Дуго путовање у Јевропу (НАТО) Владимира Радуловића

Протекле су двије недјеље од како је Владимир Радуловић, високи фунционер Министарства вањских послова и европских интеграција на страницама “Вијести“ објавио ауторски текст под насловом: “Тренутак истине“.

Чињеница да се ради о виском државном функционеру, чије активтности финансирамо углавном ми противници НАТО пакта, те његовом крајње селективном и спорном приступу историји, међународним односима и слободно могу рећи здравом разуму, мотивисала ме да напишем реаговање. Рачунао сам да су странице медија који је Радуловићу свој простор уступио за моје реаговање природно мјесто. На маил, који је садржао реаговање поводом Радуловићевог текста, упућен редакцији Вијести добио сам експресан одговор, у коме је дословно стајало: “Након што реаговање буде објављено у новинама, биће пуштено и на порталу“.

Међутим конкретна реализација оног у маилу потврђеном, далеко је од експресне и  протекло је више од 10 дана од мог реаговања, а да оно није објављено, без икаквих допунских појашњења, зашто се одустаје, или одлаже. Стога захваљујући спремности редакције портала ИН4С, за објективно информисање грађана Црне Горе, у наставку овог текста имате прилику да прочитате Радуловићев став, а сјутра мојe реаговање, чији садржај упркос начелном прихватњу, Вијести већ 10 дана игноришу да објаве.

  Tренутак истине

И данас, као много пута у претходним седмицама, мјесецима и годинама, тема је НАТО – да ли НАТО, зашто НАТО, зашто Црна Гора у НАТО!

Добро је, ипак, што се овај диспут о чланству, о НАТО-у, о повијести, о будућности, о идеологијама, прошлим и будућим, о побједницима и пораженима, о политичким, безбједносним, економским, моралним расапима и вриједнотама једног или другог рјешења, о још много чему, па и о ефемерним и партикуларним политичким, односно партијским интересима, одвија интензивно и јавно, пред нашим очима, а не иза кулиса и забрана високе политике. У њему учествује и државни врх, и Влада и парламент и опозиција и цивилно друштво и медији и струковна удружења и универзитети и обје академије и обје цркве, готово сви грађани.

У основи, ствари су једноставне – прије и након разговора са другима, треба разговарати са собом и одговорити себи. Слично као и маја 2006, више него о дијалогу, ријеч је о „друштвеном монологу“ у којем учествују сви. Ако је тако, онда ће и одговор бити сличан.  Упркос свему, па често и упркос себи, Црна Гора је, више пута у посљедњих деценију-двије потврђивала и доказивала да су најтеже одлуке заправо биле и најбоље. Онда када су дилеме биле колосалне, а историјски улози највећи. Зато се 2006. године и вратила себи.

Иако ми се понекад чини да су већ сва питања постављена и сви одговори дати, ипак се питам да ли је довољно пута и на прави начин, поменуто: да модерна политичка историја не биљежи рат између држава које живе и функционишу као парламентарне демократије, све чланице НАТО су такве; да се на нашим балканским просторима ратовало сваких неколико деценија, само у прошлом вијеку бар пет ратова, што великих што „малих“’ – иако малих нема – нијесу мимоишли генерацију наших дједова и очева; да ли смо заиста спремни да терет овакве повијести оставимо нашој дјеци а да их, барем, не покушамо заштити. Прво од себе, а онда и од других; да ли концепт колективне безбједности, и европске и евро-атлантске, јер је недјељива, у компликованом свијету у којем живимо и у којем се традиционалне, али све више и неконвенционалне, сајбер и терористичке пријетње умрежавају, заиста има (бољу) алтернативу; да ли управо мале и безбједносно најнекапацитетније земље – каква објективно јесте ЦГ – имају бољи, рационалнији и економичнији избор; да ли је концепт неутралности за који су се, вођени разлозима сасвим другачијег историјског искуства и суи генерис контекстом распада некадашњих царстава или рушењем читавих идеолошких монолита, опредијелили Аустрија или Швајцарска, заиста примјењив на ЦГ и Западни Балкан; да ли неко ко озбиљно промишља модерну европску политичку историју заиста у то вјерује; коначно, да ли је боље да се ЦГ, када се и гдје одлучује о питањима рата и мира, налази на столу или за столом?

Како изгледа када смо се налазили на столу видјели смо и 1918.  и током 1990-их. Да смо били за (НАТО) столом не бисмо данас туговали над трагичном судбином малишана са муринског моста. Али ни за стотинама једнако вриједних живота изгубљених на дубровачком ратишту на коме је, поред живота, нестао и један дио илузија о томе ко смо или о томе што смо вјеровали да јесмо. А да ли ће тај један, наш, 29. глас за НАТО столом имати важност, па можда и снагу, оних великих и важнијих – зависиће поново само од нас.

Никад нијесам разумио зашто сувише ријетко и сувише стидљиво говоримо о НАТО-у као о алијанси вриједности јер је то сама срж и њене политичке и њене безбједносне димензије. И њене моћи. Нека зазвучи концептуално утопијски, чак наивно, али негдје у свом најдубљем слоју извор и оштрица НАТО хард поwер је управо у софт поwер-у Алијансе, у чињеници што НАТО није само одбрамбено-војни већ, прије свега, политички савез који успоставља, чува и промовише фундаменталне вриједности демократских и отворених друштава, као и демократске принципе  које баштине.

Можемо ли уопште до краја исписати инвентарну листу великих цивилизацијских, политичких, еманципаторских, развојних, модернизацијских, филозофских, научних, културних, просвјетитељских, умјетничких идеја, достигнућа, дјела, проналазака, подвига, које су изњедрила друштва и велике личности из држава које данас чине НАТО и ЕУ.

Ропство укинуто у XX вијеку?

Покушајте себи одговорити на нека од сљедећих питања: гдје су рођене велике идеје слободе и једнакости,  које су и данас, готово два и по вијека касније, дио политичког жаргона свугдје гдје се још трага за жар-птицом слободе и гдје црква и држава знају шта коме припада? Гдје је написана Magna carta libertatum, недостигнути идеали парламентаризма и џентлменства? Гдје је вођена фанатична борба за независност, грађанска права и слободу,  крвави грађански ратови из чијег пепела је рођен готово митски идеал владе of the people, for the people, by the poeple. Гдје је изречена мисао I have a dream и никад прекинута борба за укидање ропства? У којем друштву су, коначно, и Бжежински и Чомски дио заједничке баштине? Или да се вратимо на наш континент, на Медитеран… Mare nostro као извор и прапочетак демократије, слободе говора, умјетности, колијевка паганства и монотеизма, вјере и секуларизма, па читав скандинавски круг реформације и протестантизма, друштва социјалне правде, благостања и људских права… Гдје је родно мјесто владавине права, подјеле власти и независног судства?

Овај списак је, дакако, бескрајан, безвремен и свевремен. Као што је и одговор на поменута питања јасан и једноставан – у земљама и друштвима које су данас чланице НАТО и ЕУ.

Коначно, у НАТО-у су већ и наши сусједи са којима смо дијелили дуго и тешко путовање кроз повијест, језик, море, културу, племенита јужно-словенска стремљења у борби за националну и државну еманципацију,  отпор догматизму и бригу за дисиденте. На крају се, нажалост, мрзили на истом језику и ратовали једни са другима – јер нијесмо били у НАТО-у!

На крају, какав год био наш одговор, волио бих ако бисмо се, барем на трен и без предрасуда, замислили и запитали: да ли ово кратко и нужно поједностављено путовање ка нутрини тих друштава и све што смо тамо пронашли има макар какве везе са НАТО-ом? И да ли је могуће са другима дијелити само слободу, богатство, идеје и стваралаштво, а истовремено не бити спреман да се, управо у име тих вриједности, са пријатељима и партнерима подијели и терет и одговорност и ризик?

Тренутак је истине. Да ли смо у нашем дугом путовању кроз беспуће повијести сазријевали, схватали и мијењали се или ће, још једном, превладати наша провинцијска мегаломанија. Црна Гора је историјским удесом била, и то је њена несрећа, на раскрсници великих царстава и у епицентру повијесних ломова. Но, да историјски цинизам буде комплетан, истовремено и на рубу, односно на периферији, великих идеја, великог стварања и колосалног цивилизацијског прогреса. Данас смо, можда по први пут, у прилици да постанемо мали, али интегрални дио тог и таквог mainstream-a. Или да га поново одбацимо.

Да сажмем: НАТО није само и није прије свега безбједносно питање. НАТО није нужда да бисмо се одбранили ни од Русије, ни од других сила, ни од сусједа. Црној Гори је мјесто у НАТО и да нема члана 5 Вашингтонског уговора. И без НАТО-а Црна Гора је опстајала вјековима на раскршћима историје и свјетова. Друго је најважније: чланством у НАТО ЦГ окончава своје дуго повијесно путовање на Запад. Црна Гора ће постати Запад. Једном за свагда. Не географски, већ вриједносно, историјски и културно. НАТО је претпосљедња, а ЕУ последња станица тог путовања. Безбједност ће бити само додата вриједност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: