Насловна Поглед Горан Лазовић и Петар Мамонов: Европа се удаљила од Бога? Зато имамо...

Горан Лазовић и Петар Мамонов: Европа се удаљила од Бога? Зато имамо истополне бракове, педофиле…

3
ПОДИЈЕЛИ
Петар Мамонов

Петар Мамонов је отац Анатолије из филма „Острво“, оснивач једне од најпопуларнијих рок група у совјетско доба – „Звуци Му“ , скандал мајстор, музичар, и песник бурне прошлости.

Леже у четири ујутру, живи у Ефанову, има пуно мачака, кад није на концерту или код куће, онда је у цркви. И  до њега се не стиже лако.

После дугих писама, на која је одговарала његова жена Олга, требало је са Кијевског вокзала електричком стићи до станице Нара, потом аутобусом до Вереја, одатле у Ревјакино, а после пешице у дивље село које броји једва тридесет становника.

Мамонов:

Хоћете ли чај? Ја пијем менту, то је мушки напитак, горак али јак, моћан, пијем и воду, укусна је, посебно ова са ефановских извора.

Лазовић:

Откуд ви овде, Ефаново није баш близу?

Мамонов:

Нигде нисам бежао, нисам се ни крио, мада неки тако говоре, а нисам ни планирао да живим у пустињи. Родио сам се и одрастао у центру Москве, и сад сам овде, Бог ме довео, што значи да ми је овде место.

21148333 1658389860850235 618385760 n 1 750x562 Горан Лазовић и Петар Мамонов: Европа се удаљила од Бога? Зато имамо истополне бракове, педофиле…

Лазовић:

Како на вас гледају суседи?  Није мала ствар живети поред Мамонових…!

Мамонов:

Хвала ти, Господе, што на мене у селу гледају као на обичног човека.

Шта ће њима моји аутограми кад живимо заједно?! Идем ја код њих, идем по краставце, чајеве, и они долазе, и ми се бавимо другим, важнијим пословима – како очистити снег, поправити пут, уредити башту.

Шта, да разговарамо о филму и глумцима?  То је митски живот, а овде је све природно, зечеве гледам свако јутро, има и вукова, дођу и оду, погледајте моје кокошке, ову траву, мачке… По јабукама и јежевима познајем дан.

Лазовић:

После филма “Острво“  долазили су вам многи и тражили да им помогнете у исцељењу?

Мамонов:

У овдашњој цркви, где се молим, за неке бабе сам дуго био – отац Анатолиј. Питам их – јесте ли полуделе, то сам био само на филму, а оне – извините, оче, мора да смо вас помешале!

Тако је било и са онима који су долазили.

Говорио сам им да је хришћанство жртва љубави према ближњем.

Човек ни једну заповест не може испунити сам, али ако крене и ако је постојан у одлуци, њему ће Бог увек помоћи.

Како? Духом Светим и благошћу, јер кад бисмо могли сами Бог нам не би долазио, не би ишао ни на Крст и не би проливао крв.

Две су воље, Божја и наша, али без нас Бог нас не може спасити.

21150911 10212240876729249 587956551 n 750x527 Горан Лазовић и Петар Мамонов: Европа се удаљила од Бога? Зато имамо истополне бракове, педофиле…

Лазовић:

Помажете овдашњу цркву?

Мамонов:

Код хришћана има правило да се десети део прихода да цркви, и то оној у којој се Богу молиш. Покушавам да то испуним.

Лазовић:

Ваша Олга каже да не знате ни колико кошта хлеб у продавници?

Мамонов:

Учим се да знам само оно што ми треба и што ме чини радосним, мене и ближње. Сад нико ништа не зна, и зато све постаје криво.

Знате шта сам урадио: пљунуо сам у дланове, купио даске, циркулар, имам сав алат, и направио полице.

Озидао сам бању, направио шталу, купатило, то је сад као мали град, и кад то гледам и шетам – ја то осећам, то је моје.

Наслушали смо се прича – нема посла! Како нема? Узми земљу, засади, посеј, научи да направиш сто, да стављаш плочице, ради и заради, и онда маштај о “мерцедесу“.

Мушкарац је дужан да све зна да уради.

Треба живети по правилима, и треба се радовати заједно, а када је тако ми служимо Богу.

Љубав није осећање него врлина, стремљење да се уради добро, то је и жеља да се помогне.

И ту је важна хијерархија: прво је Бог, онда жена, а после деца.

Лазовић:

Сад је то другачије?!

Мамонов:

Данас су унуци на првом месту, потом посао, затим пријатељи. Пуно смо се пред Богом опустили. Никако људи да схвате да је среће тамо где је тешко. Зато су и несрећни, и сад замислите човека који све има, али он хоће још нешто, само још оно, и оно….и оно!

Учините нешто добро, говорим, учините добро за ништа, али чините то сваког дана, и тако ћете увек бити на добитку, у великом плусу. И ваше срце ће тада имати већу снагу.

Две су само заповести, воли Бога и ближњега свог, а вера је увек дар од Господа. Није то оно да се напрегнеш па да почнеш да верујеш. Ништа се тако не добија. Тако се само губи и пропада. У вери све тече постепено, тако сам се и ја мењао.

Лазовић:

Европа је напредовала у негирању Бога?

Мамонов:

Зато је добила једнополне бракове, зоофиле, педофиле…! Свуда тело, и само тело. У Француској се само осам посто деце рађа у званичном браку. И шта да очекујеш кад тако живиш?  Шта Французима могу да кажу ови дошљаци – Арапи? Зар си ти мајка, погледај,  обукла си се као курва?!

Није добро оно што они раде у Француској, али по овом питању, они су у праву.

Нисам лицемер, све разумем, младост је то, али није пријатно гледати полуголе жене на улици.

Обуци ти неку лепу сукњу, хаљину и постани тајна за онога ко те гледа.

Био сам у Риму, тамо је огроман храм Светог Петра, и он је празан. Зашто је направљен тако велики? Тако је и са храмом Светог Павла у Лондону. И сада су тамо само туристи.

Желите, дакле, да живите без Бога?

Добићете оно из 1917, када су људи заборавили Бога и хтели да граде нови свет без њега.

Да се наставило како је било за време Николаја Другог, сада би било шесто милиона Руса, а нас је сада само сто и четрдесет милиона. Зашто? Зато што убијамо сопствену децу. Свака  жена убила је четворо-петоро деце. Толико пута је абортирала, и шта, да градимо срећу на тој крви?

Ништа добро неће бити док се не изменимо, и не одрекнемо грехова. Ми на ситним свађама трошимо драгоцено време, а живот је тако леп.

Лазовић:

Жена се спасава рађањем, ову вашу мисао усвојили су и неки свештеници, често је сусрећем и у народу…!

Мамонов:

Ја и моја жена смо породица убица, убили смо много своје деце, да није било абортуса, знате ли ви колико би нас сад било?! И зато, сад морамо да се кајемо. И ми то чинимо.

Ми верујемо у Бога, јер се трудимо да променимо свој живот.

За мене нема другог пута, а из сопственог искуства знам да је Бог жив, он ме је толико пута спашавао, и помаже ми свакодневно.

Лазовић:

Где је почетак вашег пута ка Богу?

Мамонов:

До руку ми је прво дошла једна књига, “Скривене духовне мудрости“, објављена је у Сретењском манастиру, и у њој су јеванђеља за сваки дан.

Читао сам је , записивао најзанимљивије делове и радовао се као дете.

А пре тога, ја сам изгубио смисао живота, имао сам четрдесет и пет година, и нисам имао одговоре на многа питања. Нисам их ни постављао, и све што ми се раније допадало постало ми је досадно.

Запитао сам се – зашто сам трчао према греху, шта сам то у њему нашао?

Почео сам да трагам, проучавам, питао сам се – шта они тамо раде у цркви?

Зашто се моле?

Купио сам молитвеник, и био ван себе. Ту сам нашао све што ми је требало.

Бог је наш отац, он жели да га и деца воле, али жели да се и она међусобно воле.

Воли Оца, и брата свога!

У страдању, Бог је најближи. У болници или затвору, например. Он тамо сам долази. Без позива.

Лазовић:

Престали смо да волимо једни друге…!

Мамонов:

То је зато што живимо као да ћемо живети вечно. Остали смо без трпљења, многи не воле ни себе.

Треба се радовати радошћу Светога Духа, то је радост душевног мира,  а не она глупост – напиј се и радуј!

Али, ако волиш само себе, каква је то радост?

Како пронаћи такву веру и заборавити личне жеље, ради Господа нашег, који је жив, који сад седи са нама и слуша мене грешног и прљавог?!

Ја сам му учинио толико лоших ствари, чак сам га и вређао, а он ми опростио, и ја сам зато још жив.

Тешко је преломити своје срце  и усмерити га само ка Богу.

Кад се то догоди, све друго је лако и просто.

Из искуства знам, Господ ми је давао такве тренутке који су ме вратили себи, када сам почео да се питам:-како ја то живим?!

Видите, ја сам овде сам, нико ми не смета, можете рећи – слушај музику и уживај! Али, ја то не могу! Већ после сат времена помислим:-Боже, како је било добро када сам био с Тобом, како сам летео!

За три месеца, овде сам написао више од сто предивних песама, а толико нисам урадио за читав живот.

Одједном су се појавили божји дарови, и ја сам их узео.

Ја се плашим само греха. Он ме раздваја и удаљује од Бога.

Лазовић:

Бојите ли се смрти?

Мамонов:

Смрти нема, постоји само прелаз у други свет, у вечност.

Лазовић:

Шта је за вас било изазовније, улога оца Анатолија у “Острву“ или лик Ивана Грозног?

Мамонов:

Павел Семјонович ме позвао и рекао да без мене неће да ради “Острво“. Одговорио сам:-не, Паша, како ја да играм тог светог старца? Узвратио је:-веруј мојој посрнулој души! И поверовао сам, и после отишао код нашег месног пароха, он је мој духовник.

-Оче, рекао сам му, ти знаш да сам грешник, знаш и како сам живео.Шта ми је чинити?

-Прихвати то, Петре, одговорио је, не премишљај се, то је посао баш за тебе.

Улога оца Анатолија је тешка, а филм је о покајању.

Сама реч – покајање, у преводу са грчког  значи – промена мисли.

Покајање је напоран рад.

Није било лако ни када сам тумачио Ивана Грозног. Зато је испало добро.

Лазовић:

“Острво“ је јако дискретан филм?

Мамонов:

Зато што у њему нема апсолутне сигурности, ни уверења да ствари изгледају само овако а не другачије.

За уметника је важно да остави нешто недоречено и да тако гледаоцу створи простор да домашта и догради ту тачку недоречености.

Лазовић:

Драго ми је што се срели!

Мамонов:

Нико се не среће без разлога.

Горан Лазовић, новинар, Извор: Искра

3 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    СТАРИ И НОВИ ЗАКОН, владика Николај, Свети Владика Николај

    Шетајући по светом граду Јерусалиму путник и путовођ настављаху разговор о закону,
    наравно о закону моралном. Па кад стадоше у дворишту негдашњег храма Соломонова, рече
    путник путовођи:
    Путник: Према свему што сам чуо о царском закону љубави изгледа ми, да је тим новим
    законом потпуно одбачен стари закон. Или се ја варам?
    Путовођ: Ваљда ти не мислиш да ми сад поновимо ону жестоку препирку о закону која је на
    овом месту пре 19 векова вођена између јеврејских законика и Христа Спаситеља? Познајем, да
    љубави Божије немате у себи, рекао је прекорно Господ оним законицима. И још им је рекао:
    Не даде ли вама Мојсеј закон, и нико од вас не живи по закону. Тако их је Он изобличио као
    потпуне безаконике који нити извршују стари закон нити усвајају нови.
    Путник: Ван сваке сумње Господ је био у праву. Но моја малоумност спотиче се баш о та два
    закона, о закон старозаветни и закон новозаветни. Па бих ја желео знати, који је од два закона
    сада у важности.
    Путовођ: Оба су закона од једног истог Законодавца. А то је Бог. У односу на људе разног
    владања, разног карактера и разног ступња савршенства у важности је или један или други
    закон.
    Путник: Како је то могуће?
    Путовођ: Сасвим просто. За људе који имају љубав Божју у себи закон љубави замењује све
    остале законе и законске прописе. Јер љубав значи испуњење закона, по речи апостола. За оне
    пак који нису осетили љубав Божију у себи стари закон је у пуној важности. Узмимо за пример
    једног родољуба. Родољуб је, као што је познато, сваки онај ко љуби свој народ. Вођен љубављу
    према своме народу родољуб стоји изнад државних закона. Јер љубав према роду и отаџбини
    побуђује га да чини и више него што то од њега захтевају закони државни. Али ако он, отпавши
    од љубави, изврши злочин или кривоклетство или издају, он пада под оштрице кривичног
    закона. И би ће осуђен строжије у толико више у колико се јаче раније истицао као родољуб.
    Путник: Шта онда мислиш о грађанину који извршује законе државне али нема у срцу
    љубави према народу и отаџбини? Не пролази ли он боље од родољуба?
    Путовођ: Ако један грађанин испуњује онај минимум што од њега захтевају државни закони,
    и ако се он опрезно чува да се не огреши ни о један закон државни, он се сматра „исправним“
    грађанином. Чак ако он нема љубави ни према народу своме ни према отаџбини, међутим није
    никад кажњаван, њему државна власт издаје уверење да је исправан грађанин. Исто је тако у
    погледу човека који испуњава закон Божји са таблица синајских и све моралне старозаветне
    заповести Божје. Он је исправан пред законом Божјим, али исправан је као слуга и роб, а не као
    син. Он је једномишљеник онога фарисеја који је на молитви говорио Богу: „Хвалим те што
    нисам као хајдуци, неправедници, прељубочинци или цариници. Постим два пута у недељи и
    дајем десетак од свега што имам“. Па ипак није био угодан Богу, он него цариник који се у
    скрушености срца свога осећао незадовљан самим собом и вапијао: „Боже, милостив буди мени
    грешноме“. Колико и колико људи ми знамо, који никад нису кажњавани од судова грађанских,
    међутим, покривени су презрењем од стране друштва у коме живе. Због чега? Због тога што без
    духа и љубави покоравају се само формалној законској правди. Пред државом они су исправни
    грађани, јер се не греше о законе државне, али пред друштвом и народом они су недовољни
    чланови његови. Још су више недовољни чланови државе Божје, царства Божјега, они који
    формално извршују законске прописе Старог Завета без духа и љубави Новога Завета. Па ипак
    закон Старога Завета у пуној је важности тамо где људи нису стигли сјајне висине царског
    закона, закона љубави, као што је кривични и грађански закон у пуној важности за свакога и
    свуда где родољубље не сија и не засењује све државне законе као сунце што својим сјајем
    засењује звезде.
    Путник: Из твојих разлагања јасно ми је сада зашто апостол Павле сматра старозаветни закон
    недовољним за оправдање и спасење. Не говори ли он: прије доласка вјере ми бисмо под
    законом чувани и затворени за вјеру која се хтјела показати. То јест као у неком кавезу бисмо
    држани у оквирима законских прописа, да би се васпитали и припремили кроз послушност
    слугу за слободу синова Божјих. Није ли тако?
    Путовођ: Сасвим тако. Кад слуга извршује одређене заповести свога господара, он прима
    плату као слуга. Али кад слуга улази у мисли и бриге господареве, па одано и с љубављу кући
    кућу господареву као своју, он бива усиновљен од господара свога. И улази у наслеђе као син, а
    не као слуга. А када пак син охладни срцем према оцу своме, он се влада као слуга или још горе,
    као распикућа, као блудни син; онда он или прима плату слуге или бива потпуно избачен из
    наслеђа и изгнан из дома. Тако дакле верне слуге уздижу се у достојанство синова, а нехатни
    или блудни синови падају на степен слугу или отпадника. Такав је процес судби појединаца,
    такав и процес историје народа и племена људских.
    Путник: Може ли се у светлости тога процеса појмити судба европских крштених народа,
    њихово уздизање и пад, њихова гордост и помраченост, њихови међусобни ратови и несреће?
    Путовођ: Сасвим јасно. Сви хришћани, па и хришћански народ, заветовани су царском закону
    љубави, и били су као усиновљени од Бога, Као синови Божји дакле они су дужни били живети
    и владати се по том царском закону. Али из разних узрока, од којих је отпад од објављене
    Христове истине најважнији, они су погазили свој завет љубави према Богу и ближњем. Због
    тога су пали на степен слугу старозаветног закона, и под санкције тога закона. Није ли ти сад
    јасно, откуда по хришћанским земљама глад, и помор, суше и поплаве, земљотреси и безбројне
    друге стихијске страхоте, и тираније и срамоте, и револуције и ратови, онако исто крвави као и
    они што су описани у Старом Завету, и још крвавији и погубнији? Отуда што хришћански
    народи с времена на време газише не само царски закон љубави, презирући истинитог Месију,
    него и заповести старозаветне, редом једну по једну, све од прве до последње. Не признаваше
    Бога за Бога, клањаху се разним идолима, а највише својим творевинама, похулише на име
    Божје, одбацише поштовање родитеља и светковањс недеље, утонуше у злочине, крађе,
    прељубе, убиства, кривоклетства и похоте за туђим имањем и туђим телом. Не мислим на све
    хришћане, него на многе. Јер увек је било мноштво оних који су искушавали бар старозаветни
    закон. А није било ниједног поколења хришћанског без већег или мањег броја правих
    хришћанских душа, које су волеле царски закон и мучиле се да га до краја испуне. Тако и у
    наше време долази до јасног изражаја све троје: и мрак безакоња, и сила старозаветног закона
    као и светлост новозаветног закона. У истом возу историје дакле возе се и безаконици и
    старозаветници и новозаветници; или: богоборци, богобојажљивци и богољубци.
    Путник: То значи да су оба закона, и закон правде — тако да га назовем — и закон љубави
    вечити, зар не?
    Путовођ: Шта ти се чини, кад би сви грађани постали родољуби у пуној мери, да ли би били
    потребни грађански и кривични закони?
    Путник: Мислим, да не би били потребни.
    Путовођ: Тако ни старозаветни закон правде не би био потребан кад би божанска љубав
    овладала срцима људским у пуној мери. Али како до краја историје, по видовитом пророчанству
    самога Спаситеља, божанска љубав неће овладати срцима свих људи, него напротив у
    последњим временима охладнеће љубав многијех, то ће и онај стари закон Божји са свима својим
    санкцијама бити и остати у пуној важности и сили до свршетка ове драме света. И сам Спаситељ
    је то потврдио кад је рекао: Докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца нити
    једне титле из закона док се све не изврши. А када прође ово небо и ова земља, онда ће
    праведници прећи у царство вечног живота где љубав вечно влада. Јер љубав никад не престаје,
    а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће нестати, вели Павле
    апостол Христов. Јер Бог је љубав.
    Тако је дакле старозаветни закон вечит у смислу историјском, закон љубави пак вечит је у
    смислу апсолутном. Оба ова закона у историјској драми саздане васионе чине један морални
    закон са два поглавља.

    инок Киприан

    http://iskra.co/reporteri/ekskluzivno-za-iskru-goran-lazovic-i-monah-kiprian-gajim-veliku-ljubav-prema-srpskom-narodu/

    ЛЮБЭ „Всё зависит от Бога и немного от нас“

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here