Ђоле морон

„Власт је“, говорио је Черчил између два светска рата, „превише озбиљна ствар, да би се препустило народу да је бира“. И још је говорио: „Када би избори могли нешто да промене, укинули би их“.

Србима овај наук, стар безмало сто година, још није продро до мозга. Уосталом, и Черчил је, говорећи Британцима сасвим отворено шта су избори, одлично знао да има посла с марвом коју, чак и ако јој кажеш да је марва, неће веровати да то јесте. Та марва се, иначе, зове: грађанин.

У Србији, у којој је сваки други грађанин уверен да је далеко дубље проникао у политику него Черчил, објашњавати бесмисленост избора, узалудан је посао. Толико су пута чули Срби да „грађани имају право да изаберу своје представнике“, као и да „грађани најбоље знају да препознају“, да „грађани треба да изађу на изборе, јер ако не изађу, гласове ће добити“…и, наравно, слушајући све те одвратне, улизичке фразе, заиста су поверовали да нешто разумеју и знају, те да се за нешто питају. То што их, између изборних процеса, нико ништа не пита, не говори им ама баш ништа. Задовољни су тиме што су, сваке треће године, паметни, способни и политички зрели. Између изборних циклуса ће слушати, од истих тих, који им се шлихтају, да су лењи, приглупи и неспособни али, кад кампања крене, све се мења.

Пошто и власт, и опозиција, једнако рачунају да Срби не читају Черчилове мемоаре, једнако као што рачунају на то да сваки Србин верује да га је само стицај несрећних околности спречио да буде Душан Силни, или Милош Обреновић, те да, с тога, његов блистави политички ум труне у берберници, или у аутомеханичарској радњи, сложно ће позвати грађане на изборе и сви они Срби, који искрено верују да политику разумеју боље од Черчила, неће одбити позив.

Истина, кампања у Србији никад и не престаје, само јој се облици мењају. Данима гледам на друштвеним мрежама јефтин памфлет (неки Чича-Глиша, који се зове Ђоле; види слику), у коме се објашњава да је онај ко на изборе излази, паметан. Мени Ђоле више изгледа као кретен, чији је једини задатак да подиђе бирачима и да број опозиционих посланика подигне са четрнаест на осамнаест. Исто тако, будалаштина која нас учи да је све осим гласа за опозицију (види слику), у ствари глас за Вучића, потпуно прескаче сувисло питање (које ни Ђоле, иако је, по мишљењу свог творца паметан, не поставља), а то је: зашто, уопште, мислимо да је опозиција боља од Вучића? Када је то и чиме доказано? Јесмо ли заборавили какви су били жути? Или мислимо да је Шешељ, који је усадио Вучићу разумевање политике, добар избор? Зашто мислимо да нам је бољи избор Санда Рашковић, која је петооктобарски добитник и ученица Драгољуба Мићуновића?

Ђоле је, међутим, иако кретен, вечни лик наших изборних циклуса. Ђоле ће, негде око 2020-те, опет позивати на неке нове изборе, с тим да ће изменити само једну реченицу-уместо да каже: „Ђоле зна да Вучић лаже“, рећи ће: „Ђоле зна да (упиши име) лаже“. Јер, Ђоле је паметан. Таман толико паметан да види ко га је слагао, али не и ко га лаже. Та мала разлика у глаголским облицима је разлика између паметног Ђолета и Ђолета идиота. Ђоле идиот верује да се негде, испод три шибице, налази куглица, а паметни Ђоле зна да је нема ни испод једне. Ђоле Крелац је задовољан што, у представи „Поп Ћира и поп Спира“ може да бира ко ће играти Спиру, а ко Ћиру и ни мало му не смета што не може да промени представу. Задовољан је представом, добар му је режисер, али му глумци нису прави. Наравно, обезумљени Ђоле не примећује да чак ни Спиру, нити Ћиру не бира, јер Ђолету не смета окупација. Ђоле зна да смо ми мали народ, који не може да рачуна на много слободе и независности, па је задовољан оним што му окупатор даје. Ђолету не смета систем, већ само хоће друге играче у њему. Ђоле верује да систем може да се измени тако што ће се ући у њега, јер Ђоле не капира да се систем не креира овде и да не зависи од домаћих глумаца у представи. Ђоле је, дакле, грађанин, а грађанин је, како Ниче каже, само свиња која хоће да умре у кревету. Опет, кад мало размислим, шта су Ниче и Черчил, наспрам нашег Ђолета? Како год да се ова прича буде развијала, на крају ће, као у филму „Идемо даље“, Србин све надмудрити. Зато нам и иде добро, јер смо све надмудрили, а нарочито зато што имамо Ђолета као бирача. Са Ђолетом идемо у сигурну будућност.

Вучић, данас, има посла са три опозиционе групе. Прву чини ревитализована Демокраска странка, која очајно тражи партнера с којим ће прећи цензус. Друга је самозвани Патриотски блок, који ће, кад за то време дође, открити своју проевропску природу, док је трећи играч СРС, која ће, хронично незаинтересована за политичка питања, радити оно што најбоље зна: наплаћивати учешће у политици.

Ипак, остаје и могућност да Ђоле није самоникла појава, већ да је ванбрачно дете неке опозиционе политичке партије и неке стране амбасаде, или службе, те је, стога, тако паметан. Данас се, у Србији, производи неки нови Вучић, који треба да замени овога после 2020-те, а могуће је да Ђоле то зна, па припомаже.

Ако је, међутим, Ђоле аутентична појава, српски бирач без мане и страха, онда за њега важи она Андрићева:

„Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недовршене задатке новима, које такође неће довршити, и у новим подухватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости. Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и безнанднији дужник према себи и свему око себе“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: