Храст у Бојићима – надживио прошли миленијум

Вјековима га је чувао страх створен фамом да је то свето и чудотворно дрво и да и најмања намјерно откинута гранчица с њега доноси зло и несрећу.

На древном мјесном гробљу Дубље у горњоморачком селу Бојићи расте једно стабло за које фитолози и фитогеографи сматрају да је, послије чувене старе маслине код Бара, једно од најстаријих у некадашњој Југославији, а можда и на Балкану. Ријеч је, кажу, о једној посебној врсти питомог грчког дуба, каквог, колико се зна, више нигдје нема у околини.

Обим његовог стабла при земљи у овом тренутку је већи од дванаест метара, висок је тридесетак метара, а огромна граната круна покрива површину од неколико стотина квадрата. Шумари сматрају да је он врсник минулог миленијума, односно да је стар око хиљаду година, али то није могуће прецизно израчунати пошто је дуб изнутра шупаљ.

Пјесник Момир Војводић, који је родом из овог краја и који је овом горостасном стаблу посветио неколико пјесама, у једној кажи:

“Вјековима крстолике круне
Споља дебља а унутра труне…’‘

Не зна се, наравно, кад је и како црвоточина почела да разједа срце овог зеленог џина, да ли га је начело вријеме и нека подмукла унутрашња болест, или је то посљедица неке друге силе.

По једној доста реалној претпоставци, дуб је некада погодио гром и спржио му утробу али се моћни коријен одупро. Дуб је много касније одолио и ватри која је планула у његовом стаблу (да ли нечијим немаром или опет као посљедица удара грома?).

„Дуго је потом на стаблу, са доње стране, стајао отвор кроз који се могло ући у дуб, у пространу, сувотну просторију пречника близу три метра“, казује, нажалост већ покојни пјесник Момир Војводић.

„Ми смо се као дјеца, док би чували стоку ту око гробља, играли у дубу и у њему склањали од кише, а памтим добро комшиницу Драгињу Тодоровић кад хоћаше ући у дуб и раширити преслицу да преде…“

Дуб је прије четрдесетак година био прилично оронуо и гране почеле да му се суше и ломе, па је изгледало да је старац дотрајао, да броји последње дане. Вјетар му је тада сломио два огромна крака на петнаестак метара изнад земље који су се, један наспрам другога, ширили од стабла под углом од деведесет степени.

Од њих су остала само два дебела, по метар, метар и по дугачка патрљка на којима су никле младе гране, а они у односу на стабло формирају готово савршено правилни крст.

Зато мјештани од тада дуб зову и крстолики или крстоносни и вјерују да је и то било неко предсказање, неки његов васкрс, јер се већ наредног прољећа изнова заодјенуо листом и почео примјетно да дебља, дотле да је сада сасвим „затворио врата“, односно зарастао је и онај отвор на његовом деблу кроз који се могло ући у дуб.

Ово необично стабло, и без тога, прате сваковрсне легенде и вјековима су га изгледа и чували сујеверје и страх. Ни данас, наиме, нико не би узео ни суву палицу испод храста да наложи на ватру, а камоли да с њега откине зелену, јер се вјерује да би се ономе који би то урадио тог тренутка пред кућом распртила нека несрећа.

Иако се налази на сред гробља, мјештани и данас гробнице копају и праве подаље од дуба како не би повриједили ни најмању жилу његовог коријена, а тако је, изгледа било одвајкада.

И само гробље је, иначе, веома старо, вјероватно старије и од дуба. О томе посебно свједочи више од педесет стећака, огромних, каткад и по коју тону тешких плоча распоређених косом изнад дуба. Нијесу по облику сличне познатим стећцима и надгробницима какви се сретају у другим крајевима – то су без изузетка лежеће нагдробне плоче на којима се, тек на гдјекојој, могу запазити неки једноставни украси или по неки уклесани крст.

„Сами бог зна ко се све и откад овдје сахрањивао“, испричао ми је својевремено покојни Томо Бећировић, тафа седамдесетпетогодишњи мјештанин.

„Многи који су овдје копали гробнице налазили су старе гробове и кости у њима, некад глава окренута ка западу, а некад ка истоку. Ипак, најчудније је то што никако не можемо да одгонетнемо гдје се налазио мајдан из којег је вађен овај камен и како је он, беспућем и врлетима, овдје довлачен, јер нигдје у околини нема оваквог камена.“

Те надгробнике, иначе, нико не дира јер је и око њих створена фама и раширен страх и вјеровање да и одатле вреба несрећа. Прича се, наиме, и кажу да то и није било тако давно, да су некаква два радознала младића из околине (један је, по прилици, био Бојић а други Раковић), једног дана дошли са великим полугама и успјели да подигну и преврну једну од тих плоча да би завирили шта се крије под њом. Мало потом, оба су се разбољела и, наводно, оба умрли тог љета.

Аутор: Будо Симоновић

Извор: Слободна ријеч

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: