Кандидати по мјери приватне државе

Пише: Јован Вучуровић

И опет се неки чуде. Па шта је страшно у томе што су се међу кандидатима за Тринаестојулску награду нашли директор КАП-а Веселин Пејовић, „публициста” Стево Вучинић и још неки који, ипак, не могу да парирају овом двојцу.

Нема чуђења, то је права мјера Ђукановићеве приватне државе, то су тековине, реалност и резултати онога што се десило 21. маја 2006. Кад се нешто створи крађом и уцјенама, кад судбину народа и државе одреде тајкуни и мафијаши, онда нема чуђења.

Све се равна према томе, па тако и награде. И било би реално да Тринаестојулску награду понесу управо ова двојица, који су, уз плејаду других ликова, права слика Ђукановићеве приватне државе.

С једне стране, директор КАП-а, фирме која. је, захваљујући бруталној пљачки од стране премијера и с њим повезаних лица, са неколико хиљада дошла на неколико стотина радника, а с друге „публициста” који пише саопштења за једну псеудорелигиозну организацију. Два јака симбола Ђукановићевог политичког пута и његове државничке визије.

Наравно, постоје и други разлози који су овај двојац довели на корак од ласкавог „државног” и „националног” признања, разлози који тако снажно кореспондирају са „логиком” и интелектуалном и моралном периферијом на којој обитавају ДПС и шеф те профитерске организације.

Пејовић је осуђен за силеџијски напад на једног од лидера најјачег опозиционог савеза, а тзв. ЦПЦ је најпознатија по обијању и провалама у цркве и манастире, ширењу подјела и мржње по Црној Гори. И, заиста, зар могу постојати боље препоруке да се неко „докопа” неког признања, државног и националног, у Ђукановићевом приватном посједу?

И зашто су се заобишле неке друге личности? Напримјер, међу кандидатима нема сада већ чувене Лидије Љесар која покрива тако одзвањајућу функцију „генералног директора Директората за културну баштину у Министарству културе”. Она се бави заиста ријетком дисциплином – проналажењем и уклањањем свих спомен-плоча које би могле да асоцирају на српску историју и традицију Црне Горе.

Такав пионирски подухват је заслуживао да буде овјенчан наградом, али пошто је у питању тематика која је блиска ономе што раде кандидовани Вучинић и циркус који представља, предност се дала „публицисти” који се ипак нешто дуже налази на првој линији фронта против мрског окупатора, а гђи Љесар је преостало да се још доказује.

Даље, неправедно је прескочена и министарка Зорица Ковачевић, која је дошла до открића да је берба бресака једина пољопривредна занимација у Црној Гори, чиме је поништила до тада важећу теорију „пернатог” министра Петра Ивановића да у Црној Гори постоје још неки облици бављења овом привредном граном. Зорица је својим изласком на терен доказала да се тешким цјелодневним радом у Црној Гори може доћи до дневнице од пет-шест еура, и да се те паре могу употријебити на разне начине, а не да се из Ђукановићеве брескваблагодети бјежи у Меркелину биједу.

У предности је, ипак, био бизнисмен Пејовић који се налази на челу предузећа из којега су премијер Ђукановић и његови ортаци својевремено исисали и у своје џепове потрпали стотине милиона еура. Управо је тај емотивни однос, тај тренутак блискости и захвалности који Ђукановић има према КАП-у довео и до ове кандидатуре Пејовића.

Своје заслужено мјесто међу кандидатима морао је пронаћи и један Раде Бојовић -УРА, који прије 15 дана саопшти реченицу која је у потпуном складу са терминологијом и идеологијом приватне државе. Каже Раде, девет година након референдума: „ову власт не може поразити предреферендумска великосрпска или провинцијална политика, која успут кличе туђим ауторитарним уређењима и хегемонистичким циљевима”. И тачка.

Од Рада довољно. Такође, забринутим грађанима се некако мора објаснити зашто су заобиђени они бритки умови, НАТО промотери. Па они су све радили у складу са новом реалношћу коју баштине Ђукановић и ДПС. И, шипак. А нико толико неистина за краће вријеме није саопштио, нико толико анкета није фалсификовао, нико никада није имао ступидније и бесмисленије кампање као они. Ред семинара, кампова, перформанса, па опет ред обука, анкета, истраживања, и све од народних пара, а проценат присталица НАТО-а не мрда, чврсто прикован на 25 одсто.

Могли су макар предложити координатора Веска Гарчевића, који би био пресрећан-и са кандидатуром, или онога кошаркаша коме је неко написао рад о атлантским интеграцијама, или неког од финансијера из америчке амбасаде…

Дакле, било је толико „јаких” кандидата, који су се „остварили” у приватној држави и који се тако понизно и послушно понашају у складу са партијском директивом да историја Црне Горе почиње од 2006. године. Као и стручњака који економску будућност земље виде у оних петшест еура који се могу зарадити ако сте баш овладали техникама брања бресака и пуњења гајби. Све су то критеријуми који су пресудни у круговима који конципирају Ђукановићеву владавину.

Иначе, у тим круговима се отворено ругају успомени на 13. јул 1941. а све гласније се као неки будући празник помиње 12. јул 1941. године, јер оно што се тога дана десило на Цетињу једина је идеолошка копча коју овај режим може са собом ухватити у прошлости.

Зато се може и претпоставити да неко одређеним кандидатурама жели у потпуности да обесмисли Тринаестојулску награду, јер је тај датум постао непријатан за идеологе Ђукановићеве приватне државе, а нарочито за оне који су учествовали у свему и свачему под заштитом тога режима.

Наиме, они се боје од саме помисли да је наш народ у неким. веома важним историјским догађајима био јединствен и да се уједињено супротставио разним окупаторима, узурпаторима и тиранима. Нема сумње, актуелна Ђукановићева диктатура, „обогаћена” криминалцима и тајкунима, у паничном је страху од уједињене и слободне Црне Горе.

И, да не заборавимо праве јунаке читаве приче у овим данима трауматичног ишчекивања ко ће се закитити наградом, за мене су, какав шд буде епилог, побједници Пејовић и Вучинић. Они су, да поновим, права мјера Ђукановићеве приватне државе и не би било „фер” да признање понесе неко други. И нема чуђења. За нешто боље се треба изборити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: