Хероји са Кошара добијају споменик
1 min read
На Правном факултету у Београду обиљежено је 17 година од завршетка борбе око карауле Кошаре на Косову и Метохији.
Присутни су се подсјетили хероја који су 1999. године 65 дана бранили границу тадашње Југославије од терориста. Више од деценију и по касније најављено је и подизање споменика херојима са Кошара.
Прије тачно 17 година завршили су једну од најважнијих и најтежих борби – за своју државу. Од тада се боре да не падну у заборав и да њихова дјела запамте генерације које долазе.
„Вама, драга омладино, не могу ријечима објаснити каква је то војска била. Оно на шта смо и даље поносни је када гледамо вас, омладину, када гледамо дјецу, срећни смо јер можемо бар да мислимо да смо једним дјелом заслужни што су се та дјеца родила„, истиче учесник борби на Кошарама Воислав Вукашиновић.
Деветог априла изненада нападнути, десет дана касније реорганизовани, бранили су границу Југославије и одбранили је од више од 5.000 војника тзв. Ослободилачке војске Косова, албанске војске и ваздушних напада НАТО-а. Око 1.200 војника предводио је командант Љубинко Ђурковић.
„Та јуначка борба вођена прса у прса, херојским и витешким односом сваког појединца је допринијела да се заузму одређени положаји и витални објекти и да се не дозволи стратешко изненађење НАТО снага, односно непријатеља који је кидисао на нашу отаџбину„, каже командант операције „Кошаре“ Љубинко Ђурковић.
Већина војника граничара били су војници на редовном одслужењу војног рока – имали су 18 или 19 година.
„Земља има такве хероје какви су они, дјеца која су несебично дала живот за нашу земљу. Наравно да ми то не смијемо да заборавимо, и да не смијемо никако да подлегнемо да било ко и било када и на било који начин нас натјера да ми потиснемо у заборав оно што је део наше историје. Кад год смо потискивали у заборав одређене ствари, то нам се увек обијало о главу„, напомиње проф. Душан Томић са Факултета безбједности.
У вишемјесечним борбама на Кошарама погнуло је 108 војника, а 256 је повријеђено. Са границе Србије и Албаније повукли су се 14. јуна 1999. послије потписивања Кумановског споразума и прекида НАТО агресије на Југославију.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Разумијем твоје огорчење Жика, али ипак неки су погинули, а неки вратили живи и имају какву такву могућност да се боре за себе. Трауме су излечиве, дерзетерима и другој фукари се може одмјерити до лакта, а ми саборци погинулих бораца морамо се борити за њих. Ако јесмо људи, а јесмо, доказали смо то тамо гдје је било најтеже. Зато Жика у строј понижених и увријеђених, ми имамо једни друге и добро се разумијемо. Има нас пуно и могли би бити веома јаки.
I zna li ova „država“ gde su sada ovi ljudi (koje na ovakvim tribinama i proslavama nazivaju herojima)? Zna li iko kako i od čega žive i kako se bore sa posledicama trauma koje su preživeli?
A ja znam samo jedno: Država se sa ovim ljudima „obračunala“ tako što ih je nakon povratka sa ratišta gurnula na društvene (i ekonomske) margine i dozvolila da ih dezerteri, dripci i partijski poslušnici (koji su zapošljavani po državnim ustanovama) zajebavaju, ismejavaju i iživljavaju se na njima.
I neka zajebu više da se razbacuju pohvalama za te „heroje“, jer se iza tog termina nalaze ljudi sa imenima i prezimenima koji danas uglavno jedva sastavljaju kraj sa krajem. Jadni su to i heroji, a i „država“ koju su branili!
I da ne bude zabune: Učesnik sam te bitke i poznajem mnoge druge koji su bili tamo.
Nešto si mi poznat – Bi li ti onin Joksim iz Đekne
A najgori smo za nas… sve dadosmo srbiji
За нас је Србија све а БЈРЦГ ништа.
Увијек нека црногорска мајка роди и поклони јунака српској слободи!
Хвала Господу и слободним људима што ће поново процветати косовски божури у виду споменика новим косовским јунацима са Кошара, међу којима су и наши поручник Леовац Мила Предраг и Војводић Милорада Данило, погинули у борби са албанским терористима 14.04.1999. године.
Нака им је вјечна слава.
Ovo su djeca bila. Nije izgleda bilo tako davno kad je nešto bilo sveto i kada nije sve bilo na prodaju. Ti junaci i danas žive među nama. To nam daje nadu. Nismo okruženi samo nesojima, ima i svetih među nama. Bravo momci! Istina je živa, malo ljudi čak zna za ovu karaulu, malo se govori a trebalo bi svaki dan. Umjesto što dočekujemo sportiste – trebalo je njima napraviti doček, makar i sad.
Svaka cast momci. O ovome cak malo ljudi zna, nema ih u medijima, mi ne govorimo o nasim herojima… tako se u ovoj zemlji grijesimo o svakoga ko bljesne. Karaula je bila na groznom polozaju i bilo je tesko braniti a ne uspjeti odbraniti. Imamo jos uvijek junaka, to je lijepo znati