IN4S

Сваком писцу је циљ да добије читаоце. И то неравнодушне читаоце. Од равнодушних нема користи. Читаоце привлачи књижевно дјело. Уколико је дјело неубедљиво читаоци га мимоилазе. Немилосрдни су. Брзо се растају са склопљеним књигама. 

Андреј Николаидис није први писац који се мучио с читаоцима а неће бити ни последњи који им покушава доскочити. Послије десетак година писања, Николаидис је напокон стекао пожељне читаоце – оне неравнодушне и то у великом броју. Нажалост није се то догодило у тишини и на страницама књиге како приличи књижевности, већ по електронским порталима у великој медијској халабуци како то приличи ери маркетинга. У свијетлу Николаидиса и његових тренутних читаоца два питања су једнако важна.

1. Могу ли неравнодушни читаоци направити од Андреја Николаидиса писца ? 
2. Може ли писац Андреј Николаидис уопште одољети инспирацији коју му пружају такви читаоци ?

У Црној Гори Николаидис је годинама већ својим острашћеним националистичким и примитивним генерализацијама типа “Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочинацка – али прави зликовци су попови.” покушавао да пронађе читаоце. Узалуд му је помагао и његов шеф, предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић који је за свештенство црногорске митрополије док су служили свету патријаршијску литургију поводом 180 година од упокојења Петра Првог Петровића Његоша, на свечаној академији пратећи дух свога штићеника изјавиљивао да су “попови наша брука”. Послије низа углавном пропалих покушаја да изазове шире реакције у Црној Гори која је подручје одавно подијељених, убијеђених и конфронтираних читалаца, Николаидис се одлучује да крене у лов на читаоце пјенушаве крви у Србији.

Први покушај - напад на Емира Кустурицу којег је назвао „џелатовим шегртом“ и исмијавање Кустуричиних филмских дјела медијски су пропали због велике разлике у калибрима. Писац Николаидис завршио је у тишини подгоричког основног суда. Велика бука произведена је у Босни, међу тамношњим читаоцима који су скупили 12000 еура да плате казну за колумнисту. (Прије неки дан Уставни суд Црне Горе укинуо је ову пресуду. Видјећемо да ли је то још један потпис подршке Никоалилидису!?)

У следећем покушају да дође до читаоца у Србији и Републици Српској Николаидис је успио пожњети „славу“ за којом толико жуди. Узвраћено му је из свих калибара. Николаидисовом успјеху у Србији и Републици Српској кумовала је за њега срећна околност што је своје чиновничко послање - савјетник је предсједника скупштине Црне Горе чувеног по мржњи према српском народу, удружио са својим књижевним аспирацијама у којима главну улогу у свим могућим негативним контекстима има српски народ ма гдје се налазио. 

То што у своме тексту „Шмникање политичког монструма“ Николаидис говори о - цивилизацијској употреби оружја и детонрању експлозива у сали пуној срба, мање је штетно од оног што је послије текста услиједило. А услиједила је општа навијачка туча у јавном мњењу двије државе (Србији и Црној Гори) између присталица и противника проблематичног писца који је најавио да би опет „све исто написао“. Николаидис ће као и у претходних десетак година наставити да се за своје читаоце бори истим (нечасним) средствима, распиривањем мржње, ксенофобијом, вулгарним и примитивним испадима, ниским ударцима у осјетљиве грађанске вриједности и односе. Трудиће се да своје фобије, фрустрације, мржње под фирмом публицисте и писца пласира у подијељеном друштву, онамо гдје су одзиви читаоца национално емотивни и експлозивни. Да то не ради Николаидис би по сопственом признању „био мртав писац“. А и странку за чије интересе Николаидис то ради чекала би иста судбина.

У средњем вијеку људи попут Николаидиса кажњавани су инфамијом (презрењем). Нажалост у нашем добу они се награђују пажњом државе, позитивном или негативном, завређују високе државне функције или државне демарше с високог мјеста. Несмотрени потез Србије (демарш у вези Николаидисовог писања) не само да ће колико толико легитимисати и као личност и као писца, особу одавно нам познату по својим некрофилским сензацијама, и кокетирању с тероризмом* већ ће и његовом шефу, челнику паразитске политичке странке која 20 година није изашла на изборе у Црној Гори, ојачати политичке позиције дајући му нове замахе у борби против омиљених непријатеља - „српских окупатора“.

Случај Николаидис нанио је штету и онима који су стали у његову одбрану и онима који су га предимензионирано напали. Једину корист извукли су психо-патолошки поремећаји који олако прерастају у „друштвене вриједности“ око којих се изјашњавамо, свађамо, трујемо међусобне односе, обесмишљавамо дух људских права и слобода, загађујемо јавно мњење ... 


* Николаидис је за сајт “Урбан Буг”, између осталог, изјавио да би “био почаствован ако би његов рад био инспиративан за било коју фундаменталистичку групу, било исламску или протестантску”.

(види новинарско истраживање - Војин Грубач Академска Алтернатива)