Господин Слободан Бацковић очигледно посједује изузетно риједак таленат површности

„Бацковић: Због порука из Москве не треба се узрујавати“ – изјваљује он и преноси портал ИН4С.

У доба док је господин Бацковић још био министар просвјете, аутор овог осврта је је још имао приступ микрофону Радија Црне Горе а актуелна је била жестока језичка борба за „реформу“ српско-храватског језика у Црној Гори у политички „званични“ језик који се треба звати „политички коректно“ ЦРНОГОРСКИ!

Та „тешка“ борба запала је у задатак олаког и површног Бацковића „који се не узрујава“ и који је једино водио рачуна да слуша наређење Ђака Слободана Милошевића али сада у улози „просвјетљеног (немогућег домаћег) Светог Павла на путу за Дмасак“ и „прекрштеног“ Србина у „Црногорца“ – Ђукановића! Ђукановић као немогући „демократа“ допуштао је могућност да се језик „зове“ „матерњи“ и осмотри својим ,од Стаљина украденим, подозривим оком ко има храбрости од дјеце да одабере неки други језик за „матерњи“ од „црногорског“!?

Професори,учитељи и наставници дотадањег српског језика у Црној Гори, масовно су пружали отпор црногорском „новоговору“ али су тада државни (Ђукановићеви вјечити медији) крили информације о масовности отпора просвјетних радника и нарочито значајна имена из области лингвистике. Сваједок је потписник ових редов ачије име још није дефинитивно увршћено на овдашњи медијски инквизицијски „ИНДЕКС“.

Када бих дошао у „Ноћни програм“ да припремим дневне вијестиза поноћне термине, затекао бих, у радијској такозваној „шихти“ (њемачки израз), убрзо замијењеној енгласким помодним изразом „деск“ (српски: астал), гомилу необјављених вијести о штрајковима и протестима предавача српског језика из свих градова Црне Горе (а нарочито Никшића). Такве вијести по свом значају се у нашем новинарском жаргону зову „тврде“ у смислу да нема сумње да су значајне за објавлјивање. Тако сам ноћу „исправљао“ непрофесионалну аутоцензуру мојих радијских колега претходника на новинарском уређивачком дежурству.
Зашто сам у овој ствари непопустљив према вјечито неузрујаном Бацковићу?

Зато што је Министар Просвјете тада , а вјерујем и сада, имао много важнији проблем од тога како ће му се звати језик. Наиме, радећи и са СМС порукама слушалаца у оквиру контакта са њима, свједок сам колосалне неписмености младих генарација тих година (друга половина 90-тих и прве 2000-те године).

Бавећи се тада интензивно својим позивом новинара професионално сам познавао супругу господина Бацковића, госпођу Анђу – клиничког психолога, коју сам временом чак почео сматрати пријатељем. Користећи се том слободом указивао сам јој на тај, неупоредиво значајнији проблем за једног министра просвјете, ријчима да се „држава не добија политичком промјеном имена језика“ (актуелна је била пропала реферндумска кампања независности Црне Горе коју је тада „гумицом“ пребрисао Хавијер Солана а „Мило бритва“ био тупи и и зарђали нож).

Швајцарци нису постали Нијемци ни Италијани нити Французи зато што говре та три језика нити су Аустријанци постали Нијемци јер говоре њемачки итд…

Дакле, моје саопштавање СМС порука било је стално симултано „превођење“ неписмених популарних мобилних порукица (осим у случајевима када су ортографске и граматичке грешке биле намјерне у смислу хумора или карикатуралон израза).

Сјећам се одлично типичних „језичких недоумица“ (речено Клајновим насловом књиге). Јадно слово „ј“ и његово право мјесто у некој ријечи била је највећа и масовна загонетка средњешколаца и студената: да ли се каже „радио“ или „радијо“ (медиј) и у ком падежу како; редовни императив глагола „убити“ у свим праводима у другом лицу једнине и множине био је „уби га“ убите га“ и сл. ТВ филмова (и у СМС које сам добијао), „у бици или у битци“… О падежима, плаеоназмима, акцентима и дужинама у изговору не вриједи писати. Још и горе, будући „независни Црногорци“ чинили су у бар 90% слуачјева кардиналну грешку: писали су и говорили ЕКАВСКИ!?

То је требао бити главни проблем једног министра просвјете а не промашена политичка борба за самосталну државу називом језика!
Лично, као човјек и новинар професионалац који мора познавати матерњи језик (без ироније), морао сам у себи заузети јасан и научни став преузет од врсног блектора кога је тада имао Радио Црне Горе – господина Вељка Мићовића!

Наиме, када су у ратним збивањима по ондашњој Југославији на путу распада, осамостаљене Републике, које су до тада говориле српско-хрватским језиком, почеле политички свој говор званично називати само српским , хрватским или босанским (бошњачким), питао сам лектора Мићовића: „Вељко, којим језиком говоримо у Црној Гори, с обзиром да се тада озваничио српски (до невјероватног Ђукановићевог „просвјетљења“)? Његов одговор је би јасан, недвосмислен и без узтезања: „Не знам и не желим знати како се политички назива али лингвистички то је и даље српско-хрватски језик ијекавског изговора источне варијанте!“! То је значило: „прелаз“ а не „пријелаз“, „превоз“ а не „пријевоз“, дублет – „нисам“ и „нијесам“ и слично.

Тако размишљају зналци јер су по дефиницији непослушни зато што су убијеђени у своје знање, проучавање и свршене школе и морају се узрујавати ако им неко подмеће „рог за свијећу“. Слободан Бацковић, се не би, очигледно „узрујао“ нити када би заратили Црна Гора и Русија али ће се и те какао узрујати ако неко не каже: с́утра, с́евер, с́еме, ос́етити, с́еђети, с́екира, с́енка, с́енокос, с́екирати, с́ера, с́ерав, пос́екотина, с́ећи, с́етити, пас́и, с́еклоћа (презиме), Пас́еглав (топоним), С́еница (топоним)….

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: