Бјеше то у далеком Китају, најмногољуднијој земљи свијета. Предсједник парламента дукљанске статистичке грешке са диктаторским амбицијама, Катунски Гебелс отишао да порине испод чекића нови брод који ће свјетским морима вијорити његов љубљени дукљаноидни барјак.
Мјесто гомиле корисних политичких поена јефтинијих од кинеске робе, Катунски Гебелс се из Шангаја врати подвијеног репа, а и Ђа(в)о је у тој работи умијешао прсте. Три пута (замислите паклену коинциденцију) је Гебелс у шангајском бродоградилишту залуд у брус-ли стилу замахнуо да боцу шампањца разбије о оплату новог средствима кинеске банке кредитираног брода.
Три пута се боца одбијала о брод као да је од кинеске пластике, док не прискочи локални званичник по имену Ђао и на брзину је не поломи о брод да не испадне већа брука. Као у стиху „Забрањеног пушења“ – „сам Ђаво му је дао брзину ескиваже“, али Гебелс није сарајевски анти-херој нити је кинески Шејтан с њим чекао Сабах иако му је горепоменути широко отворио душу и приглио га. Поморци укрцани на први и једини брод дукљанске поморске флоте прогуташе кнедлу, а Гебелс намјести шишке које су се разбарушиле услед грозничавих покушаја сјетивши се оне „ко с Ђаволом тикве сади“.
Епилог сви знамо. Брод је на брзу руку дат у најам, а од вијорења барјака са кокошијом хералдиком (који се такође праве у Кини за мале паре) остаде само прича на којој би завидио и Булгаков и Гете. Истини за вољу ни у „Мајстору и Маргарити“ ни „Фаусту“ нема толико очигледне појаве луциферовске руке, већ улога Нечастивог провијава кроз дијалоге јунака и мисли аутора. Код Катунског Гебелса је све јасно. Јаловост дјела и ђавоља рука која га несумњиво води. Индикативно је да он као и сви слични примитивни негативци из холивудских Б продукција сем мржње чији је роб, нема бог зна каквих карактерних особина вриједних помена. Катунски Гебелс са фиреровским амбицијама остао је оно што је увијек и био - ориђинал которске Карампане чија је покретачка снага мржња, а политичка пракса агресивно антисрпство. Нешто између Чаплиновог извођења Хитлера и улоге Гестаповца Хер Флика у култној британској серији „Ало, ало“.
Наравно увијек излети неко из његовог чудноватог бревијара „савјетника“ скупљених с коца и с конопца. Некад је то био злосрећни генерал, који се како рече „двадесет година бори против Ђукановићевог режима“ уз добру апанажу, стан у Београду, позамашну пензију и кикирики. То је онај исти Херцеговац који каже да је признање Косова од стране Дон Микелеа био „пријатељски чин“ и да ће то признање братског државоликог пројекта бити „еуропски искорак“. Наравно кад се помене исти принцип сецесије и на случају Дукље ( што снијевају становници источних крајева провизоријума који граниче са братским провизоријумом) то је за нечасно отпуштеног генерала „непримјенљиво“.
Из Гебелсовог приватног зоо врта искочи ових дана и медиокритетски скрибоман скромних литерарних, али позамашних шовинистичких излета. Занимљиво је да улцињски сањар дукљанског Брејвика увијек тражи неке апстрактне и недостижне циљеве. Мањак талента надокнађује вишком маште, па је то и производ његових лудих снова о дискредитацији Херцег Новог као дукљанске парадигме „града гријеха“, пришивању Кустурици етикета геноцидности или куражења „Бокија“ који идеал поетске правде треба да достигне масовном ликвидацијом српског државног и духовног врха по филмском моделу Квентина Тарантина или Сема Пекинпоа.
Али добро, то је све „поетска слобода“, а Гебелс далеко било, не би да ограничава „слободу стваралаштва“. У том циљу је и судија Врховног суда, групенфирер национал социјалиста ослободио у тривијалном судском процесу Гебелсовог Гремлина, а сам Катунски Гебелс је љубљеном керберу бацио нову коску и потапшао га по капури.
„Ви никад нијесте знали за шта се треба опредијелити али знате шта треба уништити. Док ми, који себе сматрамо браниоцима људског духа, ипак знамо да дух може умријети кад је сила која га гази довољно јака. Али ми вјерујемо у једну другу силу. Решетањем тих утихлих лица, чији су погледи већ окренути од овог свијета, ви мислите да можете изобличити лице наше истине. Само не рачунате са упорношћу која чини да се Француска бори вјерујући да је вријеме уз њу. Та очајничка нада нас одржава у тешким тренуцима: наши другови ће бити стрпљивији од крвника и бројнији од метака. Видите, Французи су способни да осјете гнијев“, поручио је национал-социјалистима свога доба, Писац Албер Ками у „Писмима њемачком пријатељу“.
Бојим се да су и Срби, као и Французи у Другој свјетској војни коначно научили своје лекције.
