Насловна Друштво Генији велики и у болести

Генији велики и у болести

0
ПОДИЈЕЛИ

Sava Šumanović plakat Генији велики и у болестиНастављајући књигу „Уметност и болест“, Владимир Адамовић (1937), један од наших најистакнутијих психијатара и психотерапеута, исписао је студију „Психијатријске силуете“ („Информатика“) у којој је дао психобиографије Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Саве Шумановића, Николе Тесле, Фридриха Ничеа, Онореа де Балзака, Жоржа Сименона и Луја Алтисера.

Напомињући да ће неки од читалаца можда бити незадовољни описом интимне личности уметника, аутор каже:

  • У нашој средини је још уврежено мишљење да велики уметник мора да буде особа без мана, у складу са својом мисијом. Верују да њега не одликују уобичајене људске слабости: егоцентричност, агресивност, неверност, бизарна сексуална оријентација и убеђени су да је то резервисано само за тзв. обичне људе. Нажалост, читалац се вара: овде описане личности су или манифестно психотичне (Шумановић), или пате од озбиљних неуротичних сметњи (Тесла), или поремећаја личности (Црњански). На срећу, то ни мало не умањује њихову генијалност. Напротив, оно јој даје животност и аутентичност.

Десет година пошто је дао оставку на професорски положај у Базелу, око нове 1889. године Торином је пукао глас: Фридрих Ниче је полудео. Дуго се није знало о правој природи болести једног од највећих филозофа свих времена. Углавном је то, напомиње Адамовић, захваљујући његовој сестри Елизабети, која је из његове биографије избацивала све податке који би могли да баце лоше светло на њега, а није презала ни од фалсификата. Истина је избила на видело тек неколико деценија касније, када се сазнало за прогресивну парализу, као наставак сифилисне болести нервног система. Тако је једна полна инфекција из 21. године у 45. години потпуно уништила једног генија.

Од свих симптома Ниче је показивао неколико који би говорили у прилог такозване експанзивне форме болести: еуфорично расположење се пробијало скоро из сваке странице његовог последњег дела Ецце хомо. Писма која је упутио пријатељима 1888. указују да је прогресивна парализа озбиљно зграбила своју жртву, што се исказује кроз бројне личне хвалоспеве, тако о свом „Заратустри“ мисли да је то најдубље дело које постоји на немачком језику, да је човечанству дао најдубљу књигу коју има, да му све постаје лако и све му успева и стално пати од сувишка доброг расположења. Еуфорија прелази у френетичну активност, која наговештава климакс обољења. Његово понашање постаје скоро фуриозно, шаље телеграме на све стране, изјављује љубав Козими Вагнер, а Вилхелму Другом прети стрељањем. Најзад, доживљава слом на торинској улици револтиран понашањем једног кочијаша према коњу од кога узима бич и шиба га. После неколико агресивних дана, смештен је у психијатријску клинику у Базелу 10. јануара 1889. где је годину дана касније преминуо.

Када би психоаналитичке теорије о потреби стално присутне нежне и стрпљиве мајке за развој нормалног детета биле до краја тачне, а углавном јесу, онда је, истиче Адамовић, Балзак требало да заврши у душевној болници, а не у Пантеону. Јер његова мајка Лаура се према њему, као и сестрама, потпуно бездушно понашала. Одмах по рођењу сина је предала дојкињи, код које је Балзак остао до своје четврте године, потом га је препустила једној страној породици и посећивала само једном недељно, а са седам година гурнула у интернат. А када се вратио у родитељску кућу мајка му је живот чинила тако тешким да је са 18 година напустио.

За такво понашање Балзак се осветио мајци оставивши потомству у једном писму грофици Ханској овај драматичан опис: „Кад бисте само знали каква је жена моја мајка: једно чудовиште и једна чудовишност у исти мах… Она ме је мрзела и пре него што сам се родио… то је рана која се не може зацелити… Ми смо мислили да је она луда и консултовали смо једног лекара, али он нам је рекао: „ах, не она није луда, она је само зла“. Моја мајка је узрок свега зла у моме животу.“

Данак таквог окрутног детињства се морао платити, па је млади Оноре тада мршави писац шунд романа, које је објављивао под псеудонимом, трагао за бићем које ће попунити емоционалну празнину. И нашао је у госпођи Де Берни, 44-годишњој мајци деветоро деце. У њој је добио све оно што није имао у детињству. Најпре мајку, а затим љубавницу. Она је ту своју дужност до краја испунила, а он јој је до њене смрти био захвалан. Касније се, углавном, окренуо млађим женама, мада је дуго остао поборник девизе: „Жена од 40 година ће за тебе све учинити, жена од 20 ништа!“

Велики писац праву емотивну везу нашао је у лепој Украјинки Еви Ханској. Када је њен муж умро, Балзак се оженио овом грофицом, отишао у Украјину, али је нагло почео да побољева. Уместо да ужива у срећи, постаје жртва компликованог дијабетеса. Између венчања 1850. и смрти прошло је само неколико месеци: Балзак није ни окусио своју срећу за којом је трагао целог живота.

У писму свом пријатељу чувеном редитељу Федерику Фелинију, француски писац Жорж Сименон (1903-1989) је навео: „Знате, ја сам у животу био већи Казанова од вас, Фелини. Пре две године направио сам сумарни биланс. Од своје 16 године водио сам љубав са 10.000 жена. У томе није било ничег порочног. У сексуалном погледу нисам никакав манијак. Напросто сам осећао потребу да комуницирам“.

Сименон је, каже Владимир Адамовић, спавао са толиким бројем жена, као и Казанова, из унутрашње, скоро биолошке потребе. Имао је све предуслове да буде срећан, јер су му тантијеме за његове бројне романе стизале у огромним количинама, имао је четворо деце, веома често путовао светом, возио скупа кола, куповао замкове. Ипак, није био миљеник судбине. Био је сувише егоцентричан, нарцисоидан и породици, а посебно жени, почео је да смета његов огромни ауторитет. Они су психолошки поклекли под њим. Његова друга жена одала се алкохолу, најстарији син Марко је сувише рано напустио породицу, а ћерка је извршила самоубиство.

Свог чувеног јунака Мегреа Сименон је направио као антипод сопственој личности. Славни инспектор није уопште реаговао на жене, нерадо је одлазио на летовања, дружио се са париским полусветом… Адамовић истиче да је прочитао скоро 20 романа о Мегреу и да ни у једном није нашао неке нежније речи, пољубац, изливе емоција. Можда је Сименон, правећи оваквог Мегреа, осећао кривицу због свог начина живота, те је желео барем у машти да створи лик због чијег се понашања неће кајати, закључује аутор књиге.

Зашто је Луј Алтисер (1918-2002) једини међу филозофима убио своју жену Елен Ритман, још је тешко одгонетнути. Ова трагедија објашњена је као последица депресије од које се филозоф неколико година лечио, али Адамовић предлаже другу верзију: Алтисер је то урадио у стању параноичне психозе, у којој је депресија била само симптом, али не и суштина болести.

Алтисер је био марксистички филозоф, као и његова Елен, али је она била ригиднија и правовернија. Пребацивала му је недостатак вере, сумњу у себе и комунистички покрет и тежњу ка прављењу компромиса.

  • У свим догматским комунистичким партијама, интелектуалац увек има осећај кривице – каже Адамовић.

  • У односу на Елен, он се осећао кривим. У његовој имагинацији она је све више прерастала у прогониоца, зналца доброг пута, личност која је увек будно спремна да реагује на свако скретање. Убивши Елен, Луј је задавио тај догматски глас свести, који га је прогонио: задавио је свој суперего.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here