ИН4С

ИН4С портал

Англо-саксонски стисак

1 min read

sad-dolazi-u-ukrajinu

Недавно је британски премијер припријетио остатку Европе, коју у суштини преставља осовина Берлин-Париз, да ће Уједињено краљевство расписати референдум о напуштању Европске Уније.

Иако је Велика Британија увијек имала посебан положај у оквиру Европске Уније, чувајући свој традиционални суверенитет у вођењу спољње и економске политике, који је углавном одговарао свима са обије стране Ламанша, ова пријетња премијера владе Њеног величанства је за многе дошла као изненађење и чини се претјерано оштра реакција на избор неког новог европског бирократе.  Као и увијек, ово што је свима видљиво као манифестација „неслагања“ Острва и Континента је само врх леденог бријега у сложеним односима у троуглу Европа-Британија-САД.

Ова изјава премијера Дејвида Камерона долази у посебном тренутку када је „јединство западног свијета“ јако крхко, а посебно у ставу према још једном значајном фактору свјетске политике – Русији и њеној политици на постсовјетском простору.

Од самог почетка украјинске кризе, чак и посебно неупућеном посматрачу, било је јасно видљиво колико дисонантних тонова и размимоилажења има међу „западним савезницима“ у односу на улогу Русије у тој кризи, и са колико напора савезници покушавају да дођу до „заједничког става и заједничке политике“ према Русији.

Разлози за ову „неслогу“ су дубоки и они су одраз различитих националних и економских интереса партнера у оквиру западног савезништва. Релативна уздржаност европских влада у осуди Русије у односу на јастребовске изјаве које долазе из Лондона и Вашингтона, последица је дубоких економских, културних и цивилизацијских веза које постоје на релацији Европа-Русија, а којих нема у тој мјери између Русије са једне, и Велике Британије и САД-а са друге стране.

Европа је у условима спорог опоравка од посљедица економске кризе и недостатка привредног раста јако упућена на Русију и на њено растуће тржиште. На том тржишту купце за своју робу проналазе европске компаније и ту се најбрже оплођује инвестирани европски капитал. Ако овоме додамо готово пословичну зависност европске индустрије од руских енергената, и помало занемарену чињеницу да Русија и остатак Европе чине један културни простор, „уздржан“ став Европе према Русији добија на смислу.

Обамина администрација и британска влада мјесецима су покушавале да „охрабре“ Њемачку и Француску, које престављају кичму Европске Уније, да заузму оштрији став према Русији, и чини се да су ове двије земље успјешно одолијевале англо-америчким „охрабрењима“. У традиционалном маниру вођења америчке политике у сету мјера које су Њемачку требале да „охрабре“ налазили су се и притисци и пријетње и шпијунирање, али чини се да ни њемачка влада ни њемачко јавно мњење нијесу одреаговали на прижељкивани начин те је било потребно Европу додатно изложити притиску англо-америчке осе.

Управо у том тренутку су дошле, изјава британског премијера о референдуму о иступању из ЕУ, која је упућена њемачкој (читај, европској) влади, и обарање малезијског авиона, које је порука европском (читај њемачкој) јавном мњењу. Ова два догађаја су повезани један са другим у тој мјери и коликој треба да произведу посљедице у правцу који је пожељан на САД. Перспектива „крње“ Европске Уније којој би Велика британија од садашњег моста према САД-у преко ноћи постала амерички носач авиона уз њену обалу треба да уплаши Европљане за своју будућност, Европљане који су још од времена Другог свјетског рата изгубили и иницијативу и самопоуздање, и који су у тој мјери ослоњени на америчку „заштиту“ да су готово хендикепирани да воде сопствену политику.

Ако се томе дода да би Европа од Америке „препуштена сама себи“, требала да се сама суочи са „Руским медвједом“ који је при том још „недемократа, диваљ, империјалиста, аутократа, хомофоб..итд..“ и који „обара цивилне авионе“, британска пријетња о иступању из ЕУ треба да леди крв у жилама сваком Европљанину и да сбије редове западних земаља око „заједничких вриједности…“.

Око независне позиције Британије не бих трошио ријечи, јер је више и неукоме јасно да су Британија и САД двије државе са једном владом, или како Џереми Кларксон рече у шали или збиљи.. „Да је Велика Британија 51. америчка држава.,. Радије бих се осврнуо на „Европу“, Европу под знацима навода са разлогом… Некада су се земље Варшавког пакта називале „совјетским сателитима“  алудирајући при том на чињеницу да су у питању „само привидно независне државе“ а да политику тих земаља води свемоћни Совјетски Савез.

Знајући да је у времену Хладног рата Пољска преко Египта наоружавала авганистанске муџахедине са којима је СССР ратовао, а Румунија, и поред совјетског бојкота слала спотристе на Олимпијске игре у Лос Анђелесу `84. године, данашње европске земље се не могу похвалити ни том славном титулом, „сателит“!

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Англо-саксонски стисак

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *