Коматина: Хоће у НАТО преко гробова невине дјеце

Радомир Коматина, наставник дјеце која су прије 16 година страдала у Мурину од НАТО бомби, поручује у разговору за „Дан” да је кампања црногорске власти за улазак Црне Горе у ту војну алијансу злочин према жртвама и народу.

Он је упитао зар би у НАТО требало ући преко гробова невине дјеце која су страдала од пројектила НАТО-а.

Коматина, који је наставник у ОШ „Петар Дедовић“ у Мурину, не заборавља своје ђаке страдале у НАТО агресији 1999. године.

Он каже да често има кошмаре због стравичних сцена које је видио када су његови ђаци погинули.

Од НАТО бомби у Мурину 30. априла 1999. године страдали су четрнаестогодишњи Мирослав Кнежевић (1985), тринаестогодишња Оливера Максимовић (1986) и десетогодишња Јулија Брудар (1989).

Коматина, чије је отац Манојло такође страдао од НАТО бомби, живо се сјећа како су се тог несрећног дана „бјелосвјетски крвожедници” обрушили на једно мирно горњеполимско мјесто и његове мирољубиве житеље.

Радомир је предавао Мирославу и Оливери, а Јулију је, како се присјећа, свакодневно виђао у школском дворишту како се са својим другарима игра и радује животу. Оливера и Јулија су са породицама избјегле са Космета, из Обилића, бјежећи од НАТО агресора и њиховог рушилачког похода на ту јужну српску покрајину, да спас нађу с Друге стране Чакора, гдје није било војних циљева, али су баш ту нашле смрт заједно са својим другаром Мирославом.

“Умјесто ратне обавезе, како у таквој ситуацији налаже уставни поредак сваке земље, код нас је уведена радна обавеза. Тако су нас привели пред олтар смрти, да гинемо на гомиле, умјесто да часно бранимо своју отаџбину. Да апсурд буде већи, нечасно руководство наше државе гарантовало нам је да нећемо бити бомбардовани, а бомбе су почеле да сију смрт управо у Црној Гори. Ја сам тога дана, по налогу директора школе Шћепана Ђерковића, морао поћи у Плав по плате. Послије 15 часова, заједно са братом Љубом, тетком и Браном Оташевићем, кренуо сам према Мурину. Кад смо били код пумпе у Плаву, чули смо стравичне експлозије из правца Мурина. На прилазу Мурину видјели смо рушевине на све стране. Кад смо прилазили центру, видјели смо да неки човјек лежи на улици. Рекао сам брату да заустави ауто, да видимо ко је и је ли жив. Кад смо му пришли, видјели смо да је то наш отац Манојло. Убацили смо га у ауто и кренули према болници у Беранама“, присјећа се тог стравичног дана Коматина.

Он каже да ће језиве слике убијене дјеце и њихових тијела унакажених НАТО бомбама памтити довијека.

„Тај призор ме прати и данас и никад се тога нећу ослободити. Гледам своје ђаке унакажене. Осјећам да вапе „помози, наставниче”, а ја им помоћи не могу. У сну ми се често јаве, видим их, не могу да заспим. То су били изврсни ученици, а као дјеца прави анђели. Мирослав је био и наметљив, добар спортиста, миљеник у школи и у крају.И настрадале дјевојчице су биле предивне. Оне су и ранијих година повремено боравиле у Мурину код дједа и бабе, тако да су познавале ову средину, а и она њих. Њихове убице тврде да су гађале мост да прекину пролаз тенкова према Космету, што је лаж. Пет километара прије тог моста и послије њега исто толико постоје мостови, а и корито Лима је на пуно мјеста проходно и за тракторе, а камоли за војну технику. Њих троје и осталих које су усмртиле бомбе свирепог агресора више нема, а власт каже да Црна Гора није била у рату, да се није гинуло и страдало, а и сами добро знају да не говоре истину, што је равно злочину који је починио НАТО, ако не и горе. На сахрану страдалих дошао је предсједник државе Филип Вујановић и видио срушено Мурино и шест сандука, а ни он никако да превали истину преко уста. Срамота“, огорчен је Радомир Коматина.

Он истиче да му је након језивих призора које је кобног дана видио у Мурину више него дегутантна кампања власти за улазак Црне Горе у НАТО.

„Како на то гледам? Као на зло, што би рекао Мирко, отац убијеног Мирослава! Ми смо народ познат по праштању, али то је нешто што се не може опростити ни по коју цијену. Како опростити? Нијесмо били у рату, а изгинули смо! То је крајњи цинизам и издаја каква никад нигдје није запамћена и какву здрав људски разум не може ни појмити. Кажу да је то био удар на југословенско руководство. Кажу и да они на земљи са неба виде и шибицу и могу да је погоде, а то руководство не нађоше. Што срушише цијелу СРЈ због једног човјека? Зато што није тачно то што причају! Учинили су оно што су планирали и хтјели. И зато нас жртве упозоравају и опомињу не са нашим убицама и крвницима! Зар преко наших невиних жртава у ту злогласну организацију!? Ми вам нећемо опростити и наше ране вјечно вас бољеле ако тамо одете.

А ја питам и ово: кад је то милосрдник и миротворац, иду ли у те мировне мисије синови наших руководилаца Мила, Ранка или министарке војне Милице? Не, они, стварају бизнис на муци и парама овог несрећног народа и студирају на страним колеџима“, указао је Коматина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: