Годишњица славне Мојковачке битке: Јунаци су пали да би Србија и Црна Гора живјеле
1 min read
Значај Мојковачке битке
Данас је годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је јединствена у историји ратовања по блиставој и задивљујућој побједи.
Битка је вођена од 06.01. до 08.01. 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф.
Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС.
Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.
У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примијетила да србијанска војска има намјеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресјецањем тог повлачења стекла велику предност.
Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни дио аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмјерених ка Ловћену.
Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војницу су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „Московке“ од којих већина није имала бајонете. Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цијела Санџачка дивизија имала 39 укупно. Муниције је такође било недовољно, од око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6.500. Главнокомандујући је био сердар Јанко Вукотић.
До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде.
Уз јурише и противјурише положаји су наизмјенично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успјева да придобије Бојну њиву, али остали дјелови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обје стране, а поред Бојне њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај – Улошевину.
Освајањем Бојне њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, гдје се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба.
Ту је донијета одлука да се изврши контранапад на предане положаје. Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премјешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму гдје се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снијегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојну њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка.
Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (командант Милинко Влаховић), који успијева послије толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви. Међутим, око 3 сата послије подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојну њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.
Први јуриш није успио. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бјесомучно падале. И тај други јуриш није донио резултата, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара.
Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојна њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и послије кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.
Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, гдје је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојну њиву у паници, чиме је операција успјешно била завршена, освојена је Бојна њива. Након освајања Бојне њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.
Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и послије снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успио да заузме Бојну њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.
Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустроугарска војска спријечена да пресјече повлачење србијанске војске преко албанских планина, и даље на Крфу. Нажалост, убрзо је дошло да розоружавања црногорске војске, чију је одлуку донијела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.
Опорављена и наоружана, српска војска у септембру 1918. године пробија Солунски фронт и креће у ослобођење Србије и Црне Горе. Због овога се често каже „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jedan je serdar Janko Vukotic.
Slava njemu i njegovim junacima.
Zbog njih danas možemo srpstvu gledati u oči.
Zbog njih se danas ne stidimo ni Lazara, ni Stefana, ni Karadjordja, ni Milosa, ni Principa, ni Misica, ni Stepe, ni Njegosa, ni Vuka…..
Zbog njih i danas postoji Crna Gora i mi govorimo SRPSKIM jezikom.
Vječno im hvala.
PRECI OVOG TOPLICE 4… SIGURNO NISU GINULI ZA SEPSTVO…MOJ DJED JE SOLUNSKI DOBROVOLJAC KOJI JE BIO U AUSTRO -UGARSKOJ VOJSCI KAD JE IZBIO RAT I POSLAT JE NA RUSKI FRONT ODAKLE SE DOBROVOLJNO PREDAO I DOSPIO NA SOLUNSKI FRONT GDJE SE BORIO I NJEGOV BRAT-MOMAK KOJI JE TAMO I POGINUO…SVI SRBI SU BILI JEDINSTVENI,MI SMO PORIJEKLOM IZ HERCEGOVINE,A ROD ZIVI NA MAJEVICI U BOSNI.PUNO NASIH PREDAKA-RODJAKA SE ISTO BORILO U PRVOM SVJ.RATU …SLAVA MOJKOVACKIM JUNACIMA KOJI SU SE BORILI I GINULI ZA SRPSTVO.TO JE BILA OGROMNA ZRTVA KOJA SE NE SMIJE NIKAD UMANJIVATI.OVO OD UNUKE SOLUNSKOG DOBROVOLJCA KOJI POCIVA NA SRPSKOM GROBLJU U BIJELJINI.
Obratimo paznju na dva detalja. Serdar Janko Vukotic je poveo junake za njim. Takodje je njegova cerka zajedno ucestvovala u boju sa njim. Komandant drobnjackog bataljona Nikola Ruzic takodje krece u boj i biva ranjen. Budimo posteni: moze li neko da zamisli da Milo Djukanovic ide sa svojim sinom u rat i krece u boj zajedno sa svojom vojskom? Vremena su se promenila… Slava herojima iz prvog svetskog rata.
Serdar Janko Vukotic je ziveo u Beogradu posle rata i eno mu spomenika na groblju. Neka mu je vecna slava i hvala!
Срби из Црне Горе су гинули на Мојковцу. Срби из Србије су гинули на Кајмакчалану. Гинули су за исту ствар, за исти народ, за слободу, коју ви нећете имати, док не научите да те догађаје и жртве цијените. Већ сте пали у ропство и свакоме се додворавате. Тупоглавци и ухљеби стидите се свога незнања и карактера.
+++ Слава јунацима сa Мојковца, славом овјенчаним и вјечни им спомен +++
Господе спаси и помилуј јаднике који и јутрос јад и поганство бљују, и не куни их но благослови и призови у коло радости.
Живјело Српство!!!
Čast i poštovanje za serdar Janka Vukotica i njegove junake što osvjetlase jedini obraz srpstvu na Mojkovcu, i njegovoj kćerki Vasiliji koja mu je kurir bila.
Da ne bi njih SRPSTVO bi u dramu danas živjelo
Da su znali pod kakvom smo okupacijom danas i kakvo nam je stanje u drzavi, kako se stidimo svoga porijekla, svoje istorije, kako falsifikujemo, rasprodajemo imovinu, siguran sam da ne bi ni bilo bitke!
Нека вам је вјечна слава и хвала!!!
Znaju li svi koji bloguju, koji je danas dan!?
Moraju li danas da padaju uvrede na Srbe?
Ђико, на њихове увреде се не треба обазирати, само поганлук и знају да чине. Нека је роде теби и твојима наздравље Бадњи дан!
Највећи Црногорски јунак свих времена је Јанко Вукотић.Издат од својег краља,државе и дијела војске са Србима из Црне Горе поразио је тада најмоћнију војску и омогућио браћи повлачење.Најбољи доказ да у Црној Гори живе Срби Спартанске крви и да им је част и света дужност била да гину за Краљевину Србију и Српског краља.Мојковачка битка је доказ и печат Српске Црне Горе.
Austrougarska imala najjacu vojsku? Slabo se u istoriju razumijes.
Toplica 4ever , odROMIZUJse BREEEE
Никола издаде ли онај стан на Конику?
,,Milenkovicu,, zasto se sada potpisujes sa Toplica 4ever, zasto nemas hrabristi ili ti je Gojko zabranio
Одцрногоризуј се бре!
ONI SU PALI JER SRBI NIKAD NIJESU DOBILI NI JEDNU BITKU!
moj kovani novac srpski kovaninovac kralja urosa iz brskova a vi iz m klana dolazi strasni sud cuvajte se
To moze da govori samo mrznja iz vas. Srbi su dobili mnogo bitaka, ali vi to mozda i ne znate. Ako zaista ne znate, onda nije lepo na ovaj sveti dan da vredjate.
Митар Мартиновић Ратне Године 1912- 1916 Службени лист СРЈ 1996 на страни 143 :“Ја се нећу упуштати у даљу оцјену улоге коју је санџачки црногорски одред извршио у погледу заштите одступања српске војске,само ћу навести оцјену коју је о тим операцијама вођеним у Санџаку од стране црногорског Санџачког одреда под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића, дао шеф Штаба заједничке њемачко-аустријске Врховне команде генерал Фалкхајм који је, у својим мемоарима о Првом свјетском рату написао ово „да су аустријске трупе лако потискивале пред собом мала раштркана одјељења црногорске војске по Санџаку и да Црногорци нијесу засвједочили своје ратничко име из њихове прошлости“.
Толико од Митра Мартиновића, трећег човека Црногорске војске.
Dali je tada austrougraska vojska sprijecena da presjece povlacenje srpske vojske ili nije?
Није. Срби су већ били у Скадру.
@Топлица 4евер,Франц Конрад вон Hötzendorf аустро-угарски генерал и начелник Генералштаба аустро-угарске војске је рекао: “Борили смо се против јунака из бајке…”.Толико о теби и теби „зналче“.
ПС.иначе „Службени лист“ СФРЈ је врло релевантан,апсолутно непристрастан,нефаслификаторски исторјски извор,као онај вијенац у Костурници на Зелтинлику на чијој ленти пише „Палим Југословенским борцима“,зар не?.
Да није овај благи дан рекао бих ти да одјебеш,али пошто јесте рећи ћу ти:наздравље ти Бадњи дан!Уздравље!
Коначно, када се чита о Мојковачкој битки, мислио би човек да су ту десетине хиљада изгинуле. Непристојно је претеривање у томе. Колико је стварно изгинуло Црногораца тада, сасвим тачно се не зна. Негде сам наишао на податак да се тај број креће око 390 људи. У извјештају команданта Прве санџачке дивизије, о борби на Бадњи дан 1916. бригадира Петра Мартиновића стоји: “Колашинска бригада је имала 55 погинулих и 101 рањеног борца, а само Доњоморачки батаљон 19 погинулих и 50 рањених”… Према подацима из Војно-историјског института у Београду, само у борбама 6. и 7. јануара бројно стање ових батаљона сведено је на по 150 војника од 716 колико је, по регрутским пописима, имао сваки батаљон у почетку рата. А, Божо Бауцал наводи да је “Трећи регрутски батаљон, некада елитна јединица, остао са 110 бораца, или мање… Моја чета сведена је на 47 бораца од некадашњих 186…” Према другим изворима аустоугарски губици на Мојковцу су били око 700 људи избачених из строја, од чега 224 погинула, а црногорски 204 погинула. Не може та жртва да се мери са са онима где се број мртвих пише са пет и шест цифара. Негде бар педесет пута више него на Мојковцу. Само је „Гвоздени пук“ пет пута потпуно променио борбени састав, и само се, да се испуни ћеф савезника, „На Легету Тимок улио у Саву“, са 6,500 погинулих војника Тимочке дивизије првог позива.
Још један мит, још једно прикривање срамоте.
Потпуно се забашурује да су истовремено са притиском на Мојковачки сектор, где је коначни резултат био нерешен, Аустријанци напали и са друге стране, из Боке Которске, Ловћен и Цетиње. Заправо, може се рећи да су Аустријанци остварили циљ, јер су тим „нерешеним резултатом“ оне нешто боље Црногорске трупе приковале за Тару. Али, битнија је пропаст „лоше брањеног“ Ловћенског фронта. Главни напад аустроугарске војске није био ка Мојковцу, већ је усмерен на Ловћен, брањеног чудно малобројним снагама, под командом „неискусног“ принца Петра Петровића. 8. јануара отворена је артиљеријска ватра на ловћенске положаје и до 11. јануара аустроугарска војска је овладала свим стратешким тачкама у масиву Ловћена, да би 13. јануара ушла у небрањено Цетиње и до 15. овладала потпуно градом и околином.“. Свака част шаци храбрих војника Ловћенског одреда. Али, ваља рећи да је црногорска војска бројала 50.000 војника. Ако се око Таре борио 6.500 људи, а Ловћен бранило 8.000 хиљада, куд се деде „остатак“ од 35.000 „јуначина“? За Србијанцима нису пошли, бранили своју земљу нису. Разбежало се све то као последња фукара, бабама под сукње. Дакле 2/3 Црногораца су били кукавни дезертери.
Величина јунака са Мојковца није у томе што су штитили одступницу Србијанцима, већ што су како-тако држали своје положаје иако су сазнали да су сви други црногорски положаји срамно напуштени, а краљ Никола брже-боље капитулирао.
pravi si potomak darvina
Slava im!
Slava im!
Njihova zrtva je za postovanje, divljenje i nezaborav. Slava im i vjecna hvala.
… I kad blogujemo, da odmjerimo!
Da se prisjetimo sebe boljih! Njih i hiljade drugih da se podsjetimo!
Kako su najboljima rijeci visak.
Djelima se oni u vjecnost zapisali : mojkovacki vitezovi, zavetnici svekolikog srpstva!
Na boljem su mjestu bili. U najboljem drustvu. I onda, na Bojnoj njivi i Goloj kosi. I danas, s andjelima.
Slava im! I vjecna im hvala!