Да је на том стало помислили би да је ријеч о некој сезонској пролазној болештини која дође и прође. Али не лези враже! Вирус закачи и национал-социјалистичку перјаницу, кућића и оџаковића људских права и слобода, Зека. Неуморни прегалац за људска права и слободе ЛГБТ и РАЕ бирача, пословично слијеп за права Срба, клону духом и саопшти да диже руке од своје узвишене работе. Извињавајући се дукљанској популацији скоро као Шћепановић кад је отишао из Дон Микелеове Будућности, последњи Мохиканац борбе за права и слободе саопшти да је уморан и исцрпљен и да ће су своју скопост да усмјери на докторат. Врло вјероватно на квазидржавном Ју Ди Џију Професора Моријартија.
Послије десног поткреса се и дукљанско лијево братско крило, али нико не наслути да ће мистериозни вирус погодити и самог Недодирљивог. Као што нам сестра Ана у одговору на подмукле изливе мржње онако успут отвори очи, да могу само да је мрзе они што их не воле и да је ни мање ни више она најбољи Ђаволов адвокат, и Дон Микеле ни од ког из дубине гледан отвори душу и рече – Не враћам се! Урадио човјек у политици све што се може урадити, још је млад, хоће да се опроба у бизнису и да Будућност уведе у Ен Би Еј, а Данила Митровића и Вескобара у Дворану Славних.
Све је то у реду, али да се на велика врата политике не врати дукљански Месија богат као султан од Брунеја, Обновитељ државе и већински власник либералног национал социјалистичког учења, то је мало превише за све лудо заљубљене (а таквих је у државном провизоријуму охохо) у Лик и Дјело. Са чим ће сад у Европу, неће ваљда са пиргавим Роднијем и Филипом Нејаким? Подмукли вирус за који су сто посто одговорни Срби иако још није утврђено, саломи оба крила и згоди тамо гдје се нико надао није. Мантра „Вратиће се он кад затреба“ или „кандидоваће се на предсједничким изборима“ пропаде и остави државотворну идеју о духовном утемељењу државног провизоријума саму без игдје икога свога. Остало је још да јој Родни састави постхумну ламент-пјесмицу и да је Мирасх опоје па да се објави читуља на пола стране у „Гласу Чепурака“.
Катунски Гебелс осјетивши да је враг однио шалу и да вирус коси све редом, отперја чак у Кину. Национал социјалистички спикер пакујући се на врат нанос обећа да ће у далеком Шангају вакскрснути пропало поморство. Има логике. Уништи се поморска привреда, остатак остатака се опљачка, паре заврше у приватним џеповима па мјесто респектабилне поморске флоте добијете кинеске бродове на кредит. То неће бити препрека да виђени члан национал социјалистичке Интернационале поново не заврши ни крив ни дужан на насловницама дукљанских гласила, а његов пут буде приказан равним путешествију Марка Пола или преласка Мухамеда из Меке у Медину.
Иако ће читаоци дукљанске провенијенције рећи да Апис опет просипа злурадости, не могу се отети сјећању на референдумске пошалице Катунског Гебелса. Уз карактеристични осмијех хијене подсмија се он тада опозицији – „Ми ћемо у Европу, а с ким ћете ви са Кинезима и Русима“. Гебелс сада заврши у Кини, ни руске инвестиције нешто му нијесу мрзне, а опорба код Меркелице тражи да се убрза пут провизоријума у Европу не били се народ ослободио мафиократије и дукљанског јарма. Толико о досљедности владајућег дукљанског национал – социјализма.
Само да овај вирус не дај Боже не пређе у нешто озбиљније. Не би се зачудили да Мирасх наредних дана након успјешног зачетка његове полицијске религије у пампасима Аргентине, не скокне мало до Кине да шири православље. Бар док епидемија не прође.
