Било једном у Заливу

БИЛО ЈЕ ТО ЈЕДНЕ ОЛУЈНЕ НОЋИ, каквих током минулог августа није недостајало.

Киша је пљуском прожимала пљусак, разблажујући у мору растопљене тамо многе соли.

Није ме из кревета подигао пљусак, него неко улично електрично сијевање, као од додира жице са жицом. Али није било то, већ је под облацима лудо бљескало, као кад у клубу ради стробоскоп. Сијевало је дуго-дуго, 2-3 пута у секунди, кроз олују, с вјетром, који је кршио борове гране и рашчешљавао палме. У Каменарима ће град величине мандарине поломити црепове, шофершајбне и винограде, а у Бијелој помлатити парадајз, паприке, боранију, грожђе и маслине…

Оно што је било необично тицало се трајања ове појаве, јер је поднебесје бљескало око пола сата, и фотографавало Залив.

Без и једног јединог звука.

Умјесто да се прозори тресу од све силине ударног таласа послије громова, умјесто да по паркинзима пиште оглашени ауто-аларми, умјесто да се дјеца упишавају од страха, неко је из олује дебото искључио звук.

Речени је феномен трајао. Као да нас је Гоогле сликао сишавши каквим технолошким осјетилом до испод облака, еда би нас видио како иза прозора гајимо наше упитнике изнад глава, и зебемо спрам кровова, шофершајбни, клизишта, и пословних простора у које је можда ушла вода…

Од сутрадан се по Боки проширила прича како су необиљежени авиони развлачили данима мрежу хемијских трагова, не више само са запада на исток, неко и попречно. Биће да је бешумно сијевање било баш зато, казали су једни. Глупости!, казали су други: хемијски трагови бити добри знаци…

НИСАМ СЕ КАО ЧОВЈЕК ОКУПАО У МОРУ ЦИЈЕЛОГ ЉЕТА. Приморац сам, тиме објашњавам парадокс.

Но ових постсезонских дана имам привилегију да отпочинем.

Бог ми је дао капацитет од 5 литара ваздуха у плућима. Изаберем позицију између Бијеле и Каменара, гдје су узгајалишта шкољки, и гдје је вода чиста. Ставим маску, раширим руке, и примирим се на површини изнад големог јата сићушних сардуна.

Можда сам рођен да бих био почашћен том подводном сликом?

Обично јато буде од 5 до 7 кила, оцјењујем као мачак који ће ипак сардуне купити на Пјаци. Да није муке чишћења сваке понаособ, рибице дуге око 7 цм имале би по килограму цијену печене јагњетине!

На сваких секунд или два, бљесне сребром неки бок. На хиљаде је тих сребара. Кад руком кренем к јату удаљеном метар, баш се ту оно размакне за дужину руке. Сардуни допуштају блискост, али у инч прецизно, држе дистанцу. На ви су с човјеком.

Пливати понад њих, или плутати – значи лијечити се. Љето трајањем, или концентратом слуђених туриста свеједно, отрује обалне домороце. Европа је такође систем спојених судова, која кад оболи помисли да може лијечити се на Медитерану.

Море, природа и приморци упијају током Сезоне све енергетске фекалије.

Зато је Бог подастро понад примиреног купача хиљаде јестивих сардуна. Слика је нестварна, као из филмова Жака Кустоа. Откуд толико живота око човјека, данас? Откуд сувишака љепота, да се у гладном 21. вијеку купамо у мору преукусних рибица, естетиком најсличнијим акваријумским неонкама?

Чиме смо заслужили да у растопљеним солима пливамо понад бајке?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: