Албанско село кријумчара очекује муштерије

Балканска рута поново је златни рудник за кријумчаре људи. Како функционише сарадња великих босова, локалних помагача и корумпираних полицајаца донекле се може схватити у селу Лојане на граници Македоније и Србије.

Нема саобраћајне табле која би најавила Лојане. Али дошљаку не могу да промакну десетине албанских застава које вијоре са скоро сваке бандере. Црни двоглави орлови – изблиједјели од сунца и искрзани од вјетра – воде право до мјеста које локалци зову „центром“. То је раскрсница двије једине асфалтиране улице на којој се гнијезде једна бакалница и двије задимљене чајџинице. Изнад сцене се ка небу диже минарет боје слоноваче. Мирно је. Тишину ремети тек један пијетао који је навалио да кокошкама докаже своју мушкост.

„Овдје ионако нема ништа да се ради“, жали се један крупни предусретљиви тип који се са пријатељима досађивао пред чајџиницом. И баш зато, каже, што овдје нема шта да се ради, његово село постало је широм Европе познато као „село кријумчара“ на самој граници Македоније и Србије и свега неколико километара од Косова. Овдје се довозе илегални мигранти како би преспавали и кренули даље ка западној Европи. Преноћиште у кући сељака кошта десет еура, мјесто у штали добија се већ за пет. „Види, није то тако како медији пишу. Ево, сад има само пар Мароканаца и то је то“, каже рмпалија. „То ноћење нуди само сиротиња која иначе не би имала хљеба да једе. А још је била и суша“, каже он.

Сирот је овај крај и заборављен од стране државе – то се добро види по уџерицама и блатњавим улицама којима тешко да иједно возило осим трактора може да прође. Овдје живе искључиво Албанци, баш као и у Миратовцу, селу-близанцу са српске стране. Промакну додуше улицом понеки угланцани БМW и Ауди, са узвишица се цакли покоја кичаста троспратница. Али то све није зарађено овдје него у Швајцарској, Аустрији, Њемачкој. Овдашњи гастарбајтери – као ваљда и свуда на Балкану – уштеђевину из печалбе улажу у вишак спратова, шарене фасаде и гипсане лавове. Око 40 одсто од 3.000 мјештана Лојана живи и ради у иностранству.

„И мој брат је у Швајцарској“, каже предсједник мјесне заједнице Селами Мемети. Мора да због тога на телефонске позиве одговара на њемачком. То је међутим цио вокабулар и Мемети се враћа на албански. „Да ти кажем искрено, ми на Балкану смо много паметнији него ти на Западу. Али они се организују и гледају како да раде. А ми… ми волимо да крадемо.“ Посебно воле да краду они тамо у Скопљу, каже Мемети, и то је разлог што су његове комшије у селу тако убоге. На десетине њих је било или је још у затвору јер су дворили илегалне мигранте или их кришом водили преко границе. „Разумијем да то треба да буде кажњиво. Али они ту хапсе обичне људе, а организовани криминал иде даље“, тврди Мемети.

Велики шефови кријумчарске мафије нијесу Албанци већ долазе из истих земаља као и већина избјеглица и миграната. То, каже Мемети, али кажу и бројни хуманитарни радници и саме избјеглице који су виђали кријумчаре. Прича се о осовини која се протеже од Солуна до Скандинавије. Избјеглички талас иде кроз Лојане већ десет година, заправо од када су први Авганистанци кренули на пут ка Европи. Врхунац мигрантске струје био је прије неколико мјесеци док је Србија још званично контролисала границу, а Балканска рута још није била толико утабана. „Имали смо овдје по хиљаду миграната“, каже Мемети. Дошљаци су слободно шетали селом, пили кафу, ћаскали. „Никад ми нијесмо имали проблем с њима. Али између себе су се стално тукли, највише с кријумчарима који им узму паре, али их не одведу до Београда. Ваде и ножеве па се боду, једном сам звао полицију“, каже Мемети.

Македонске снаге реда дјелују немоћно. Кријумчари углавном бивају остављени да на миру раде свој посао, а илегални мигранти заустављани само у граничном појасу с Грчком. Ако уђу у унутрашњост, онда могу и до Србије. „Они су духови, невидљиви људи. Власт зна да они постоје, али јавно то неће да призна“, писао је недавно тиражни лист Вечер.

Један високи владин службеник тврди да у прљавом бизнису дио колача имају и водећи политичари и шефови полиције. „Рације у селима као што је Лојане су ријетке, а и то се дешава кад неки западни медиј извјештава о том проблему. Ми само декларативно пред Европом показујемо да се боримо против кријумчарења, а, у ствари су људи из власти инволвирани“, каже у разговору за ДW овај стручњак који жели да остане анониман. Познато је, додаје, да локални асистенти шверцера добијају своје хонораре путем Вестерн униона и других трансфера новца, али до сада се нико није потрудио да пресијече тај финансијски ток. Исто је, додаје, у Грчкој или Србији. Рута преко Балкана могућа је само јер иде преко „земаља лабаве демократије“. Кријумчарски посао тренутно доживљава ренесансу: од новембра у Македонију и остале земље руте смију да уђу само Сиријци, Ирачани и Авганистанци, док су остали означени као „економски мигранти“. Тако дошљацима из сјеверноафричких земаља или Пакистана остају само двије могућности: да прибаве лажне папире у Атини, или да трче преко границе са или без помоћи кријумчара. Хуманитарци кажу да кријумчари долазе и у избјегличке кампове или бензинске пумпе гдје се избјеглице задржавају како би врбовали потенцијалне муштерије. На руку им иду и гласине које се шире по Грчкој: о томе како је македонска полиција брутална и спремна чак и да пуца у месо на оне који на своју руку богазама хоће да се ушуњају у земљу.

„Полицајци су океј. Кад нас ухвате само вичу: Стоп полице, но проблем. И онда нас избаце напоље“, прича међутим један млади Алжирац. Креће се с повећом групом својих земљака који се излежавају на ресторанској тераси мотела Хара. Понуда овог грчког мотела, само неколико стотина метара од границе с Македонијом, брзо се прочула међу сјеверноафриканцима. Овдје може јефтино да се спава, особље не поставља питања, а сваке ноћи се у оближњим шумовитим брдима може тестирати будност македонских граничара. „Нас су три пута хватали“, каже Алжирац који не жели да ода своје име. Добио је и бројне понуде од кријумчара. За 800 еура обећавају пролаз кроз Македонију. Овај младић ће још неколико пута пробати сам, а онда ће можда себи приуштити услуге шверцера.

Продорни зов мујезина означава да је вријеме за подневну молитву у Лојану. У малој чајџиници се нико не миче – овдје мало ко узима религију тако строго. Шеф мјесне заједнице Селами Мемети пали још једну цигарету, посљедњу, и згужвану паклу ставља на сто. Ланчани пушач, то показују пожутјели бркови. „Мигранти овдје остају некад један дан, некад недјељу, некад двије. Али на крају сви прођу. Полицајци узимају мито, то је и овдје и у Србији нормално.“

Чуо је Мемети и за бодљикаву жицу што ју је Мађарска поклонила Македонији, чији војници вриједно ограђују земљу. За сада смо „критична подручја“, кажу званично. Сеоски старјешина се ипак плаши да би на један миг из Брисела Македонија могла да херметички затвори границу и забрани пролаз свим избјеглицама. Тиме ће илегалне струје постати јаче. „Онда ће код нас да буде пуно.“ Сељани ће морати да набаве још мадраца. У село ће стићи новац, али се Мемети не радује овом чудном социјалном програму. „Ко зна колико дуго се ти мигранти нису купали и да ли носе неке болести. А и плашимо се за наше дјевојке из села. “ Да, Мемети је наравно читао о догађајима из Келна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: