Филозофија медиокритета

Да ли ће Црна Гора постати чланица злогласног  НАТО-а или не  дефинитивно неће зависити ни од Вашингтона, ни од Брисела, а понајмање од  овдашње тренутне парламентарне већине.

Прије свега, епилог око (не) учлањења у Алијансу зависи од  црногорских грађана. Знам, казаће многи – „јес’, као да народ неко пита“. Е, па, пита, и те како пита, тамо гдје народа има! А има ли га код нас, и колико га има? Да је среће, дилема би била – има ли издајника,а не – има ли народа. Заправо, суштинско питање је колико је медиокритета у грађанству.

Јер, уколико тимови америчких експерата (који увелико на терену трагају управо за одговором на то питање) буду процијенили да ће у једном тренутку имати критичну већину оних који обавезно прихватају све што им се намеће без икаквог критичког промишљања, онда НАТО  има „врапца у руци“, без обзира на резултате истраживања распoложења грађана који су у овом моменту у огромној већини против уласка Црне Горе у тај ратни и окупациoни војни савез.

Ако вам, примјера ради, брат од тетке ради на рушевинама некадашње Луке Бар, гдје га је запослила партија која промовише НАТО, или сте пак сами тамо запослени, без обзира на то кад сте задњи пут примили плату, и независно  од ваших  идеолошких и политичких увјерења, то је већ озбиљан „потенцијал“ да постанете медиокритет ако то већ нијесте.

Имаћете „добар“ алиби за одлазак на промотивни НАТО скуп или не дај Боже да на могућем референдуму о НАТО-у закоружите „ДА“. За друштво у кафани које неће урадити исто што и ви, и за ширу родбину, увијек ћете имати изговор по већ устаљеном шаблону са неких других референдума, пописа и избора, који би отприлике овога пута гласио -„морао сам, да ми брата с посла не би најурили, а ја сам ‘у души’ против НАТО-а“. Звучи познато, сложиће се многи.

То што ће НАТО војници, а посебно Американци из њихових редова стати чизмом  за врат (а камом испод врата) вашој држави, породици и вама лично, то није нарочито битно ако сте медиокритет. Није ни најмање важно ни то што ће у случају уласка Црне Горе у НАТО амерички држављани имати дозволу да вам пред вашим очима силују мајку, супругу, сестру, и кога год они пожеле. За то неће одговарати, јер сте ви тако одлучили.

Или, да будем до краја прецизан, ви бисте гласањем за НАТО у своје и у име ваше дјеце као свој прихватили и споразум државе Црне Горе и САД-а назван „Члан 98“ којим се Црна Гора обавезала да Међународном кривичном суду неће изручивати држављане САД, који би пред том институцијом били оптужени за геноцид, ратне злочине и злочине против човјечности. Поништавање тог споразума јавно је више пута тражила и Европска унија, тек да напоменем.

Нијесу дакле „јенкији“ аболирани унапријед само за могућа силовања (а по томе су се посебно „прославили“ по цијелом земљином шару), већ и у случају да вам запале кућу, побију породицу, прогнају народ, преору гробља, поруше цркве, манастире, џамије, синагоге…

Дакако, за све могуће страхоте „Ујка Сем“ и његови рођаци имају и потенцијалне извођаче радова међу црногорским држављанима. Као што их имају и на Косову и Метохији, а ево, свједоци смо последњих седмица и у Бившој југословенској републици Македонији.

БЈРМ није чланица НАТО-а због спора са именом државе, али је НАТО нашао пречицу којом је стигао у Македонију.

Треба ли подсјећати да је окупација јужне српске покрајине услиједила 1999. године дејством НАТО пакта уз потпуно измишљени повод за агресију која је имала добро познат епилог.

Праћена стравичним етничким чишћењем и геноцидом та окупација траје дуже од деценију и по, и за то нико не одговара. Односно, гле ироније, одговарају жртве – јер је „суд“ формирао џелат и суди се по „законима“ џелата. Но, не може трајно, срећом.

Пројекат „велике  Албаније“ није осмислио НАТО, и то је ноторна истина, од  које се не смије бјежати. Промовише  се још од Берлинског конгреса, када НАТО није био ни у  пеленама, али свој зенит достиже управо у вријеме покушаја злочиначке сјеверноатлантске алијансе да успостави  апсолутну доминацију планетом.

„Стицајем околности“ тај пројекат постаје у међувремену оруђе у крвавим рукама НАТО-а, којим се примарно Сједињене америчке државе служе у борби за војно запосиједање територија на којима претежно живи православни живаљ на нашем дијелу Балкaна.

Дакле, албански  екстремистички покрет у Србији (једнако на Космету и око  административне линије између  покрајине и остатка државе) и Македонији,  прихватио је улогу топовског меса НАТО-а и САД-а зарад „виших циљева“.

Узгред, учестали долазак осуђеног масовног убице и терористичког вође Хашима Тачија у Црну Гору и његово проглашење за почасног грађанина Улциња никако не може бити у функцији очувања мира, колико год он можда био привидан. Посебно се ту ништа није могло одиграти без координације са НАТО савезницима. Јер, забога, научили смо да је пуњење буради барутом омиљена „предигра“ Алијансе, прије него она дође да „гаси пожар“ и „спаси нас од нас самих“.

Поменути екстремистички покрет, звао се он формално „УЧК“, АНА“ или „ОНА“, заправо је душа и тијело албанског народа на свим територијама зацртаним на мапи „велике Албаније“, тако да ни пред том, такође ноторном истином, ако нијесте медиокритет, нећете затварати очи. Нарочито ако знате да  реализацијом тог пројекта нестаје Црна Гора, јер био већи дио њене територије, како кажу промотери те идеје, био „враћен“ албанском народу.

Треба ли подсјећати  и на то да је Албанија одавно чланица НАТО-а?  Тешко да има ментално очуваног човјека с нашег поднебља који вјерује  да је  земља орлова, бункера и мерцедеса  испунила формално прокламоване критеријуме за пријем у Алијансу. Посебно, рецимо, у домену сузбијања корупције или у јачању владавине права.

И, Црногорци, хоћемо ли у НАТО филозофијом медиокритета? Имамо ли главе или само уста за жвакање онога што нам се сервира, било лаж или истина?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: