ИН4С

ИН4С портал

Идеални губитник

1 min read

„Му дословно не значи ништа.“ Мумонкан и зен коан

Човјек није позван да разматра сопствени положај, прије би требало да попут животиње радикално, што ће рећи слободно и лудо троши егзистенцију, испод равнодушних звијезда, насред одсутног океана, да га, дакле, троши широко, беспоштедно, лакрдијашки.

Ша фали, рецимо, крави, која се, безмало, према постојању односи будистички; у лежерном хладу (у музарином саластом лотосу) заувијек прежваћући заокружену судбину, мирна и докона, једна велика мукача распаљује нам живце обољеле приликом потраге за аутентичним!

Старост нам казује све о пројекту којем смо се без остатка предали: идеје су болови који су породили сан према којем бити човјек још има неко значење.

Па, ипак, будући савршено, непостојање је прогнало атом из себе. Чисто ништа Јесте и Није!

Да би коначно нашао мир, човјек се мора растворити у немисаону твар; животиња тежи једном циљу, самоодржању, не и самопревазилажењу. Ако прах није утјеха, небо је то још мање.

Шта фали, како упитасмо, крави, у односу на коју је свако биће (чак и амеба) – нешто одвећ морално…  Познато је – у Индији крава јесте биће над бићима, велика мукача итд. Нисам сигуран да ли је Волт Витмен икада пјевао о крави у себи, или себе у крави, тај, како изазивачки расположен Борхес рече, „мегаломан, син Менхетна, и искупљивач.“ Зашто је, дођавола, и Волт морао бити докраја оптерећен идентитетом, није ли баш он увидио да је тијело ништа друго до произвођач отпади (тијело је само оно што се перута, не и оно што привлачи и одбија, оставимо се блудног Версаја и Камасутре, тијело перутањем нагони да га порекнемо презнојавањем и мјаукањем), а да је човјек, као његов носилац, само духовни и мисаони загађивач универзума. И, чему хвалоспјеви на рачун Природе, која ничим не може бити довршена, којој као „креацији“ бива сасвим свеједно. Да, Природа је огромни, притом патолошки сисар!

Изван анксиозности, стање је захваћено сулудом и измишљеном хитношћу, саобраћаја, љубави, умирања…; организам чији биоритам није у складу са јесењим поподневом, представља опасност, и све шта се с њим догађа дијели се на размножавања и обожавања цивилизације.

Међутим, то не значи како нас медитације могу избавити, штавише: без бољке, већ смо они који дијеле универзалне лекције задојени неком подземном амбицијом. Тим прије, појава која није склона сваког тренутка од свега одустати, случај је који се равна са енергијом универзума, свеједно да ли посеже за хаику или нуклеарним решењем.

Несвјестица може бити једини наш кутак, лежећи положај једина активност која нас преводи у присутност. У томе, на неки необјашњив начин, најлакше се може исцрпсти сав предодређен резервоар радости у таквом ишчезавању; зар не волимо само оне мајсторе који нас уче методама из згаснућа; испразни до неповредљивог бледила, лепршамо кроз атмосферу као мушица опсиједнута траком заокружене свјетлости. Уосталом, поезија подржава само она расположења у којима горимо свим крилцима– Му!

Трагедија одбија из разлога што, ипак, јесте и остаје тек ствар и игра неотесаних карактера. Шекспир нема мјере, у најбитнијим стварима показује се као усиљен дух који одмах пријети управљајући се крајностима; што се тиче ликова, ту рачуна на добит која се извлачи из простачке срчаности: Ромео је најобичнији тупавко, Хамлет луцидност лишена садржаја, Магбет је мрља крви! Чак се и у сонетима доказује; љубав је сакупљање, а не ширење… Међутим, сви се и у најмањој ситници показујемо као тоталитарни духови, као они који су спремни да газдују, не и да сањаре. Колико је пријатније боравити у друштву неке малокрвне адолесценткиње, која се изнутра једе у стиду, која је најдаље од склоности за аналитичким приступом. Више од филозофије, књижевност је затровала наш наивни ген. Уопште, умјетност је кривац што не успијевамо бити религиозни, вапећи за „нашим“ бићем и тражећи га по сваку цијену, што је израз најдубљег богохуљења. Не разликујем Витмена од Сиорана: један грли и грудима присваја сво плаветнило, други резонује кроз ожиљке уклетих, очигледно закинут издвојене судбине. Тако смо догурали дотле да се и само мјесто пребивалишта рачуна као акцентовање на стилу! Познајући (као) све изблиза, није чудо што се претварамо у мумије; нови миленијум не рађа напредну, нео-генерацију, већ вреће без смисла за хумор и спонтано. Сваки напредак на овај начин одваја нас од божанства, осим ако не вјерујемо у синтетичко млијеко Психологије.

Дух је дужан да непрестано пита себе колико се гади над стварима. Виталност је демонстрација презира. Имати потребу за другим, осјећати се лагодно приликом било каквог разговора, знак је да се пало у још дубљи пакао; осамљеност посматрача пружа утјеху и склониште за вертикалну жилу куцавицу. Ах, уображавајући неки ванредан смисао, којег обично украшава најјефтинија доскочица, приклонили смо се породици, политици, полицији и порталима… Нигдје се супериорније не савладавају ствари осим у туђини; о чему мисли онај на осуђеничкој клупи, јесте питање на коме се може засновати животнија метафизика. Доста о појмовима, дајте овамо једно церекање које је увијек већ на ивици да се стровали у беспредметну сету. На крају крајева, само онај који је над понором има право приговорити свему, како влати траве тако и Богу…

Један, добро ишибан животом, скоро ту негдје ме пита: Генији су изумрли?; можеш ли замислити данас појаву каква је била искупљена у Микеланђелу, или Бернинију; да, то су биле оживљене, мермерне громаде, које су најљепше године провели у изградњи гробница! Господе, умјетност је гробница, свијест која над њом лебди, неурастенична мушица – закључујем у пролазу.

Без поезије која истрајава на страни мањине, заувијек бисмо унизили хеленске чланке. Па, ипак, – доста више са дописницима, дајте нам ријеч искушеника. Колико нам у овом времену недостаје смјелост Пјер Абелара, одрицање Паскала, ратоборност Ничеа… Као да смо потонули у нихилизам будизма, у живот без заплета, у љубав без оргазма. Изван филма и стрипа, дизајна, имамо ли још неку тајну за искупљење? Не!, ми још фотогафишемо и ту разгледницу прилажемо Тексту, како би се једном народна бронзана глава поклонила нашем таленту. Уз то, биографија се рачуна само уколико има дјело од неколико издања! Никад нисмо били трулији. – Тешко вама књижевници и фарисеји, што затварате Царство Небеско од људи; јер ви не улазите, нити дате да улазе они који би хтели.  

Дух који живо збори, не држи до самопрозваних правила рецензије, до било какве културно, психолошке илити друштвене осуде, јер је заувијек млад и чио па се јавља у форми муње. Откуд и то па се чудимо што се покајник у пустињи на сва уста разголићује у истини?! Није то неурастеник, нити демагог, још мање кушач – то је босоноги праведник који стоји усамљен као звијезда. Ми смо, у односу на ту усамљену со, заједно са Уликсом, архивари који се играју укрштених ријечи. У пренаглашеној немоћи јавља се спас!

Текст који се додворава општем чулу: педантерија, луткарска лакованост, пластичност којој није могуће удахнити снагу отпора. Кад је пјесник иједној идеји приступио са упућеношћу у материју.

„Песник а не општеобазован човек.“ (Паскал)

Само у растројству и на ивици можемо чути ријечи за које се морало откинути и потоње људско ткиво.

Му!

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *