Црна Гора и НАТО: Задах осиромашеног уранијума (I дио)

Последњих дана новембра поново је актуелизована тема приступања Црне Горе НАТО савезу. Прво је у Подгорици одржана конференција “Стратешко комуницирање процеса евроатлантских интеграција“, на којој су учешће узели представници домаћих политичких партија, медија и НВО. Потом је са сличног скупа организованог у Београду, услиједила изјава амбасадора Александра Чепурина да је политика која гура Црну Гору ка НАТО-у мајмунска, што је даље изазвало жестоке реакциje домаћих подржаваоца и спроводиоца такве политике.

Тако је црногорска министарка одбране Милица Пејановић – Ђуришић изјаву амбасадора Чепурина окарактерисала дипломатским и политичким скандалом, одбрусивши да “Нико нема право, ма колико мали или велики, нема право да дијели лекције Црној Гори о њеним спољно-политичким циљевима“. Још оштрији био је Саво Кентера предсједник локалног Атлантског савеза, казавши: “Они треба да схвате и да знају да Црна Гора није руска губернија нити ће то икада бити и мислим да би заиста требали да припазе на свој речник.“

Црногорски амбасадор у Москви такође је тражио поводом свега пријем у Министарство иностраних послова Руске Федерације. О праву НАТО-а да кршећи међународно право бомбардује и користећи високо токсична оружија трајно загађује животну средину Црне Горе, наши званичници никада до сада нијесу говорили. Њихова прећутна захвалност за све што је НАТО 1999. учинио на овом простору, наводи на закључак да за представнике црногорске власти и на западу финансираних НВО осиромашени уранијум представаља неприкосновену светињу.

Употреба муниције са осиромашеним уранијумом представља најтежи од бројних злочина које је починио НАТО током агресије на СРЈ. Ово оружије је настало као тежња двоструке рационализације трошкова у америчкој влади. Искоришћено уранијумско гориво из нуклеарних електрана потребно је складиштити у посебним условима, које захтијевају значајнe материјалне издатке. Са друге стране савремена против оклопна муниција у армији САД-а израђивала се од легура волфрама и имала је веома високу цијену. Та два проблема финансијске природе влада САД покушала је ријешити супституцијом волфрама уранијумским отпадом. Тако је нажалост створено једно формално и даље незабрањено, али веома опасно, доказано канцерогено и генотоксично оружије, које трајно загађује животну средину на којој је употријебљено.

Генерал Слободан Петковић, у вријеме НАТО агресије начелник управе атомско-биолошко-хемијске одбране Војске Југославије и један од аутора књиге “Злочин у рату, геноцид у миру’‘, о карактеристикама овог оружија записао је следеће: “Муниција од осиромашеног уранијума, “сребрни метак“, сигурно доноси смрт ономе ко га је погодио, а ако је имао “среће“ да не буде погођен али је удахнуо његову прашину, умираће дуго, живот ће му полако одлазити, а он ће бити и сведок немогућности да се томе супростави, што је оличење чистог ужаса. Зато и нас обузима осећање ужаса од сазнања да човек може такво подмукло, непредвидљиво и изузетно опасно оружје прво да измисли, да га употеби, а онда да исцрпно проучава његово дејство и последице по здравље људи и посматра њихову патњу у генерацијама потомака“. 

Процјењује се да је на територију СРЈ избачено око 15 тона осиромашеног уранијума. Током 78 дана агресије извршена су укупно 112 удара на 92 локације. Посебну димензију овог злочина представља чињеница да је прибилижно половина удара муницијом са осиромашеним уранијумом изведена у последњих 10 дана рата, у периоду када је већ био постигнут начелан политички споразум о обустави непријатељстава између Слободана Милошевића и међународних изасланика Ахтисарија и Черномирдина.

Штавише у назначеном периоду муницијом са осиромашеним уранијумом дејствовано је не само по оклопнним борбеним средствима, већ и по циљевима за које су у редовним околностима предвиђени конвенционални пројектили, као нпр. ТВ репетитор на Пљачковици, удаљен свега 3 км од центра Врања. Измјерена радиоактивност земљишта у бомбардованој области била је чак 1100 пута већа од дозвољене.  

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: