Да је Црна Гора данас примјер друштвеног система чији пандан у Европи не постоји, сем у неким земљама Централне Азије или подсахарске Африке је више него очигледно. Не само по томе што се режим није мијењао више од двадесет година, већ по томе што су највиши представници режима толико огрезли у нечасним и неморалним радњама да је су постали живи примјери како не треба радити. Следећих неколико сличица је потврда управо изречене тезе.
Недавно је у Њемачкој актуелни предсједник државе Кристијан Вулф умало поднио оставку због притиска јавности зато што је прије неку годину узео позајмицу од 500 000 од неког пријатеља са каматом од 4% да би купио кућу. А то је по њемачким законима забрањено. Иако је у уговору предвиђено како ће позајмица бити враћена, и што је он уредно враћа, таква врста кредита за њега није била дозвољена. Предсједник Вулф се јавно извинио Њемачкој јавности, признао грешку, али оставку није поднио.
Слично њему, наш бивши премијер (неки полтрони га од миља зову Примус) је у вријеме берзанског бума у Црној Гори добио од сумњиве енглеске банке кредит од 5 000 000 (пет милиона) евра да би купио акције Прве банке, банке свога брата. Као гаранцију је дао некупљене акције. И гле чуда, на берзи се од тада продавало по пар акција дневно, али сваког дана за десет одсто скупље, све док нијесу достигле троструку цијену. Он их је тада продао, вратио кредит и био добар десет милиона евра. Акције Прве банке од тада нијесу више расле и могло се њима слободно трговати. Наравно, сем малог дијела јавности, нико се није питао како је Примус добио такав кредит. Да ли је било злоупотебе положаја? Ни регулатори на берзи се нијесу оглашавали због такве гимнастике са акцијама Прве банке. Једино је Примус ликовао у свим интервјуима како је он супер талентовани бизнисмен са визијом. Јер, ако купиш за евро, а продаш за три, и то туђим новцем, онда честитке. То је сан сваког трговца.
Да је Кристијан Вулф урадио нешто овако, мислим да би добио доживотни затвор, а стуб срама би остао и за покољења. Наш Примус је добио – дивљене. Вјерујем да ће му од силних честитки, дивљења и похвала, и за потомке остати.
Садашњи премијер је у почетку свог мандата наступио као сушта супротност бившем, тј. Примусу. Широко образован, елоквентан, писмен (пише поезију, ауторске текстове у штампи, свој блог на коме се редовно појављује), говори стране језике, доктор наука, итд. Сарадња са опозицијом, НВО сектором, вјерским поглаварима, синдикатима, радницима, студентима. Све што бивши није имао, или радио. Али, све је то новом премијеру само декор. Суштина владања је иста. На мало љепши начин се спроводи стара матрица. Између осталог и пљачка државне имовине.
Његова Влада, вјероватно под притиском, мада није искључено и да је из убјеђења, приватним фирмама попут КАП-а, Жељезаре, Вектре Јакић и других даје помоћи из буџета у виду кредита или гаранција за кредите које они не враћају и то од преко седамдесет милиона еура у 2011. год. А радницима за то вријеме укида топли оброк и регрес. Као из Алан Форда: Узимам сиротињи да би давао богатима.
Или примјер улцињске Солане. Влада је крајем децембра дала сагласност да се земљиште Солане из индустријског преименује у грађевинско. На тај начин ће Еуро фонд, који је купио Солану за мање од триста хиљада еура, моћи да угаси Солану и прода земљиште које на тржишту вриједи неколико стотина милиона еура. Неко је израчунао да ће Еуро фонд, тј. Веско Баровић, у односу на уложено зарадити више од триста пута. Солана је, у међувремену, пошла у стечај. Све ово су аналитичари предвидјели, само је било питање времена када ће једина солана у Црној Гори на добош. Требало је вријеме да се земљиште из индустријског преименује у грађевинско. Посла за тужиоца колико хоћете. Али, њега то не узбуђује превише. Бивши премијер је почео, а садашњи довршио пљачку Солане, односно, државне имовине.
Занимљиво је и предновогодишње обраћање јавности садашњег премијера гдје у ауторском тексту наглашава да док не учврстимо национални идентитет (читај Црногораца, јер су други небитни) не можемо максимално да се посветимо економском напретку земље, а самим тим и појединца. Исте оне ријечи које је његов претходник изговорио прије само годину дана. Најлакше је за неуспјехе и неспособност, и једног и другог, као и за забашуривање пљачке и корупције, пронаћи неке баналне разлоге у које ће њихови следбеници безрезерве повјеровати.
Изгледа ће једини успјех садашњег премијера бити то што ће ујединити ЦАНУ са невладином организацијом ДАНУ. Ваљда ће по уједињењу тај труст мозгова придошао из ДАНУ, легитимно носећи титуле академика, растерећен баласта „академика са улице“, дати снажан замајац економском, културном и моралном просперитету Црне Горе. Чврсто вјерујем да ћемо процвјетати са њима.
Афера „Листинг“ је слика режима који да би разбио монотонију у друштву и забашурио аферу „Телеком“, сам, по ко зна који пут, конструише афере. Али у којима ни један високи званичник не страда. И у којима се тужилаштво мудро држи по страни.
Први човјек АНБ-а из моралних разлога (а прије ће бити да је то само дио сценарија) подноси оставку. И гле чуда. Умјесто да буде скрајнут, јер му је премијер заједно са министром иностраних послова дискредитован због пропуста његове службе, он бива постављен за директора Царина. Заправо је награђен, мање стресним, а далеко уноснијим послом. Слично је са бившим директором полиције. И он је, након многобројних афера у Управи Полиције, умјесто у пензију, постављен за савјетника за безбједност Предсједника државе. Који га је примио као да га је једва чекао. Као да је најчистији полицајац, без мрље у каријери.
Из „Листинга“ је најбоље прошао досадашњи директор Царина. Он је сада директор Управе Полиције. Професор фискултуре и ката мајстор. Човјек који је као посланик прогурао амандман на закон о спортским пензијама да би и он могао да је добије. А када су га новинари питали зашто није у приходе навео спортску пензију од близу 900 еура, он је ноншалантно одговорио да је заборавио. Јавности је познато да је као директор ЗИКС-а успио да затвори све фарме (свиња, крава и кока носиља) као и затворску радионицу. На страну што му се тада у затвору из пиштоља убио затвореник. Нема шта, способан човјек. Заслужио је сва ова унапређења.
У земљама у којима постоји и Д од демократије, оваквим људима не би било мјеста у политици. Јавност им не би дала. Извиждала би их. А богами, и тужилаштво и судство би ту имало посла. Међутим, у Црној Гори су они за примјер. Директори, шефови, високи функционери. Идоли широким народним масама.
Нажалост, то је тако у системима који су направљени на превари и пљачки. Гдје медиокритети, преваранти, лопови и неспособњаковићи коло воде. Узми што више, напуни своје џепове, гледај само своја посла – су главне девизе. На којима и даље стасавају нови нараштаји. Ко гледа опште добро сматра се будалом. Он је лузер, што би рекао Примус!
