Глава на тањиру

(Шта би Шиптаре могло да чини озбиљном темом: мит, историја, култура..? Нићево!).

Враћамо се одраније поменутој Крфској декларацији из 1917. године. Елем, Југословенски одбор, састављен углавном од свакаквих анонимуса, очас је здушно подржао и голобради двадесетогодишњи будући краљ Енглеске Едвард VIII, али и већ искусни политичар са цилиндером и томпусом, четрдесетогодишњак Винстон Черчил, један од водећих светских политичара 20. века, к томе и добитник Нобелове награде за мемоаре. Черчил је подржавао Одбор само из једног разлога: желео је (поред Грчке и Турске), још једног јаког савезника на Балкану, и тако сасвим веже руке Италији која је хтела да весла обема обалама Јадрана. Још су заогрнуте велом мистерије велике уплате на наменски рачун у женевској пословници Berenberg bank – како је доцније писао фиорентински Национал (La Nazione) 1929. године – из посебних фондова немачке подружнице Велике уједињене Британске масонске ложе, на име тек крунисаног Александра Карађорђевића, и остаје у домену не само безбројних шпекулација него и под истим велом тајне, на шта би историчари, и вакат је, морали понудити некакве одговоре трагичном публикуму неколико генерација. Ни сада не знамо у којим се све фиокама и сефовима налазе програми и планови и пресуде за Србе. Само се на нивоу балканских кафана натуца о џелатима из Ватикана, Беча, Лондона, Хага, Брисела… У то смутно време на власти у Италији већ је био килави кепец Мусолини са црном китом на капи, али и са видљивијим анимозитетом према Југославији због изгубљене (а обећане) Далмације, и половине Аустроугарске коњушнице (Словеније). Национал, који су потписивали Дучеови црнокошуљаши, тих злослутних дана пише како се кућа Карађорђевића енормно обогатила баш у периоду од 1919. до 1928.

Насупрот Александровој одлуци о стварању Југославије – поред већине српских политичара и војсковођа – нашли су се и савезници у Великом рату. Савезницима је неупоредиво више одговарало тзв. мало решење: вишеструко и вишезначно проширење Србије (која би се ујединила са Црном Гором, и прикључила Босну и Херцеговину, Војводину и Далмацију јужно од Сплита), било им је пуно повољније јер би се, само тако, могао спровести ранији закључени Лондонски уговор са Италијом, по ком би Рим добио половину Аустроугарске коњушнице јужно од Триглава и део Далмата, док би, Банска Хрватска и остатак коњушнице (читај Словеније), била подељена између Маџарске и Аустрије. Коначно, Александрова Југославија је од савезника направила лажове и непријатеље Италије! Краљ Александар је створио Хрватску и Словенију, одн. да их није уписао у Југославију, заувек би биле избрисане са свих европских мапа. То данас јасно и гласно признају чак и хрватски историчари. Али, баш тај пројекат Краљ је морао да плати главом. Нажалост, то је и једна од преломних тачака српске историје. О свему томе сведочи и извесна изјава Мусолинија дата Амеру Алену Велш Далсу, шефу подружнице ОSS (Operation Secret Service) – Амерички центар за тајне операције у Берну између два рата. (Поводом стогодишњице Првог светског рата, изјава често кружи Интернетом)! Као најважније у изјави се подвлачи да Италија никад не би потписала Тројни пакт са Немачком и Јапаном, да су Британја и Француска испоштовали Лондонски уговор из 1915. године. Да ли је у европској политици и српској историји одлука Краља Александра била толико катастрофална, још увек нигде да публикум прочита. Да ли је Краљ Александр, стварајући Југославију, истовремено, и главу Србије, и своју главу, принео на један тањир. Хоће ли се икада скинути вео са ових тајни и мистерија. Па ипак, једно се мора признати: иако је Краљу нуђена тзв. Велика Србија практично на тањиру, Краљ Александар укида континуитет државе Србије, и на Србију ставља црни вео Југославије. И од тада до данас, Србима је поплочан пут за пакао. То је чин без преседана у историји ма ког европског народа. У том смислу често се наводи пример Пруске. Наиме, Пруска се 1871. године, није просто речено утопила у новостворену уједињену Немачку. Великом Бизмарку није било ни на крај памети да католичке Баварце протежира за рачун протестантских Пруса, и тако уздигне их на ниво себи равних, да би им потом повлађивао и угађао. Али, то ће Срби радити католицима Хрватима и Словенцима: угађати им, и, до данас тетошити, и надлагивати се на свој рачун.

После таквих катастрофалних одлука, ето, и Шиптари постају озбиљна балканска тема. Толико озбиљна да је већ на помолу велика лажна Албанија. Није ни тајна ни мистерија која ложа подржава лажне шиптарске државе.

У сваком смислу, Југославија је више пута силована, зато су јој и деца оваква, зато свако и личи на оца – злочинца!.

Белћим, кад су му се сви најебали мајке југословенске, Србин је остао сам!
(Потоњи Србин са главом на послужавнику)!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: