Хоће ли ико икада одговарати за бомбардовање Србије?

Пише: Никола Јоксимовић

Оптужбе за одговорност за манипулације јавношћу како би се Британија увукла у рат у Ираку подстакле су наде да ће неко на Западу почети да преиспитује улогу политичара за агресију НАТО-а на СРЈ. Да ли су таква очекивања оправдана или се ради само о пустим жељама?

Чилкотов извештај, којим је влада Велике Британије на челу са Тонијем Блером оптужена за манипулације јавним мнењем како би пошто-пото ушла у ирачку авантуру на страни САД, открива макијавелистичку природу западних војних интервенција.

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић са правом је подсетио да је прва интервенција те врсте била на СРЈ и изразио је наду да ће доћи време када ће и та НАТО операција бити преиспитана у државама које су је извеле.

Војне интервенције против непослушних држава нису ново политичко оруђе у рукама Запада, као што нису ни манипулације како би се јавно мнење придобило за њих. Треба се само присетити америчке интервенције у Гватемали или америчко-британске акције, којом је са власти свргнут ирански премијер Мохамед Мосадек педесетих година прошлог века.

У новије време, међутим, манипулације се откривају брже и лакше излазе на видело. У случају Ирака било је очигледно да је повод за рат, оружје за масовно уништење, које наводно поседује режим Садама Хусеина, био провидан изговор. Такође, није постојао консензус о потреби интервенције, као што је био случај са СРЈ.

Историчар Бојан Димитријевић каже да је време показало да је интервенција у Ираку резултирала формирањем пропале државе на чијој је територији створена терористичка целина (ДАЕШ), што је британско јавно мњење покренуло на преиспитивање.

То, према његовим речима, није случај са Србијом, у којој је прича о интервенцији на Западу затворена са, како каже, за Запад најлепшим могућим крајем.

Демонстранти током протеста у Лондону. Британија је ушла у рат у Ираку пре него што су исцрпљене све опције за мирно разоружавање, изјавио је данас пензионисани британски званичник Џон Чилкот, представљајући свој извештај о улози Велике Британије у ирачком рату.

„Оно што би било потребно анализирати су догађаји који су били окидачи за ратна дејства — Маркале, Тузла, Рачак. Мислим да је ту простор за неку врсту истраге, јер политички контекст је затворен и, рекло би се да је ствар урађена тако да нема отворених дилема. Догађаји који су били увод у ваздушне операције и у Босни и на Косову погодни су за нова истраживања, али то је само пуста жеља једног београдског историчара“, сматра Димитријевић.

Могућност преиспитивања НАТО агресије на СРЈ није реална ни за аналитичара Драгомира Анђелковића. Према његовим речима, на Западу је и пре почетка агресије на Ирак било много расправа и сукоба око сврсисходности те акције, док у случају СРЈ то није био случај.

„Када се ради о Србији, нажалост, ту је постојала готово хомогена политика. Само су се поједини интелектуалци супротстављали, али политички естаблишмент је био неподељен. Читав западни блок те 1999. тражио је прилику да, на неки начин, дâ смисао постојању НАТО-а, а агресија на Југославију је тај смисао дала. Наравно, да би дошло до агресије, смишљена је прича слична оној нацистичкој када је нападнута Пољска“, каже Анђелковић.

Према његовим речима, шансе да се прича о бомбардовању СРЈ отвори на начин на који је отворена прича о Ираку не постоје због јаког интереса и исувише јаког јединства западних сила, које је 1999. постојало да би се СРЈ напала.

На крају,  додаје Анђелковић, у Србима на Западу виде „мале Русе“ и као што су јединствени у антируској политици, тако су јединствени и у антисрпској.

Као што је скептичан према отварању питања одговорности за манипулације пред НАТО агресију на СРЈ, Анђелковић је исто толико скептичан према томе да ће Чилкотов извештај дати неки резултат. Према његовим речима, овај извештај служи само да скине одговорност са британске владе, а да се кривица персонализује и пребаци на Тонија Блера.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: