Антић: Биједа и исквареност су особине Ђукановићевог режима

Пише: Чедомир Антић

Протести у Црној Гори трају већ трећу седмицу и успјешни су. Привукли су пажњу народа, указали на слабости власти, доказали да Ђукановићев режим животно зависи од помоћи из иностранства.

Постоји ли држава у Европи у којој власт на основу сумњиве изборне побједе намеће мањински језик, мањинску религију, мањински став о војној будућности државе…? Грдили су Јануковича… Шта је он могао тако лоше да учини за четири године мандата што неконтролисани ауторитарци у Подгорици нису већ учинили током четврт вијека владавине?

Да ли је већи проблем када неко областима с мањинским становништвом дозволи друге службене језике или када на разне начине обесправи већину грађана?

Биједа и исквареност, то су особине Ђукановићевог режима. Прије неколико седмица слушао сам Филипа Вујановића у Бањалуци. Чини се као да је, поред заинтересованих и злих Србије и Хрватске, уз границе Босне и Херцеговине једна мирна, стабилна и срећна, неутрална Швајцарска. Још када је рекао како разумије „сарајевске пријатеље“ чија је држава тако компликована да он као предсједник треба читав дан да се састаје са најодговорнијим политичарима којих на великом броју нивоа власти има заиста премного…

Било би, биће, боље да је као у Црној Гори, гдје не само да народи нису добро представљени и заштићени, већ ни већина нема шта да се брине кад ће непрекидно, и без обзира на околности, увијек бити исто и непромијењено изборно или можда постизборно дефинисана. Као да Срби, један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине не живе у Црној Гори. Као да Бошњаци и у мањем броју Хрвати не живе у Црној Гори. Кога представља предсједник кога је изабрала мањина? Коме се обраћа?

Да ли мисли да је било ко заборавио рат и ратовање зато што их бивши савјетник за национално питање није споменуо у својој у Београду објављеној књижици? Ако већ једни неће заборавити како су били неискрено и кратко, али ипак, помагани зашто би други заборавили како су им сународнике бомбардовали или њих саме депортовали?

Има ли европске државе у којој на заглављу најтиражнијих новина стоји четвороцифрени број дана који су прошли откако је главни уредник убијен, а правда није стигла убице и налогодавце?

Да ли званична Црна Гора смјеста постаје „исправна“ и „добра“ зато што неки страни представник тако каже? Да ли заиста мисле да ће нас отварањем и затварањем некаквих бирократских поглавља одвићи од слободе?

Погледајте Србију. Ми имамо демократију, она је предуслов напретка и очувања слободе модерног друштва. Али просудите сами гдје нас је довела слијепа послушност популистичких власти према Бриселу и Берлину. Преговарали смо око статуса Косова и Метохије. Много смо добили. Замислите: за разлику од Црне Горе, гдје Устав не важи баш за све народе осим ‘’милогораца” (јер ни Црногорци не ваљају ако нису на прави начин политички опредијељени), у „Репубљик Косова“ ће тамошњи Устав бити примјењиван и на Србе. Какво европско достигнуће! Све остало, укључујући овлашћења заједнице општина ријешено је противно интересима Србије и Срба, а ако нешто баш није регулисано у првом или другом циклусу преговора само је претворено у услов европских интеграција.

Љути се тако премијер Вучић што је питање хидроцентрале Газиводе (која се дијелом налази и на територији централне Србије) сада дио услова из 35 поглавља уговора са ЕУ. Каже „смијените ме, имате довољно моћи, медија…“. Дакле, сазнајемо да нови, постмодерни, хајдук Вељко („не дам Крајину, ево руса глава…“), своје европске партнере истовремено воли, мрзи, плаши их се, пркоси им…

Позвали су ме из једних новина и питали да ли ће после ових обнародованих премијерских емоција бити промијењен однос Србије према ЕУ? Хоће ли Косово допринијети да се српске власти тргну и престану да понижавају народ ради голе власти? Раније су ишле путем потпуног одбацивања свјетске реалности, сада јуре стазом одбацивања сваког демократског достојанства. Питали су ме да ли је ово можда прекретница.

Познајући током дугих година људе који по нашој несрећи владају нашом државом, било ми је јасно да „успјешни“ премијер не формулише тезу „спрема нам се нешто горе од независности Косова“ зато да би одустао од признавања, већ напротив, само у циљу припреме јавности за коначно и потпуно признавање Тачијеве државе.

Када се човјек опоравља од дуге болести, онда су најважнији први минути будног стања, први тренуци на ногама, почетни дрхтави кораци… Не можемо очекивати да почетак обнове српског достојанства почне на Косову гдје Срба још једва да има… Српско устајање почеће када схватимо да су, рецимо, проблеми грађана Црне Горе Црногораца, Срба, Бошњака, Муслимана, Албанца, Хрвата, Рома… и наши проблеми.

Шта је Вучића спријечило да после двије седмице поносног и славног народног протеста у Црној Гори, посвећног европским идеалима демократије, изјави да их подржава. Макар у мјери у којој Вујановић разумије своје пријатеље Бошњаке? Црна Гора је наша сестра, ако њеним народима не ваља, лоше је и стотинама хиљада наших суграђана који су одатле дошли, као и свима нама… Зато знајте: „Устала је Србија !“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: