Антић: Вучић гурнуо Србе са Космета у „Репубљик Косова“

Пише: Чедомир Антић

Директор Канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић, егзалтирано нас је обавијестио да је Србија, захваљујући прије свега премијеру Вучићу, „побиједила са 5:0“ у преговарачком надметању са представницима „Репубљик Косова„. Круну тог успјеха представља споразум о оснивању Заједнице српских општина.

Шта је то договорено прије неколико дана у Бриселу? Споразумом је започео процес конституисања заједнице српских општина која би требало да има право „надзора“ у образовању, култури, делегираним пословима општина. Финансирао би је буџет Косова, али може да буде финансирана и из Србије.

Да ли Срби на КиМ добијају више него што су досад имали не – не добијају. Срби су, међутим, примјеном овог споразума коначно интегрисани у „Репубљик Косова“, државу коју Србија не признаје, а која укључује Заједницу српских општина у свој састав не мијењајући постојећи устав!

Поред тога што су сада и формално грађани државе којој за пуно међународно признање недостаје још само пријем у неколико организација, Срби су прихватили да њихова заједница нема ни име. Дакле, то неће бити „Српско Косово“ или „Српска земља” или „Српска област“, већ заједница српских општина. Заједница неће имати изабране установе, већ ће општине делегирати представнике у њену скупштину, а међу овим делегатима биће биран предсједник и потпредсједник заједнице.

Срби са Косова су на овај начин престали да буду спорно питање између Републике Србије и „Репубљик Косова“. Ахтисаријевим планом из 2007. предвиђена су сва ова права, осим могућности да се оштине с тим правима обједине како би албанским властима у Приштини предлагале кандидате за судије и командире полицијских станица, као што није споменут ни „надзор“ над просвјетом и културом.

Премијер Вучић је традиционално нервозно и набусито питао шта су то „извршна овлашћења“, захтијевајући да му неко од критичара споразума то појасни. јер он, „српски Парацелзијус“ са дипломом Правног факултета то не зна.

Шта је извршна власт, вјероватно зна, а сада ћемо упознати шта је то „надзорна васт“. Док не дође до стварање четвртог стуба власти, ето трећег нивоа власти који не познаје унитаристички устав „Репубљик Косова“. Шта ће великани из Србије ако сјутра нека влада Косова не прихвати споразум или га обори уставни суд? Шта ће ако све то дозволи, а не допусти надзор или почне притисцима и корупцијом да изнуђује кандидатске листе за командире станица или судије посебног панела? Зашто су пустили да чекамо осам година? Зашто онда одмах нису прихватили Ахтисаријев план?

Усхићени Ђурић не спомиње да је према политичкој платформи за преговоре, коју је 13. јануара 2013. објавио предсједник републике и која је била основа за даље преговоре, па и ове данашње заједница требало да постане аутономна покрајина с полицијом, двостепеним судством, представничким тијелом, министарствима, а да је захтијевана и реформа устава Косова и успостављање дводомог парламента. Али кад је то било, праисtорија прије двије и по године… Све је ово био мајсторски, „филигрански рад“ премијера Вучића…

А шта је са Црном Гором? Да ли је понижење и угроженост границе довела до отрежњења политичке власти у Подгорици којима само српство смета? Али треба рећи да се ни Србија није узбудила што сусједна, „пријатељска“ држава рјешава своје гранично питање с њом без њеног знања и противно њеној вољи.

Односи централноамеричких држава су прије четири деценије довели до трагикомичног „Фудбалског рата“. Балкански сукоби су под лицемјерним и циничним њемачким вођством из крвавих ратова постали неправедан и недемократски мир запечаћен, ето, и фудбалском утакмицом у којој су заједно, као „Будућа Европска унија“ играли министар из странке која се није одрекла Слободана Милошевића и злогласни вођа албанских терориста кога још увијек гоне правосудне власти. Тачи, кога су саборци од миља кодно звали „Змија“, и Антић београдски функционер у националној орбити играли су заједно, све надајући се (барем Антић) да ће да побиједи ЕУ. Истовремено, прије неколико мјесеци сама најава доласка Тачија у Београд за који тврдимо да је његова престоница, а с њим преговарамо иако је оптужен овдје је сматрана као провокација.

Споразум о Заједници српских општина је за ремек-дјело свога политичког газде прогласио човјек чијем је прадједи Никола Пашић био брат. Прије стотину година Пашић је у вријеме када је Србија била сиромашнија и угроженија постигао споразум којим је Сјеверна Албанија без рата требало да уђе у “персоналну унију“ с Краљевином Србијом и постане њен дио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: