Насловна Издвојено Хрвати послали 300 војника на руску границу!

Хрвати послали 300 војника на руску границу!

11
ПОДИЈЕЛИ

„Слањем 300 врхунских војника у Литванију и Пољску Хрватска ће учврстити свој положај у НАТО, али председница ће морати да објасни Путину у Москви да тај ангажман није усмерен против Русије“, пише хрватски „Јутарњи лист“.

Хрватска опозиција тражила је образложење владиног предлога о слању 300 војника у склопу НАТО операција, међу којима је и вежба на руској граници, као и одговор хоће ли то утицати на хрватско-руске односе који су лоши.

Према писању хрватској „Јутарњег листа“, замерка је и што Сабор није био довољно информисан и што није учествовао у изради тог предлога, а засметало им је и што ће Хрватска да пошаље готово исти број војника колико и велике земље попут Немачке (450), Канаде (450), Француске (450) и Шпаније (450). Италија ће послати 160 војника, Румунија 120, Белгија 100, суседна Словенија 80.

„Ми смо по томе војна велесила“, закључио је професор права Роберт Подолњак, и додао да многе земље попут Португала, Мађарске, Чешке, Данске, Бугарске, Грчке и Турске неће ни учествовати у овим НАТО операцијама.

По први пут неодлучни о НАТО акцијама

Ово је први пут откако је Хрватска чланица НАТО савеза да се у њеној јавности отвара питање о томе да ли треба учествовати у некој операцији, у које су њени војници годинама уназад ишли по целом свету.

„Власт и опозиција расправљају о томе колико војника да пошаљемо, али нико не прича о томе да ли треба уопште да учествујемо“ пише аутор Јурица Корблер за „Јутарњи лист“.

Ове вежбе одвијају се у јеку све оштријих речи које размењују Москва и Вашингтон. Како пише аутор, ако је судити по говору председника САД Доналда Трампа у Варшави, као и његовог заменика Мајка Пенса у Подгорици, јасно је да америчка администрација неће скрштених руку да посматра шта се догађа на југоистоку Европе, али ни у источној и средњој Европи.

Хрватска као „добра чланица НАТО пакта“ не сме да занемари ни своје интересе, који су пре свега очување мира у овом делу Европе, али и у целој Европи. Ова вежба свакако ће учвртити Хрватски положај у НАТО-у, а то може да буде и опасност по хрватску сигурност, оцењује лист.

Лоши односи са Москвом

„Хрватска је напокон схватила да треба да поправи односе са Русијом, а ускоро и Колинда Грабар-Китаровић иде у посету Москви. Биће то прилика да хрватска страна каже да њен ангажман у ЕУ и НАТО нипошто није усмерен против Русије. Хрватској би много више одговарало да престану тензије између Америке и Русије, да се укину санкције Москви и да хрватски привредници буду присутнији на руском тржишту. Хрватској не би одговарало ни да се заоштре односи између Америке и ЕУ, јер би у том случају била у врло незгодној ситуацији“ пише „Јутарњи лист“.

Са друге стране, Хрватској је важно да учествује у оваквим вежбама јер готово сво оружје које набавља долази са Запада, што ће вероватно бити тренд и у будућности.

Хрватска годинама није имала контакте са Русијом. Политички односи су били крајње занемарени и запуштени због чега је коначни губитник ипак била Хрватска.

Одлазак војника у Литванију и Пољску деликатна је војна мисија и велико спољнополитичко питање.

„Одлуком да следи НАТО интересе јасно се сврстала и на спољнополитичком плану“ пише хрватски лист.

Извор: Интермагазин

11 КОМЕНТАРИ

  1. 8
    0

    HAJDEMO MONTENGRINI spremajmte se za pohod na Rusiju ,hajde ministre ocijenjen nulom ,kreni da se popravis kod Markovica,mobilis Montengrine ako imas muda salji ih prema Rusiji.
    Hajde Milo pokazi da si vjeran sluga ,neka ti Blazo vodi dobrovoljce na Rusiju ,ili neka se pridruzi mudzahedinima iz Bosne da mu bude lake,dajte dosao je trenutak da se obracunate sa onim koji vam urusavaju drzavu spremaju atentate,pkoazi da nijesi pizda?

  2. 6
    0

    Николај Малишевски
    УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

    Почетком Другог светског рата читава Европа буквално је била преплављена диктаторима: Пилсудски, па Бек у Пољској, Сметона у Литви, Улманис у Летонији, генерал Метаксас у Грчкој, у Италији Мусолини, у Португалији генерал Кармон па Салазар; Примо де Ривера, па одмах затим Франко у Шпанији, у Албанији Ахмет Зогу, у Румунији маршал Антонеску, у Естонији Пјаст, у Финској маршал Манерхајм, у Мађарској адмирал Хорти; Цанков, па за њим цар Борис у Бугарској; Квислинг у Норвешкој, Анте Павелић у Хрватској, монсињор Тисо у Словачкој…
    Добар део њих су постали фирери својих држава још пре 1933, када је на власт у Немачкој дошао Хитлер, који је европске владаре ујединио ради похода на Исток.
    И Белгија, Холандија и Луксембург – земље које нису биле диктаторске и нису званично ратовале са СССР – су на совјетско-немачки фронт упутиле између 90 и 110.000 војника, а Швајцарска и Шведска, формално неутралне, заједно са Шпанијом (Плава СС дивизија и авио-ескадра) послале су против Русије више од 50.000 добровољаца. Последњу такву војну јединицу од Норвежана и Данаца, дивизију Нордланд, Црвена Армија разбила је код Берлина. Немачки аутор књиге Резултати Другог светског рата (1953) К. Пфефер доказује: „Највећи део добровољаца из Западне Европе ишао је на Источни фронт јер је у томе видео заједнички задатак Запада (…) добровољци из Западне Европе су, по правилу, служили у војним јединицама СС…“
    Познати енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралне“ земље – Швајцарској и Шведској – које су мање од свих других зависиле од нацизма, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави рат“. Наиме, готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…
    Чешка – 30-тих година светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија – се без иједног испаљеног метка предала немачкој војсци од 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна, Шкоде, од августа 1938 (када су Немци заузели Судете) до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима.
    Највећи део европског становништва сарађивао је са хитлеровцима, не само из идеолошке блискости колико из саможивости, надајући се ћару у ресурсима богатој Русији.
    Фирер је, заправо, предводио свеевропски крсташки поход против совјетске Русије.
    Амбасадор Немачке у Ватикану, Фон Берген, саопштио је тако 24. јуна 1941. Берлину да „у круговима блиским Ватикану поздрављају ову нову фазу рата са одређеним олакшањем, и с посебним интересовањем прате њен ток“.
    Кога све ту није било? Словенске Пољске? Но, ваља се присетити да се у Хитлеровој армији борило више од 100.000 официра и војника који су, 1. септембра 1939, поседовали пољске пасоше. Професор Ричард Качмарек, директор Института историје Шлеског универзитета, аутор књиге Пољаци у Вермахту, тврди да је „кроз немачку армију у току рата прошло око пола милиона Пољака“ (И Армија Крајова, под руководством избегличке владе из Лондона, борила се често жешће против Црвене Армије и партизана него против Вермахта). Тако су, рецимо 1942, Пољаци чинили 40–45 одсто састава 96. пешадијске дивизије Вермахта, око 30 одсто 57. дивизије, толико (заједно са Чесима) и 11. дивизије, те око 12 одсто 110. дивизије… У интервјуу пољским новинама Газета Виборча (Gazeta Wyborcza) Р. Качмарек вели: „Можемо сматрати да 2–3 милиона људи у Пољској има рођаке који су служили у Вермахту. Колико њих зна шта се с тим људима збило? Мене студенти стално питају како да сазнају шта им се десило са стрицем, дедом. Њихови најрођенији то прећуткују, ограђујући се да је деда погинуо у рату. Но, трећа послератна генерација се тиме не може више задовољити“.

  3. 4
    0

    Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу, које је обухватило читаву Европу, била је Србија. Пакт о придруживању осовини Рим-Берлин-Токио, који је у Бечу 25. марта 1940. потписао тадашњи премијер Југославије Драгиша Цветковић, и који је предвиђао да се читава економија земље стави на располагање Хитлеру, а немачкој војсци дозволи пуна слобода кретања по њој, изазвао је експлозију народног негодовања. Два дана после потписивања премијер је свргнут, а пакт раскинут.
    И у Београду и у целој земљи становништво (српско; прим. Уредништва Српског Листа) је ликовало, славећи победу. На улицама су паљена страшила са ликом свргнутог премијера колаборационисте. У Берлину су ти догађаји изазвали такав бес да је Хитлер истог дана потписао директиву под шифрованим називом „Казна“. Европска штампа је, спроводећи бесомучну антисрпску кампању, почела да описује „прогоне немачке мањине“ у Србији. Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглице“ – „жртве југословенског терора“. Напад на Србију (формално на целу Југославију; прим. СЛ) немачких и сателитских јединица почео је непрекидним дводневним бомбардовањем Београда, у коме је погинуло више од 18.000 људи. Иако су Срби оборили 40 бомбардера, укупна тежина бомби, бачених на Београд, превазилазила је 360 тона.
    Сваки човек који слави Дан победе 9. маја мора зато да зна да је бомбардовање Београда 1941. у много чему поспешило устанак Јужних Словена, и то пре свега захваљујући Србима.
    Наиме:
    – Почетак реализације плана Барбароса и упад у СССР одложен је за месец дана, а због доласка јесени са кишама и ветровима, блатњавим путевима и хладноћом, немачка техника је почела да троши гориво изнад сваке предвиђене норме (отприлике за трећину), што је успорило блицкриг;
    – У јеку борби пред Москвом Хитлер је био принуђен да део дивизија пребаци са Источног фронта на Запад, за борбу против непокорних Срба*;
    Почетком Другог светског рата, сви ауторитарни режими представљали су гигантске чиреве на телу европске цивилизације. Од двадесетак земаља Европе постојећих у јуну 1941. (не узимајући при том у обзир и оне патуљасте) готово половина – Шпанија, Италија, Данска, Норвешка, Мађарска, Румунија, Словачка (у то време немачким диктатом раздвојена од Чешке), Финска, Хрватска (и тада насилно одвојена од Југославије) – ступиле су, заједно са Немачком, у борбу против Русије/СССР, на Источни фронт пославши своје оружане снаге. Не рачунајући укупну бројност армија тих званичних савезника Немачке, само у саставу Вермахта и СС борило се преко 1,8 милиона становника свих крајева Европе!
    Општи утисак о томе ко се и како борио против Русије могуће је стећи прегледом састава војних заробљеника из маја 1945. Тада се Совјетима предало 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2.010 Белгијанаца, 1.652 Луксембуржана, 456 Данаца, и неколико хиљада Чеха. А то је само део војних ефектива послатих на Источни фронт из земаља које, наводно, нису ратовале против СССР. Довољно је рећи да је око 600.000 војних заробљеника из Немачке и њених земаља-савезница совјетска команда после одговарајуће провере ослободила непосредно на фронтовима на којима су се и предали.

  4. 4
    0

    У титанској борби, народ СССР-а успео је да извојује победу над ауторитарно-фашистичким чиревима који су били дубоко урасли у тело Европе. Али, не смемо заборавити да су и нацизам и тоталитаризам чеда европског прогресивизма и рационализма. Нису се тек тако и Хитлерови нацисти и њихови вазали из других земаља пред крај рата упињали да се предају Англо-Американцима, а не совјетским јединицама. Ваља и то имати на уму при просуђивању који је режим – совјетски или западни, „либерално-демократски“ – био ближи фашистичком.
    Иако је рат почет у јуну 1941. представљао борбу између два идеолошка антипода – фашизма и комунизма – борбу не за живот, већ на смрт – нашим прецима тај антагонизам није значио ништа. За њих је то био Велики отаџбински рат – рат против непријатеља који је напао нашу земљу.
    Рат да би се опстало. Свети рат.

    Николај Малишевски, рођен 1977, професор је политикологије на Институту парламентаризма и предузетништва и доцент на катедри за филозофију и универзитетско образовање Републичког института у Минску, Белорусија, где ради и живи. Пише на теме из области историје, локалних сукоба, информационе политике. Аутор је неколико књига и редовни сарадник Фонда стратешке културе.

    Напомена: Објављено на сајту Фонд стратешке културе па на сајту Нови Стандард 9. маја 2012. Наслов дало и приредило Уредништво Српског Листа.

    НАПОМЕНА МОМЧИЛА СЕЛИЋА

    Господин Малишевски пропустио је да наведе и да Роберт Макдауел, последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића у својој књизи Кључна улога Срба у Другом светском рату (код нас објављеној под насловом Стрељање историје, Поета: И.П. Рад, Београд 2012) тврди да је 1941–1942. Југословенска војска у отаџбини саботажом немачких војних транспорта за Северноафрички и Стаљинградски фронт одлучујуће допринела Савезничким победама на тим ратиштима, а тиме и исходу Другог светског рата.
    (Макдауелов мемоар је 40 година држан под ембаргом у САД, а код нас објављен са непотпуним индексом, неодговарајућим пропратним текстовима и без икаквог научног апарата.)
    Добро је имати на уму, такође, да један од поднаслова верзије текста Малишевског у Новом Стандарду јесте „Српска кривица пред ЕУ?“, и да баш у том упиту лежи и суштина одговора на готово све што нам се, као народу и држави, дешава већ безмало три деценије.

  5. 2
    0

    Подсетимо се: на Источни фронт Белгија је послала Легију Валонија (La Legion Wallonie), франкофона од којих је 2.500 погинуло да краја рата, и Легију Фландрија (Vlaanderen) те неке друге јединице, у којима је служило преко 25.000 Фламанаца, Француска Легију добровољаца (La Legion des voluntaires francaises) од 2.500 војника, Афричку фалангу (Phalange africaine) од колона из Северне Африке, и гренадирску СС дивизију Карло Велики (Waffen Grenadier Division der SS ‘Charlemagne‘) од 10.000 припадника, кроз коју је до краја рата прошло преко 30.000 Француза. Холандија је својим држављанима попунила Добровољачку СС оклопну гренадирску дивизију Холандија (SS Freiwillige Panzer Grenadier Division ‘Nederland‘) и Гренадирску СС дивизију Холандска милиција (SS Grenadier Division ‘Landsturm Nederland‘), Данска, Шведска и Норвешка Оклопну СС дивизију Викинг (SS Panzerdivision ‘Wiking‘) и Добровољачку оклопну СС дивизију Нордланд (SS Freiwillige Panzer Division ‘Nordland‘), Летонија (Латвија) Гренадирску СС дивизију Летонија (Waffen Grenadier Division der SS ‘Lettland‘) и Гренадирску СС дивизију Латвија, (Waffen Grenadier Division der SS ‘Latvia‘), Естонија Гренадирску СС дивизију Естонија (Waffen Grenadier Division der SS ‘Estland‘), док је Мађарска нацистима дала људе за Добровољачку коњичку СС дивизију Марија Терезија (SS Freiwillige Kavallerie Division ‘Maria Theresa‘), Гренадирску СС дивизију Хуњади (Waffen Grenadier Division der SS ‘Hunyadi‘), и Гренадирску СС дивизију Гомбош (Waffen Grenadier Division der SS ‘Gombos‘). Италија је послала добровољце за Гренадирску СС дивизију Италија (Waffen Grenadier Division der SS ‘Italia‘).
    Ваља при том имати на уму да је свака немачка дивизија бројала 10.000 војника, мада је Добровољачка брдска СС дивизија Принц Еуген (SS Freiwillige Gebirgs Division ‘Prinz Eugen‘) имала око 40.000 бораца, фолксдојчера из Југославије. По подацима из француске брошуре СС интернационала (L’internacionale SS, уредник Франсоа-Гзавие де Виви /Francois-Xavier de Vivie/; Историја – месечна ревија /Historia – revue mensuele/, Париз 1973) преко 600.000 фашиста из целе Европе борило се у саставу СС-а.
    Разломљене по националном пореклу, те цифре, добијене упоређивањем немачких података (Лотара фон Грелена /Lothar von Greelen/ и Феликса Штајнера /Felix Steiner), те англосаксонских (Џорџа Стајна /George Stein/) и француских (Франсоа Дипра /Francois Duprat/), пружају следећи увид:
    Добровољно, на страни нациста у Другом светском рату ратовало је 4.000 Финаца, 6.000 Данаца, 8.000 Норвежана, 40.000 Холанђана, 25.000 Фламанаца, 9.000 Валонаца, 300 Швеђана, 25.000 Летонаца, 15.000 Естонаца, 10.000 Француза, 700 Швајцараца, 100 Британаца, 10.000 Италијана, 6.000 Словенаца, 4.000 Шиптара (Брдска СС дивизија Скендербег /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Skanderbeg‘/), 20.000 босанских муслимана (Брдска СС дивизија Ханџар /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Handschar‘/ и Брдска СС дивизија Кама /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Kama‘/), 1.000 Грка, 5.000 Чеха, 40.000 Мађара, 3.000 Бугара, 5.000 Румуна, док је кроз шпанску Плаву дивизију (Division espanola de voluntarios), снаге 18.000 бораца, током рата прошло око 50.000 добровољаца.

  6. 2
    0

    На страни Хитлерове Европске уније из 1938–1945. у оквиру регуларних војних ефектива својих држава ратовали су на Источном фронту: целокупна војска Финске (око 400.000 људи); мађарска 2. армија (200.000) а при крају рата и цела мађарска војна сила; целокупна војна сила Румуније од неколико милиона људи; Словачка са својом Мобилном дивизијом од 10.000 бораца и Безбедносном дивизијом од 6.000 војних полицајаца. „Независну државу“ Хрватску је на Стаљинграду представљала 369. „појачана пјешачка пуковнија“ (око 6.500 усташа) и Хрватска „зракопловна легија“ од око 350 људи, а на Црном мору Хрватска „поморскa легија“, од 350 припадника.
    Подаци о овим елементима међуевропске сарадње током Другог светског рата дају се наћи по зборницима, енциклопедијама, монографијама, мемоарима, студијама, популарним брошурама и књигама приступачним не само војним историчарима или политиколозима, већ и свима које увиди у текуће понављање тужне историје европско-еуропских односа занимају мимо „политичке коректности“. Но, присташе наддржаве која је при свом рађању прогутала и Југославију – саздану управо по прокламованим назорима бриселских бирократа – немају намеру да се баве паралелама очитим већ самим својим језиком.
    „Југоисточне Европе“, наиме, није било ни као појма док га хитлеровци нису пустили у промет 1940-их; антисрпство последње три деценије да се – од речи до речи – једначити са аустроугарским, немачким, британским и другим западњачким новинским клеветама из раних 1900-их – нарочито после 1903, када се Мајским превратом Србија запутила ка истинској независности.
    Ниподаштавање народа и земаља који „не знају где им је место“ остало је, наиме, ослонац целокупне еуропске политике према Балкану, у шта се тако мукотрпно тренутно уверавају и Грци, Бугари, Румуни, чак и Хрвати и Словенци.
    Малишевски – мада очито носталгичан спрам СССР-а (што му донекле и приличи, будући рођен као совјетски држављанин, за разлику од наших русофила, најчешће стаљиниста) – јесте зато дубоко у праву када темеље западњачког антисловенства уочава у патолошкој зависти некадашњих варвара Црне шуме Евроазије.
    Јер, та тајга историјске географије, коју помиње и Тејлор на кога се аутор позива, уз климу и мрак Севера, оставила је свој траг на духу оних којима није преостајало осим да рачунају докле им памет допире, сваку душевност сматрајући опасном по, како им се чинило – и како им се, изгледа, и даље чини – њихов телесни опстанак а камоли болесну потребу за доминацијом.
    Данас, то се оваплоћује кроз њихову – па, несрећом, све више и нашу – запевку о „бољем животу“, израженом бруто националним дохотком, растом берзанских акција, вредношћу њихове валуте и „културом“ наметаном политичком и привредном силом и маркетиншком подлошћу.
    Јер, фашизам није побеђен, као ни комунизам.
    Оба зла – саздана с дубоке безбожности – живе, те Малишевском, и другим све бројнијим ауторима диљем света, ваља одати признање на позивима да се с њима суочимо, бар онако срчано као наши очеви и деде.

  7. 3
    0

    Никола Зече, морам ово прочитати.

    И усташе су ишле на Источни фронт, на Бачушке, па се ниједан није вратио…!

    Шта ће Црногорци. Ћуте. Хоће ли и они на Русију..?

  8. 0
    0

    И кад сутра Хрвати (и остали), поново добију по репу од Руса, опет ће им неко други бити крив!? Хоће ли се опет наћи неки Ј.Б.Т. да их спашава и пребацује из реда потучених у ред победника? Докле?

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here