Насловна Поглед Генерал који је 150 година после смрти изазвао грађански рат у САД

Генерал који је 150 година после смрти изазвао грађански рат у САД

0
ПОДИЈЕЛИ

Догађаји у Шарлотсвилу, у америчкој држави Вирџинији, где су се око тога треба ли уклонити или оставити споменик војсковођи Конфедерације из америчког грађанског рата, генералу Роберту Лију, сукобили леви екстремисти и неонацисти, показује да не постоји народ који не пати од „вишка историје“.

Болест „вишка историје“ досад је важила углавном за европске земље, такозване старе народе и њихове вишедеценијске или вишевековне спорове. На европској сцени, откад су се Немачка и Француска помириле и удружиле у ЕУ, само је за Балкан важило да пати од „вишка историје“.

Међутим, Шарлотсвил је показао да је америчка историја, иако кратка, ипак богата догађајима који могу да изазову оштре грађанске спорове. Чак и са жртвама. То није ништа ново, али је доста добро прикривано. Сада су неке ствари само изашле на видело.

sarlot protesti neredi demonstracije policijska ls Генерал који је 150 година после смрти изазвао грађански рат у САД

Оно што је, међутим, јако занимљиво, јесте око чега се води спор, а спор се води око једне од најзначајнијих историјских фигура америчке историје, генерала Лија, која је стављена у контекст данашњег времена. Ли, јужњак, војсковођа и робовласник, постао је, нажалост, симбол једног извитопереног уверења. Када би, којим случајем, могао да види ко се залаже за очување његових споменика и ко се залаже за њихово уклањање, само би се окренуо и господствено би отишао, јер осећај части који је носио у себи не би му дозволио да се у такву врсту приче меша.

Човек од части

Роберт Едвард Ли био је потомак првих насељеника Вирџиније и, самим тим, припадник нове америчке класе која се развијала на америчком југу, најсличније европском племству. Његов отац, херој америчког рата за независност, генерал Хенри „Лаки коњ Хари“ Ли, био је гувернер Вирџиније. Био је то живот у великим вилама, на пространим плантажама памука и дувана.

Ловови у енглеском стилу, коњске трке и балови одликовали су животни стил јужњачких плантажера. Гајење племенитих вештина од малих ногу опредељивало је мушкарце за неколико основних занимања. Поред вођења плантажа, бављење политиком, војна каријера, адвокатура била су основна занимања џентлмена америчког Југа. У такав животни стил уклапало се, наравно, робовласништво, као мрачна страна таквог живота.

Из таквог окружења потиче генерал Ли. Определивши се за војничку каријеру, био је одликован у Америчко-мексичком рату (1846-1848). Пред почетак грађанског рата, Ли је био командант војне академије Вест поинт, коју је и сам завршио.

Био је критичан према сецесији јужних држава и залагао се за опстанак Уније. У једном писму из тог времена каже:

„Југ је, према мом мишљењу, оштећен актима Севера, како Ви кажете. Осећам агресију и спреман сам да предузмем сваки исправан корак како би се стање поправило. То је став иза кога стојим, не индивидуална или приватна корист. Као амерички грађанин, веома се поносим својом земљом, њеним просперитетом и институцијама, и требало би бранити сваку државу (савезну) чија би права била угрожена. Али не могу да замислим већу несрећу за земљу од распада Уније. Било би то гомилање свих зала на која се жалимо и спреман сам да жртвујем све осим части да бих тако нешто спречио. Надам се, стога, да ће сва конституционална средства бити исцрпљена пре него што се прибегне сили. Сецесија није ништа друго до револуција“, писао је Ли.

Са таквим ставовима, тадашњи председник САД Абрахам Линколн понудио му је заповедништво над снагама Севера, међутим, осећај личне части и дужности према родној Вирџинији превагнуо је.

Када га је један официр упитао коме ће се приклонити, Конфедерацији или Унији, Ли је одговорио:

„Никада нећу подићи оружје против Уније, али ће можда бити неопходно да узмем мускету у руке како бих бранио родну Вирџинију; у том случају, нећу се показати као кукавица“.

Све време Ли се питао како да подигне мач против родне Вирџиније. То није могао да уради и придружио се војсци Конфедерације.

Лијева каријера као једног од првих пет генерала Конфедерације била је променљиве среће. Испрва је губио битке, међутим, током 1862/63, са својом Армијом северне Вирџиније извојевао је низ важних победа за Југ. Био је омиљен међу војницима, што је само појачало његову послератну славу.

Међутим, главну битку, код Гетисберга, Ли је изгубио, што је можда пресудно утицало на коначан исход рата.

Савремени историчари сматрају да се Лијев успех више заснивао на некомпетентности северњачког команданта Џорџа Маклелана, него на његовом личном умећу, поткрепљујући своје ставове управо погрешном проценом код Гетисберга.

Заробљеник постратног фолклора

Занимљиво је да је Ли постао врховни заповедник војске Конфедерације тек неколико недеља пре него што је потписао предају. Упркос томе, Ли је постао централна фигура мита о „Изгубљеном циљу Конфедерације“ (Lost Cause of the Confederacy или само Lost Cause).

Према овом наративу, Југ није ушао у грађански рат због питања робовласништва, већ због идеала и принципа „права држава“. Иако су знали да су слабији и да ће највероватније изгубити рат, грађани јужних држава ушли су у њега храбро и херојски како би бранили своја уставом загарантована права.

Црни робови у оваквом наративу посматрани су као деца или, у најбољем случају, као незрели људи, којима је потребно вођство белог човека. Лијева личност идеално се уклопила у митологију „Изгубљеног циља“ јер су његови ставови о Унији одговарали пораженима да се уклопе у систем успостављен после рата и да, истовремено, остану верни својој идеји.

Са друге стране, и Лијеве идеје о ропству уклапале су се у мит о „Изгубљеном циљу“. Сам Ли, као каријерни официр са скромним примањима, није имао робове. Неколико је наследио после мајчине смрти, али оженивши се женом из богате породице наследио је плантажу у Арлингтону, у близини Вашингтона, где се данас налази познато америчко војно гробље.

Када му је таст умро, Ли је привремено напустио војску како би водио плантажу и суочио се са побуном робова који су очекивали да буду ослобођени.

Како пише историчарка Елизабет Барун Прајор у часопису „Америчко наслеђе“, Ли је био веома љут на робове и прибегао је оштрим мерама за одржавање контроле раздвајајући најбројније породице.

Опет, у једном писму својој жени Мери Ен из 1856. пише да је ропство „морално и политичко зло“. Међутим, у истом писму помиње да је црнцима боље у Америци него у Африци, у моралном, социјалном и физичком смислу:

„Болна дисциплина којој су подвргнути неопходна је за њихово усмеравање као расе, и надам се да ће их припремити и водити их ка бољим стварима. Колико дуго њихово потчињавање мора бити неопходно познато је и наређено је од мудрости Милосрдног Провиђења“.

Тако су ставови Роберта Е. Лија о грађанском рату и ропству постали као наручени за митологију „Изгубљеног циља“, који своју пуну афирмацију добија у ХХ веку.

Док су медији експлоатисали Лијеве ставове о Унији и рату и у филмовима га приказивали као часног човека, дотле су јужни (и не само јужни) расисти експлоатисали његове ставове о ропству.

Певачи попут Џонија Кеша (God Bless Robert E. LeeThe Night They Drove Old Dixie Down) или Вејлона Џенингса (The Ghost of General Lee) или филмови, од Грифитовог „Рађања нације“ из 1915. до Максвелових „Богова и генерала“ из 2003. (рађеном по истоименом роману Џефа Шаре) славили су Лијеве ставове о части и поштењу.

Међутим, у делу „Прохујало са вихором“ Маргарет Мичел, објављеном у време највећег успона мита о „Изгубљеном циљу“, Афроамериканци се посматрају као незрела деца којима је потребно бело вођство.

Врхунац промоције мита о „Изгубљеном циљу“ коинцидирао је са поновним успоном Кју клукс клана, двадесетих година ХХ века. Активности Клана, који је испрва био замишљен као својеврстан покрет отпора америчког Југа, биле су усмерене против Афроамериканаца, северњачких официра и војника и „колаборациониста“. Такав клан убрзо су сузбили агенти ФБИ.

Међутим, Клан се поново појављује у ХХ веку као расистичка, антицрначка, антијеврејска, антикатоличка, антиимигрантска организација, не на Југу, већ на Северу, у Индијани. Они присвајају мит о „Изгубљеном циљу“, иако бројни чланови Клана немају никакве везе са Југом.

Зато је могуће да данас, у Шарлотсвилу, момак из Охаја, државе са Средњег Запада, убиством „брани“ споменик генералу Лију. И зато је истинита она Марксова опаска да се историја увек понавља два пута — први пут као трагедија, други пут као фарса.

У грађанским ратовима нема херојских, већ само трагичних ликова — тако је било и у америчком грађанском рату. Јер у грађанским ратовима међусобно се убијају браћа, очеви и синови, раскидају се пријатељства, бракови…

Данашњи браниоци генерала Лија, али и они који се залажу за уклањање његових споменика, са својим обележјима, паролама, намерама и делима изгледају фарсично зато што за дневнополитичке циљеве користе анахроне ставове, било да се ради о генералу Лију, кукастом крсту или црвеној застави пролетаријата.

Извор: Спутњик 

ПОДИЈЕЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here