Данашња Црна Гора је једно велико застиђе

Пише: проф. др Слободан Радоњић

Стидим се дијела химне Секуле Дрљевића, па било гдје да устанем на интонирање државне химне до пола ћу са задовољством слушати, а од пола са задовољством сједети.

Стидим се што је дошло вријеме да бришемо поријекло, заборавимо славне претке, а славимо срамне савременике и хероје НАТО алијансе.

Стидим се политичара што нијесу условили пријем у НАТО ратном одштетом за породице погинулих, материјалном одштетом за уништена добра и великом одштетом за загађивање животне средине. Нажалост, они злочиначку алијансу на разне начине мољакају и плаћају лобисте да и њих приме.

Стидим се штимовања процената за НАТО алијансу. То је велика увреда за народ Црне Горе, који не прихвата чизму агресора, чији се генерални секретар невјешто и са задршком извињава, као да каже морали смо да вас бијемо због једног човјека. Злочинци који преко алијансе убијају широм свијета постаће ускоро мета свих људи који желе миран живот. Тако и у Црној Гори њихов улазак и боравак неће бити безбједни. То је позив талибанима, ИСИЛ-у, џихадистима и др.

Срамно лобирање за НАТО

Стидим се увођења кошаркашке репрезентације у НАТО лобирање. Од таквог става одговорних последице ће имати само кошаркаши. То је довољно за почетак бојкота појединаца, клубова и репрезентације. Послије бојкота, слиједи одлазак младих и талентованих кошаркаша из Црне Горе. Стидим се што не схватамо да ми требамо НАТО-у за базе и даље геноцидне акције над исламским државама. Нама НАТО не треба, јер нам не пријете други агресори, а са ситним непријатељима сами ћемо изаћи на крај.

Стидим се свих посланика који су гласали супротно Уставу Црне Горе да се закон о ћирилици не уврсти у дневни ред. Циљ је јасан, а исход ћемо ускоро видјети. Стидим се непознавања Устава ЦГ од стране свих институција у држави, јер не користе ћирилицу равноправно.

Стидим се подстрекавања разних подјела које доводе до неслоге, а нема већих подјела од оних које настају због религије.

Стидим се великог броја подјела међу православним становништвом, посебно на симпатизере четника и партизана, бјелаша и зеленаше, Црногорце и антицрногорце, Србе и антисрбе. Стидим се „сјече“ глава у Клиничком центру Подгорица, јер показује да тамо нијесу чиста посла. Након оставке директора Мијовића. без образложења, направљен је чудан хируршки рез, опет без образложења. Нијесу ваљда, смијењени директори због лошег стандарда здравствених радника, због недостатка медицинске опреме и лијекова, због нехигијене или мита и злоупотребе положаја!? Сви очекујемо да се огласе због јавности и људи који их цијене и које лијече.

Стидим се неких лидера у које је народ изгубио повјерење. На сваком кораку чујете они раде са властодршцима и добро сарађују у одборима и наплаћују хонораре и дневнице.

Стидим се искључења најбољих професора са УЦГ због извођења наставе у српским земљама. Зашто не окрену став контрапитањем? Како то страни држављани добијају додатне или сталне послове, уз добар хонорар, за вазда стан, без права гласа, али да се због њих на универзитету све таласа. Нико не тражи списак њихових некретнина вила, кућа и ливада, јер им то није ограничавајући фактор да се лажно. или митом и корупцијом прогласе дефицитарним кадром.

Стидим се професора који су купили финалне магистарске дипломе без постдипломских студија и доктората без докторских студија на универзитетима. Потребно је све контролисати и неважеће нерегуларне поништити. Знање се не може купити, а диплома и звање могу.

Жонглирања министарке науке

Стидим се жонглирања министарке науке (без науке) која се задржава на сцени дриблингом професора. Из моралних разлога и због високог мјеста које покрива треба да поднесе оставку.

Стидим се напада на професоре који нам поправљају углед, јер сам очекивао, ако не похвале, а оно бар понуду за размјену професора и студената.

Стидим се примјене многих закона, одлука и правила, које доноси Ректорат УЦГ, а који су јачи од Устава ЦГ.

Стидим се универзитетских професора који не вјерују својим очима, већ више својим ушима. Стидим се паушалних и дивљих процјена дефицитарног кадра на УЦГ. Зато се дивим стрпљењу неких врсних професора који су дефицитарни кадар, а који ћуте и подмукле ударце трпе и без стана и без пара. Стидим се скривања деблих досијеа којима су махали на ФФ УЦГ, а сада их неко свевишњи уклони.

Стидим се погрешне рационализације на УЦГ. Практични рад и вјежбе треба да се изводе у групама од 10 15 студената, а црногорска декларација, због рационализације и уштеде средстава, наређује да се вјежбе изводе спајањем група и формалних вјежбања од којих студенти немају нимало користи. На крају студија послодавци траже вјештине и умјећа, примјену теорије у пракси, а не формалну диплому без практичних иекустава. Вјежбање је најбољи учитељ.

Стидим се високо заступљеног непотизма на УЦГ, што уништава конкуренцију знања и способности. О непотизму на универзитету треба више истраживања, просгора и колумни, а до тада нека им дрхте ногавице.

Стидим се што су професори за избор у академско звање принуђени да плаћају 400 1.000 евра за објаву радова. Новац одлази из сиротињске руке у руке власника часописа и скупих рецензија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: