ИН4С Специјал: Спортски глобус 2014 године.

Одлазећа 2014. година је прије свега година Мундијала, или Свјетског првенства у фудбалу. Иако се по спортским календарима године дијеле на олимпијске, прави љубитељи спорта дијеле их на мундијалске. Ипак је фудбал најважнија споредна ствар на свијету.

Прије кратког осврта на Мундијал, да се позабавимо мало клупским фудбалoм. У 2014. години у најелитинијем такмичењу, Лиги шампиона, први пут у историји смо имали градски дерби између империје Реал Мадрида и ,,радничке класе“ Атлетико Мадрида.

Тзв. судијско вријеме, односно пола истог, дјелило је ,,јорганџије“ од историјске прве титуле првака Европе. Онда је дошао корнер, Серхио Рамос је запливао кроз ваздух, и резултат је био 1:1. У продужетку, канонада Реала, и са убједљивих 4:1 краљевски клуб долази до своје десете титуле првака Европе.

У Лиги Европе, Бенфика је играла против шпанске Севиље, и клетве Беле Гутмана. Мађарски стручњак је проклео ,,орлове“ да 100 година неће ништа освојити у Европи.

У торинском финалу, Бенфика је била фаворит, али Севиља је на крају била боља послије једанаестераца, и то је осмо европско финале Португалаца, које губе невјероватним стицајем околности. До краја Гутманове клетве остало је још пуних 49 година.

У српском шампионату Црвена Звезда је успјела да прекине доминацију Партизана, и окити се титулом послије више година.

Ипак, правило ФИФЕ о фер плеју оставило је црвено-белe без Европе ове сезоне.

А онда је дошао и дуго очекивани Мундијал. Бразил је отворио врата цијелој планети, и спектакл је могао да почне.

Репрезентације Србије није било на овом првенству. Да ли је крив Михајловић (коме данас у Сампдорији иде поприлично добро), због тога што није звао Матића, што је Тадића остављао на клупи, што му је узданица у нападу био Шћеповић? Или одговорност пада на ФСС и првог човјека Томислава Караџића (упорно најваљује оставку, али тај се дан само одлаже).

А можда су и сами играчи криви? Постмундијалски период, није донио ништа добро до дрона у Београду на мечу са Албанијом, и ,,соломонског“ УЕФИНОГ рјешења да утакмицу региструје 3:0 за Србију, али да никоме не да бодове.

А онда је пред празним трибинама, највећи ,,трол“ модерног фудбала Лорд Бентнер, одржао лекцију српским фудбалерима, па је тако Србија опет далеко од првенства Европе, које ће се одржати у Француској.

Ипак вратимо се Мундијалу. Ако ништа растерећено смо га гледали, и имали смо шта да видимо. Највише голова икада, најбоље голмане до сада, холандско потапање Шпаније, полетност Колумбије. Посебнo би требалo издвојити тим Костарике. Ова оствска земља, била је планирана за гол разлику у групи ,,смрти“, заједно са Енглеском, Италијом и Уругвајом.

Послије групне фазе, сви су се питали, је ли управо Костарика та ,смрт“, јер се нашла на крају као прва у групи, испред Уругваја, и Енглеске и Италије, који су прерано завршили такмичење. Без праве звијезде, али са тимском игром, латино борбеношћу, и духом репрезентације, и грба који бране. Не треба заборавити ни ,,пустињске лисце“ из Алжира.
Од разочарења, највеће је, дефинитивно, бранилац трофеја Шпанија, која је послије двије утакмице имала исто толико пораза уз гол разлику 1:7.

Домаћин је ипак важио за фаворита, још послије побједе над Колумбијом у четвртфиналу, Бразилце су сви видјели све до самог краја. Али до крајa су морали  преко Њемаца.

Њемачка је направила репрезентацију која у континуитету остварује добре резултате, али некако им је увијек фалила завршна снага. Са таквим предсказањима, су ушли у полуфинале, оба тима, а резултат…….

Резултат полуфинала представља тоталну побједу система против индивидуе. Њемци су покривали сваки дио терена, стварали стихијски акције, и остварили највећу побједу икада у полуфиналима, и то баш над Бразилцима који су све уложили у првенство (Мундијал су пратили јаки социјални немири, али сви су мисли, да ће ,,Златна богиња“ у зелено -плаво-жутом смирити страсти). ,,Елф“ је на крају славио рекордних 7:1.

У финалу дуел са Аргентином, (бразилски страх да ,,гаучоси“ освоје титулу практично у њиховој кући), и продужеци.

А онда је један од најмлађих, Марио Геце, успио да донесе титулу првака у Њемачку (прва од 1990. године и Мундијала у Италији).

Будимпешта, је град мостова преко Дунава, архитектуре, зачињеног меса, димљеног сира, одличног вина, хиљаду базена, и ватерпола.

Управо су Мађари били домаћини ЕП за ватерполисте. Када се помене ватерполо, онда се зна, Србија је у најужем кругу фаворита. И било је тако, до полуфинала, и меча са Црном Гором, који је завршен невјероватним преокретом. Мађари у финалу нису имали никакве шансе. Њихову ,,водену лаку коњицу“ је потопила ,,српска регата“. Прланионовић., Филиповић, Мандић, Никић представљају пандан њемачким фудбалерима са својом доминацијом. На крају, како смо већ рекли ,,ватерполо је спорт у којем играју двије земље, али увијек на крају….побједи Србија“.

Послије ватерпола и доминације ,,делфина“, чекало нас је првенство у кошарци, или популарни Мундобаскет. Што је за људе на планети фудбал, за Србију је то кошарка. Једноставно, то нам је наслеђе, које је бар средњој генерацији донио управо садашњи селектор Александар Ђорђевић.

Скептицизам, ријеч којом би могло да се опише стање ума сваког познаваoца кошарке. Сале нам није донио никакву новину по питању тима, а времашни Катић, дебитант Јовић, ровити Крстић нису баш уливали повјерење. Послије прве побједе над Египтом, услиједили су порази од Француске, Бразила, Шпаније. У групи је побијеђен још само Иран. И тако се кренуло у доигравање, а тамо је чекала јака Грчка.

Темпирање форме, нешто што никада спортисти са ових простора нису знали до краја, а то је једна од ствари које је Ђорђевић донио. Грчка није само побијеђена. Имали су Хелени свој Термопил, али овога пута су они били Персијанци.

Игра која је освјестила све, а моћ је носио млади Никола Калинић, прво куцањем преко Борусиса, а онда и вјешањем о кош, са све осмјехом за свијет.

Бразилци су били дужници из групе и враћено им је са кусуром (једноставно није била баш сјајна сезона за ,,кариоке“ у спорту). А онда је дошла Француска у полуфиналу. Управо она земља, која своје најмлађе играче шаље у Србију на каљење. Земља која је направила највеће изненађење и избацила препотентне Шпанце. Водила је Србија цијелу утакмицу, али Французи су се далекометном паљбом одржавали у игри. Ипак на крају побједа, и осигурана медаља и дуел са америчким „тимом снова“.

Американци су поприлично лако изашли на крај са момцима Саше Ђорђевића, али како сам селектор каже, ,,ово је школа„. На крају дочек као некада.

Дуел Вујошевић-Човић био је гледанији од дулела Партизана и Звезде, па су тако Цибона и Цедевита играли финале АБА лиге и то у сред Комбанкарене. Српско првенство освојио је Партизан, али  осим престижа, тај резултат не доноси више ништа.

У новој сезони, Звезда је консолидовала редове, и обезбједила ТОП 16 фазу. У АБА лиги ,,црвено-бели“ не знају за пораз. А сви очекујемо љето и ЕП, гдје очекујемо опет сјајне резултате.

На крају, осврт на још једну сјајну сезону Новака Ђоковића. Каква година за најбољег тенисера на свијету. Послије несреће у Аустралији, дошао је до финала Ролан Гароса, и сви су очекивали да ће коначно пехар који недостаје његовој витрини, доћи у праве руке. Рафаел Надал, ипак је још једном показао да му прија прашина Париза, а Новаку да проба до године.

И онда се за Вимблдон ушло некако без очекивања, барем освајања, што се свјетске јавности тиче. Ђоковић је већ освојио незванично тениско првенство свијета.

Међутим финале са Федерером пружило је једну од најбољих тениских партија икада виђених у ,,бијелом“ спорту, а Ноле је на крају успио да слави и тако обезбједи себи по други пут мјесто међу ,,бесмртнима“. Послије слабијег наступа у САД, Новак је покорио Кину и на крају, у завршном турниру, освојио нову титулу, седму укупно у 2014. години.

Надамо се новим достигнућима наших спортиста.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: