Филм „Косово моменат у цивилизацији“, на светској премијери у Паризу

Пише: Сима Мраовић

На позив пријатеља, јер од администрације Културног центра Србије у Паризу, већ дуже времена не добијам месечна обавештења о културним збивањима у Центру,
дошао сам непозван на „светску премијеру“ документарног филма „Косово -моменат у цивилизацији„.

И док сам седео у вагону Метроа, на путу ка Културном центру, у мислима ми разарање Србије 1999. године и у то доба, бројне анти-НАТО манифестације Срба у Француској и широм Европе.

Током 78 дана САД-НАТО агресије, од 24. марта, па до 8. јуна 1999. године, у Србији и њеној јужној покрајини, Косово и Метохији, систематски су уништавани
мостови, школе, болнице, фабрике и градске четврти, без икаквог војног значаја, Многи цивили су изгубили животе. Економска инфраструктура Србије је
уништена. САД-НАТО извели су више од 35,000 напада. У кампањи бомбардовања учествовало је више од 1000 авиона, између осталих Ф-15, Ф-16 и Ф-117 (чувени невидљиви, кога су војници Србије целовитог видели на небу, па потом, и као старо гвожђе на земљи). Бачено је више од 79, 000 експлозива. Коришћено је забрањено оружје са осиромашеним уранијумом, као и касетнебомбе.

За време бомбардовања самоуверени Врховни командант криминалне коалиције САД-НАТО, амерички генерал Весли Кларк, с поносом је изјавио: „Ми ћемо систематски и прогресивно нападати, деградирати, уништити и на крају, ако се не испуне захтеви међународне заједнице, поново ћемо уништити…“.

Након агресије НАТО се војно и дугорочно настанио на српској земљи у бази Бондстил, док су бројни српски манастири, цркве, црквишта и гробља остали препуштени на милост САД-НАТО савезницима, албанским терористима. То је вероватно била награда за НАТО-КФОР окупацију Србије. Понекад, и уз присуство КФОР-а, (као званичних војних снага Уједињених нација за очување мира под командом НАТО), уништено је, или опљачкано, преко 100 цркава, манастира, и православних гробаqа. Више од 250.000 Срба је напустило своја огњишта.

Мислио сам, био би то логичан увод о сваку причу о Косову двадесет и првог века. Међутим, од тога није било ништа.

У Културном центру Србије, у очекивању „светске премијере“, изложбена просторија на првом спрату била је пуна. У пригодним уводним излагањима, пре почетка приказивања филма, редитељ Борис Малагурског и његови сарадници обратили су се публици, на енглеском језику ( !), мада је у сали, као и увек, велика већина Срба, и тек понеки Француз. У току кратких излагања било је много речи о ИСТИНИ, и о томе како је овај филм важан допринос за сирење истине, и да је премијерно приказивање овог филма од посебног значаја баш у Паризу, седишту Унеско организације, у којој Србија води борбу да би затитила своје цркве и манастире. Јер, како рече директор канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић: „Наш посао је да изнесемо чињенице.“

И тако, реч по реч, дођосмо и до чињеница, и до првих кадрова филма.

Режија нас зналачки, уз причу Стефана Поповића, из Аустралије, и сценаристе Милоша Нинковића, води од манастира до манастира, Од Дечана, Пећке патријаршије, Цркве Богородице Љевушке па до Грачанице, оживљавајући нам богато наслеђе православне српске културе. Међутим, у току готово једночасовног трајања ове документарне филмске пројекције, аутори су нам приказали и велики број уништених и оштећених фресака, српске културне баштине. У неколико наврата понављана је и сцена Албанца који ломи крст на цркви Светог Илије у Подујеву. Поред уништавања српских фресака на Косову, изненађујућа је била, као вештачки уметнута, и сцена без објашњења (можда тренутак помањкања инспирације), о уништавању музејских експоната у Ираку. Али, узмимо то као уметничку слободу.

У кратким коментарима после приказиваwе филма, реч која је често изговорена с посебним надахнућем, и од аутора, и од присутне публике, поготово оне из првих редова, односила се на ИСТИНУ. „Косово моменат у цивилизацији“ је зацело истина аутора Бориса Малагорског и његових сарадника о скрнављену нашег историјског и културног богатства у нади да ће са том истином одбранити српско наслеђе у свету, и у Унеско-у. Па ипак, накрају овог документарног филма многи се гледаоци питају о којој истини је реч? Логичан је закључак да се у филму Бориса Малогурског говори само о ПОСЛЕДИЧНОЈ ИСТНИ (уништавање манастирских фресака), док УЗРОЧНА ИСТИНА (САД-НАТО бомбардовање Србије) очигледно није инспирисала ауторе овог филма, стога и није била истакнута. Управо из тог разлога, овај филм је промашај.

За време приказиваwа овог филма нисам приметио да се у току једночасовне пројекције изговорила реч НАТО. Међутим, незаобилазна је чињеница, да није било САД-НАТО агресије, вероватно неби било ни инструментализованог шиптарског становништва на Косову, не би било систематског уништавања цркава и манастира уз благо наклоност САД-НАТО, не би било окупације Србије, и вероватно, не би било ни овог филма.

Да ли је господин Борис Млагурски, из жеље да прикаже лепоту културног наслеђа Србије, хтео да избегне ружнију страну истине, оне иза које стоји САД- НАТО агресија. Било како било, реч ИСТИНА је овим филмом изгубила свој жељени смисао. Добра страна овог филма састоји се у томе што ће можда имати лакши приступ до филмских дистрибутера.

А, о ИСТИНИ, можда једном другом приликом.

Париз, 16/09/2017

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: