Гулен у акцији спашавања Мила

Мондијалистичка елита је поражена на председничким изборима у САД, али из тога не треба извести закључак да се предаје. То не стоји ни када се ради о језгру „империје“, нити о њеној периферији. У Америци покушава да организује својеврсну превентивну „наранџасту револуцију“ против Трампа. Не да би успела, већ да би охрабрила припаднике система који су идеолошки и лично привржени тзв. клинтонистичко-сорошевском блоку (могли бисмо и другачије да га назовемо са укључивањем његових перјаница типа Ротшилда, Рокфелера). Циљ је да они не поклекну те парирају председнику и врху његове администрације па тако бар делимично паралишу (макар успоравају) промене које Трамп намерава да спроведе. „Гуру екипа“ антинационалне глобализације пораз доживљава само као исход једне битке, а спрема се да настави рат како би он био по њих окончан победоносно. То се манифестује и кроз потезе које сада повлаче у вези са Црном Гором.

Анационални рат

У контексту своје стратегије дугорочног рата исцрпљивања ти непријатељи свега националног и традиционалног настављају па и интензивирају старе активности на периферији. Било тако што њихови велики играчи, као што су они у Берлину и Бриселу, не одустају од притискања вазалних земаља да испуњавају раније преузете обавезе. Или, односно тачније, и, активирањем својих присталица у тим земљама. Оних у власти, невладином сектору, медијима. А то што се неретко међусобно сукобљавају са позиције власт – опозиција (једни позерски делујући као некакви браниоци државних интереса други као борци за демократију), само је игра за јавност (наравно то не значи да су сви у опозицији и власти део те прљаве шеме).

У земљама као што је Србија по том моделу све је срачунато да се изврше обећања водећим евроатлантским центрима моћи а да они у власти која им служи имају што мању штету по свој „национални имиџ“. Из тог угла чини се треба гледати и на најновији „преговарачки продор“ Београда у оквиру тзв. „бриселског процеса“. Надам се да неће бити у складу са црним слутњама, али одговор ћемо врло брзо имати. Зависиће од тога да ли је Србија добила још један „позивни број“ па га је уступила на коришћење свом географском подручју Косову или је га је непосредно добила Приштина само уз сагласност Београда. Разлика је огромна. У другом случају власт Србије би признала лажну независност Косова а нас само вара да га брани.

Београдске грешке

Како год било, после победе Трампа Србија је требало да замрзне даље преговоре са Приштином и сачека промене у међународној сфери. Оне за нас могу да буду само повољније и немамо разлога да журимо путем који нам је раније наметнут. Међутим, настављамо њим да идемо. Зашто? Па, стога што лоби са почетка текста унутар Србије, у њеном непосредном и даљем окружењу, наставља да је на тај начин гура и вуче. Уцењује, прети, нуди уступке. Отуда је Београд и даље накарадно постављен у вези са разним питањима.

Дешавања у Црној Гори битна су ту колико и она у вези са Косовом. Ђукановићев криминални режим је у хаосу после пораза Хилари Клинтон и то је прилика за Београд да се на демократски начин умеша у прилике у суседној земљи српских корена. Наше власти би морале да подрже или макар за почетак адекватно приме и саслушају представнике српског народа и демократске опозиције у Црној Гори. Следећи корак је отварање српског али и демократског питања – локално, регионално, европски, глобално – у тој држави са последњим нескривено диктаторским поретком у Европи. Но, ништа од тога се не чини. Штавише и даље се на неки начин асистира Ђукановићевим изборним и постизборним преварама.

С обзиром на све то, не би ме чудило и да му се макар посредно пружа помоћ у томе да формира владу, а морало би, понављам, да се делује максимално у супротном правцу. То што Ђукановић неће бити премијер ништа не значи јер ће он и даље бити неформални господар базе „балканског картела“. Марковић је његов обичан пулен.

Но, да се вратимо упињању да нова црногорска влада буде образована тако да он буде Ђукановићево отелотворење у њој. Да би ДПС формирао владу потребна му је коалиција са мањинским представницима у Скупштини. Бошњаци су ту од кључног значаја, а више пута су већ преварени од стране Ђукановићеве екипе. Очито ни они нису вољни да јој продуже век трајања. Поготово јер им из Анкаре долазе сигнали да то не ураде. Турска је свесна да је и сама под страшним притиском евроатлантских анационалних структура, које плаши свака јака и суверенистички оријентисана земља. Зато покушава да у ближем и даљем окружењу ослаби непријатељске позиције (макар до пуча деловало да су јој пријатељске).

Злоупотреба ислама

С друге стране у Црној Гори али и Србији, максимално се активирао емигрантски турски „Гуленов лоби“. Ради се о формалној и неформалној организацији Фетулаха Гулена, кога турске власти оптужују као да је стајао иза недавног покушаја пуча у тој земљи. То је човек кога многи називају муслиманским Сорошем збор разгранате НВО, медијске, просветне делатности широм света, односно на томе утемељене идеолошко-пропагандне активности. На геополитичком плану залаже се за улазак Турске у ЕУ, њену приврженост НАТО и сарадњу са евроатлантском „елитом“. Гулен са својим следбеницима заговара и синтезу ислама, вишепартијског система, мултикултурализма. Како се често на западу истиче, његов покрет „промовише толерантни ислам који истиче алтруизам, напоран рад и образовање“. Лепе речи о њему оних који ниподаштавају аутентичне религије, много нам говоре између редова.

Да не дужим, Гулен проповеда ислам по мерилима евроатлантске „елите“. Шта год мислили о њој, далеко је од тога да се залаже за истинску исламизацију Европе када усмерава ка њој милионе миграната са Блиског истока. Мондијалистичка „елита“ је дубински анационална и секуларна. И њене интересе и идеолошке погледе угрожава радикални па и само истинској традицији привржени ислам. Он је за њу тек средство а не прави савезник. Циљ јој је стварање анационалног светског система у интересу глобализованог капитала. Због тога јој је свака идеја националне и традиционално утемељене заједнице и државе проблем.

Опет, мешавина свега и свачега јој погодује, како идеолошки тако и функционално. Милиони сиромашних људи са Истока који се сливају у Европу па и Америку фактор су гушења хришћанске баштине и јефтине радне снаге. Индиректно врше притисак на синдикате и олакшавају демонтажу преживелих остатака социјалне државе наслеђене из прошлости. Директно су извор багателне радне снаге. Коначно уклапају се у модификовани систем социјалне помоћи (не у духу изворне социјалне државе) који на најнижем нивоу доприноси вулгарно-потрошачком систему и испирању мозгова па посредно има такође економску и пропагандну функцију за тзв. „елиту“.

Гуленова балканска офанзива

Све у свему Гулен је део евроатлантског поретка као симбол ислама који он жели. И Као део механизама за његово наметање. Намера је да и ислам буде редефинисан и сведен на нешто налик ономе што су постале многе протестантске цркве и деноминације на западу. Друга страна медаље је да ли и Фетулах Гулен са својим симпатизерима то жели или само се претвара, како би се што снажније инфилтрирали у Европи и Америци и онда у погодном тренутку скинули маске. Тада би се можда и они прикључили радикално-исламској опцију и заједнички повели борбу за наметање светског исламистичког поретка чија жртва би били и сви модерни муслимани који покушавају да аутентично, у духу свог националног наслеђа (а не евроатлатнгског или исламистичког глобализма), споје тековине савремене цивилизације и исламског наслеђа.

Док не дође време да се и Гуленове легије сврстају у фалангу Калифата, са давањем лажног примера за ширење илузије да је могућа масовна и брза метаморфоза ислама у пропагандно што пријемчивијем духу савремене цивилизације Запада (од ситуације до ситуације зависно од жеље циљних група), пружали би изговор па и подстрек за вођење политике масовног насељавања муслимана у Европи и Америци. Победа Трампа ремети и такав план. Поготово у околностима када се очекује ланчана реакција у Европи и долазак суверенистичко-националних партија на власт у многим државама ЕУ. Стога, Гулен је са својим следбеницима већ у првим редовима борбе против нових трендова. Од Француске до Аустрије, али и у нашем региону у коме је његова организација на разне начине од школства до постојања агената утицаја, веома присутна.

Битка коју сада најинтензивније воде је за увођење Бошњака у нову црногорску владу на начин да њу и даље води Ђукановић иако неће бити њен члан. Притисци црногорског режима и са њим пријатељских западних кругова очито нису дали задовољавајуће резултате у околностима када се томе опире Турска. Зато је сада Гуленова екипа кренула у велику офанзиву. Како са нашег подручја тако и суседне Албаније где раме уз раме са Сорошовом, скоро има идеолошки монопол (http://foreignpolicynews.org/2016/03/10/albania-ruled-gulen-soros/).

О томе шта се у том светлу ових дана дешава у Црној Гори, без обзира на медијске блокаде, у страним медијима се појави по која вест (тек примера ради: хттп://тхетрумпрепорт.цом/таг/фетхуллах-гулен/). Код нас нажалост не. Зашто? Да ли су Милови лобисти баш толико моћни у Србији? У питању је нешто од прворазредног интереса за будућност српског народа, како у Црној Гори тако и целом региону. У питању су спојени судови и целовит рат који се води како против Срба тако и свих других припадника балканских народа привржених свом изворном наслеђу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: