјетског или руског војног присуства на Балкану и онда се од разних спекулација прави арсенал политичких притисака на Београд.

„Шпигл” је у броју од 4. октобра 1982. пренио у дјеловима мој текст из загребачког „Старта” о мађарској армији и групацији од четири совјетске дивизије стациониране јужно од Балатона.

„Шпигл” ме је коректно цитирао, са именом и презименом, именом листа који је по Њемцима прави часопис за мушкарце, „ред голих жена, ред оружја”. Закључак магазина који чита осам милиона Њемаца, био је „да је војни експерт из Загреба Мирослав Лазански намјерно објавио причу о совјетским дивизијама у Мађарској, са потпуно тачним подацима, не би ли упозорио југословенску јавност на могућу совјетску инвазију на Југославију”.

Слатко сам се смејао, нијесам имао тему за тај број „Старта”, па хајде мало о Мађарима и Совјетима у Мађарској.

Сада, послије 32 године „Шпигл” диригује бубњевима њемачких и ЕУ упозорења Београду због наводног руског војног и политичког утицаја у Србији. Најсумњивији је, испада по „Шпиглу”, српско-руски центар за хуманитарне акције на аеродрому у Нишу.

Њемачки фактор

Па је Ангела Меркел убиједила Београд да се руским припадницима тог центра не додијели дипломатски статус, јер они су, ето, шпијуни. Амерички војници који се крећу Србијом по споразуму СОФА нијесу шпијуни.

Да будем јасан, само аматери могу да замишљају некакав шпијунски центар на међународном аеродрому у Нишу, аеродрому готово усред града, гдје са солитера можете да видите и прислушкујете све шта се тамо догађа.

Колико год њемачки и ЕУ политичари, који ових дана долазе у Београд, наглашавали да на Србију не врше притисак око санкција према Русији, управо тим наглашавањем јасно је да врше притисак. То чак и званични Пекинг тврди. У међународним односима то је недопустиво.

Један од најслободнијих и најистакнутијих њемачких интелектуалаца прошлог вијека Ханс Магнус Енцесбергер изјавио је још 1990. године „да основну карактеристику њемачког друштва представља тријумф медиокритета и трговачког духа”.

Дакле, Њемци нам нуде бесрамну трговину: уведите санкције Русији и дозволићемо бржи процес отварања поглавља око уласка Србије у ЕУ. Је ли то ЕУ тутор наше судбине на путу ка савршенству?

Или се ми водимо искључиво стратешким користољубљем, при чему су морални принципи од другоразредног значаја? Ко то у Србији може данас да гарантује да нас за неколико година ЕУ неће преварити?

Као што су Берлин, Брисел и Вашингтон преварили Москву неколико пута. Ко може да гарантује да ће за десет година ЕУ и даље постојати? Имам право да сумњам, јер сумња је један од облика слободе.

Џорџ Буш је за ЕУ рекао: „Она није лоша, не помаже, али и не смета.” Један високи функционер његове администрације дефинисао је америчку политику према ЕУ речју „дисагрегација”, односно „раздруживање”.

Србија неће ући у ЕУ све док изричито, де факто и де јуре не призна Косово као независну државу. То сви знају, али о алтернативи као да нико гласно не размишља. Осим, рецимо, Вулин. Или – вози Мишко па докле стигнемо. Дотле ће путници можда и заборавити гдје смо кренули…

Шта значи изјава комесара ЕУ Јоханеса Хана „да је Србија слободна земља”? Нијесам то знао, захваљујем комесару. Шта значе наше изјаве „да за сада неће бити српских санкција Русији”? Да ће их једног дана бити? У име чега? У име нашег уласка у ЕУ?

Путин их прочитао

СР Југославија, односно Србија била је прва жртва глобализма. На нама су испробана сва кршења међународног права, а сада нас тјерају да и ми прекршимо међународно право. Господо, било које санкције без одобрења Савјета безбједности УН су противне међународном праву.

Наравно, ако хоћемо споразум са ММФ-ом око кредита, а то смо добили, ако хоћемо њемачке инвестиције у српску машинску индустрију, то тек треба да се деси, онда је статус дипломата за руске припаднике српско-руског хуманитарног центра у Нишу у другом плану?

Додуше, чврсто вјерујем да они тај статус неформално већ имају и да је то Москви директно и саопштено. Иначе би око руског гаса било проблема.

За вријеме првог хладног рата имао сам разумијевања за Запад и НАТО. Није ми то била препрека да добијем, од најзначајнијих совјетских војних личности, интервјуе у којима су објашњавали своје ставове. Сада у другом хладном рату имам разумијевање за руске ставове.

Јер су у праву. НАТО се проширио до руских граница, опколио је Русију својим сателитима. Америка поставља антиракетни штит у Румунији и Пољској, наводно против ракета из Сјеверне Кореје и Ирана и тражи да јој Европа у вези с тим вјерује.

Европа ће разумјети Вашингтон, али Путин неће. Јер, он је једини руски лидер, послије Лењина, који је живео у Европи. Пуковник Владимир Владимирович Путин у Дрездену…

Аутор текста је новинар Политика Мирослав Лазански.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: