Хомогенизација и/или лобирање! Српске истине и заблуде!

Док србски народ троши деценије свог прескупог времена и неизмерну енергију родољубивих покрета, појединаца и понеких часних лидера на хомогенизацију свог расулог и подељеног народа – други народи око нас усмеравају већину своје енергије на лобирање и придобијање моћних савезника, који ће подржати њихове интересе.

Пише: Јован Н. Шиповац

Српски народ је поново пред великим искушењима, то нико разуман и добронамеран не спори, ни опозиција ни позиција, ни Срби из Србије, Републике Српске, Црне Горе, земаља региона или дијаспоре. Разлога за забринутост има напретек. Светска међународна сцена је поново испуњена сукобима (а кад то није била), у фокусу јавности су свакако они на Блиском истоку и Украјини, али и на северу Африке, односно скоро извесно у Средњој Азији и Пацифику, који врло лако могу постати нова места безбедносних криза, и нових брига светске и регионалне јавности. Европа, пре свега Европска унија и њен концепт је пред умирањем, и није више само ”немирни Балкан” предодређен за једино кризно место и тзв. ”рак рану” безбедности Европе, која, немајући своју војску и самосталну спољну политику, не може никако да се отме из загрљаја ”Великог брата”, и његовог алата за извођење радова на терену, званог НАТО.

Избегличка криза је показала сву слабост, рањивост и нефункционалност унутар бриселског ЕУ пројекта, и избацила на сцену дубоке поделе целе Европе и будући сукоб два концепта. Једног, Де Гол-овог, старог и традиционалног, са правим вредностима оличеним у једној великој и јединственој Европи, као Евроазијској унији свих равноправних народа – од Владивостока до Копенхагена и Лисабона, и другог, модерног концепта, оличеног у неолибералној Европској тј. Евроатлантској унији, којом владају банкари и мултинационалне компаније, са јефтином радном снагом ”увезеном” са Блиског истока, али и свих других крајева света, некој новој безверној потрошачкој Европи препуној ”вредности”, и ”слобода” попут ЛГБТ- а, ГМО, производње, и сл.

Где је данас српски народ у томе и како се спрема за изазове који га не могу и неће заобићи? Шта је научио из ближе и даље историје? На чега се ослања, с чим ће, и с ким ће, заједно у решавање судбинских проблема? Да се не враћамо дубље у историју, и анализирамо све проблеме с којим су се суочавали Немањићи, или Карађорђе и Милош, односно Краљ Александар и српски корпус током дуге Титове ере, довољно је да се вратимо непуне три деценије у назад пред пад Берлинског зида, настанак униполарног света и плуралистичког система у Србији. Од тада, све до данас, без обзира на лидере, светске глобалне прилике, проруску или прозападну опцију, националне или либералне покрете, монархисте или социјалисте и комунисте – кад је у питању фокус борбе и активности лидера и предводника нашег народа, интелектуалне и родољубиве јавности, ништа се није променило! Зашто? Једноставно, зато, јер основни циљ деценијске борбе сваког истински родољубивог покрета и лидера који је изнедрио српски народ, где год да се исти прво ”запатио” и без обзира из ког дела српских земаља потекао – увек био исти – а то је покушај хомогенизације срског националног бића. То подразумева огромну борбу за саборност народа, позиве на јединство истог, покушаје мирења власти и опозиције, различитих идеологија – од крајње деснице, преко центра до крајње левице, цркве и атеиста, повезивање свих срба из региона, али обавезно и дијаспоре, покушај стварања заједничког фронта, национално идентификованог као српски корпус. У питању је огроман рад, труд, енергија али и време, која се троши на хомогенизацију српског народа. Како некад, тако је, без разлике, и данас, кад смо сведоци праве поплаве родољубивих организација, покрета и удружења, чији су програми и циљеви скоро идентични, и који сву своју енергију троше на повезивање и поменуту хомогенизацију српског народа, који подељен живи у више суседних држава региона, и широм света.

Поставља се питање, у чему је проблем у хомогенизацији? Није проблем у истој, јер је она, на жалост, добоко подељеном и политиком слуђеном српском народу насушно потребна, већ је проблем у потреби усмеравања велике енергије и на нешто друго, а то је озбиљно међународно лобирање за подршку изабраног савезника, или савезника који ће зарад интереса (дакле не љубави), пре свега економског али и војног и политичког, штитити свог локалног партнера, који је то постао, тако што је правилно излобирао, и платио за то, на овај или онај начин.

Док се највећи део Срба, надахнутих националним буђењем деведесетих, природно хомогенизовао спознавајући силом геополитичких прилика и себе и своју националну историју (част делу оних који су одавно знали свој идентитет и своје циљеве) – Хрвати и Словенци су правовремно изабарали Немце, излобирали и платили (дакле без обзира на поменуту љубав, тј. веру, нацију и слично) код својих старих- нових савезника – што им је обезбедило да добију вековима чекану државу (Хрвати) или обезбедило прву независну земљу (Словенци). Албанци су на свом путу и за своје циљеве изабрали Американце, муслимани у Босни Енглезе, Американце, Турке и друге једноверне савезнике широм целог света, и сви су они и кроз своју јаку дијаспору, и кроз најаче лобистичке куће, дебело платили и плаћају подршку својим националним интересима, често прљавим и крвавим новцем. Одлучним бирањем правих савезника, у право време, наши суседи, без обзира на право и правду који су на нашој страни, осигурали су да њихови интереси буду чувани, и подржани од најачих земаља света, које креирају глобалне односе.

Коментари оних који у свему траже оправдање – да су се интереси великих сила једноставно поклопили са интересима наших традиционалних непријатеља у региону, да је у питању и религија и национална блискост и стара савезништва – једноставно не стоје, кад је савремена међународна политика у питању. Сукоби у Украјини, или широм Блиског истока показали су да могу да се међусобно боре и једноверни и једноконфесионални народи. Показали су такође, да су дојучерашњи савезници, постајали преко ноћи главни непријатељи, и одређивали се према страни у сукобима искључиво према онима који су постали њихови локални извођачи на терену, и локални партнери, и наравно, према својим сопственим интересима.

Зашто је код Срба данас и даље главни фокус већине активности на хомогенизацији, а не на лобирању и избору савезника? Одговор је врло једноставан, и није у питању никаква теорија завере – српски народ, кад је у питању сопствени национални интерес није тако јединствен као поменути припадници хрватског, албанског или бошњачког народа, који не троше већинску енергију на саборност и хомогенизацију (коју природно поседују чувајући сопствене националне интересе), већ главни терет национаних активности усмеравају на избор, лобирање, финансирање и договор са изабраним савезницима.

Неко ће рећи: Србима нису дали ни време ни могућност да се одлуче, ослабили су их и поделили да живе у више различитих држава, идеолошки и политички су их завадили, не дозвољавајући ником да преузме улогу ујединитеља целог корпуса. Свакако да у томе има доста истине, али кључно питање је како то да српски народ који за разлику од свих поменутих народа има историјски континуитет и свог сталног мањег или већег савезника (али никад непријатеља) на Истоку, и који данас за разлику од неких ранијих времена његове слабости представља најреспектабилнију светску силу чијим савременим геополитичким интересима одговара и Србија, Црна Гора, Република Српска и цео регион Балкана (па нека је то и само због његовог интереса), дакле кључно питање је: Како то да српски народ у тој предности коју има у Русији па и у Кини, зарад свог опстанка и испуњења националних циљева, не улаже сву енергију у лобирање и конкретан договор са својим савезником? (наравно, рачунајући да је он (или они) изабрани за савезника)

У време престројавања, када свака озбиљна држава већ одавно има свог савезника и савез, у време када сви лобирају и троше огромна средства да главни играчи на међународној сцени буду у функцији остварења локалних циљева, у време када наши непријатељи већ одавно имају своје глобалне партнере који на терену спроводе интересе супротне српским, у време када нема војне неутралности (као што је никад није ни било – постоји само државна неутралност), дакле у једно одсудно време пред нама, српски корпус је поново на истом задатку – покушају хомогенизације подељеног и расутог бића, уместо да је одавно сву енергију усмерио у лобирање за своје интересе и склопио природан савез са онима који су традиционално и одувек нама наклоњени – али су данас и једини остали на светској шаховској табли за избор савезника, обзиром да су фигуре већ одавно подељене.

Да ли можда чекамо да неки други народи, далеко мање повезани са Русијом и Кином, у нашем окружењу или на неким другим меридијанима у односну на оне на којим српски народ живи, препознају квалитет и узлазну моћ ових геополитичких, војних и економских дивова и ставе им се на располагање, у заједничком интересу?! Сигуран сам да то Русе и Кинезе неће окренути од нас, али сам исто тако сигуран, да, не будемо ли на време излобирали све што треба и како треба, и постигли прави стратешки и савезнички, међусобно обавезујући договор, после може бити касно, јер ни једна велика сила, па ни Америка ни Русија не може успешно да ратује истовремено и у пуном капацитету на неколико различитих фронтова, што, познато је , до сада , није успело ником у историји.

Неко ће рећи, ако се подигнемо прерано ”готови смо”, и ако то урадимо прекасно, опет смо ”готови”, вероватно је тако, наравно, да је у политици и геополитици увек битан и ”тајминг”, али лакше га је изабрати кад имаш свог чврстог и великог савезника, са којим координираш све активности у обостраном интересу. То је права српска национална политика, и то не зависна како је неки представљају већ управо независна, која ће једино тако обезбедити слободну српску државу, док свака друга политиука звала се она неутрална (привидно НАТО) или и фомрално евроатлантистичка, неминовно води у даље српске поразе, поделе и слабљење целокупног бића нашег народа.

Уместо хомогенизације, или прецизније речено, уз хомогенизацију све активности треба усмерити на лобирање и споразум са правим савезницима, јер ако дође до сукоба (које нормално не ћели нико од нас) савези и савезници ће нам бити неопходни, обзиром да ослабљеној и измученој Србији позивање на право и правду неће помоћи! Сувише смо пуно пута били сведоци те истине и платили високу цену тог искуства.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: