Насловна Насловна Фељтон: Његош и Ловћен (VI дио)

Фељтон: Његош и Ловћен (VI дио)

5
ПОДИЈЕЛИ

kapela 1925 Фељтон: Његош и Ловћен (VI дио)

Насилно преношење 1916 Његошевих костију са Ловћена на Цетиње

У допуну оног што је објављено 1971 о преносу Његошевих костију са Ловћена на Цетиње, када се има пред очима аустроугарска преписка између гувернера Црне Горе и представника Министарства иностраних дела с једне и Војне врховне команде и Министарства иностраних дела с друге стране, коју ми је Комнен Бећировић ксерографисао у Државном архиву у Бечу, може се још једанпут поновити оно што је утврђено и новим чињеницама то потврдити:

1) Његошеве кости снете су са Ловћена да би се онемогућио долазак и окупљање српских ходочасника на Ловћену,

2) што се планирало извођење тамо војних одбрамбених објеката,

3) и зато што је већ тада сматрано да ће и после рата Ловћен остати у саставу Аустро-Угарске.

У Државном архиву у Бечу се налазе Густава фон Купке мемоари, у којима се говори о његовом службовању на Цетињу пре рата, у својству војног изасланика, и тамо има речи и о томе. Купка је 1921 долазио на Цетиње и посетио митрополита Гаврила, па је у разговору са њим казивао, да је народ био очајан кад су Његошеве кости скидане са Ловћена, да су Аустријанци то урадили и цркву почели да руше, како би затрли сећања на Ловћен, а за рушење Цркве да су говорили како је у њу ударио гром. Међутим, народ у то није поверовао.

Купка у својим мемоарима није поуздан. Бећировић је, према писму од 28 октобра/10 новебра 1971, открио у Ратном архиву у Бечу Купкин рукопис „Der Schwazen Berge letzer Gospodar ”из 1947, у коме се говори о рушењу цркве на Ловћену, под изговором стратешких разлога, и да су његошеве кости снете дању што није тачно.

За време окупације Црне Горе, на Цетињу су излазиле латиницом и на хрватскосрпском језику Cetinjske novine , а на немачком Ilustrierte Cetinjer Zejtung . У овим првим на немачком појавио се 9/22 фебруара 1917 фељтон под насловом Die Vladika Petar II, у коме се не спомиње Ловћен ни црква на Ловћену, као ни где су његошеве кости. У броју од 2/15 августа 1918, посвећеном цару и краљу Карлу, донет је познати Јиречеков чланак о Ловћену. Меðутим, у илустрованом немачком листу, у броју од 17/30 октобра 1917, на страни другој, донете су слике на којима је приказан врх  Ловћена са стране Цетиња, као и слика цркве из времена пре рата.

Године 1973, у Црквеном музеју на Цетињу налазила се једна мермерна плоча, која је била на Ловћену до 1916, и на којој пише: „За владе његовог величенства кнеза Николе I  „Београдско певачко друштво” под заштитом краља Србије Александра I , поклонивши се споменику Ивана Гундулића у Дубровнику, целива гроб песника Петра Петровића Његоша.
                                             О Видовудне 1893 М. М. Чебинан. Крањево (Србија)”.

 

Модел из 1916  за споменик на Ловћену „у славу заузећа овог јадранског Гибралтара, а  потомцима на изглед”

У Херцегновом 1902 основана „Хрватска читаоница”, којом приликом је упућен позив и Штросмајеру, а крајем те године је и изабран за почасног члана те читаонице. Она је до 1907 била на тргу „Белависте”, а онда је пресељена у зграду католичке цркве у центру вароши, где је 1911 променила име у „Хрватски дом”.

О раду овог друштва од 1914 до 1918 постоје у Херцегновом архиву врло мали број докумената, која сам 1973 могао прегледати. У њима су и две значајне депеше, које дају политичку оцену његовог рада. У првој се каже: „његовој царској и краљевској висости Фрању Фердинанду, престолонаследнику, Конопиште, Чешка. Гласом своје главне, скупштине, изражавамо топлу честитку пригодом педесетог рођендана изразом одане  привржености. Храватски дом у Херцегновом, 29/12, 1913.”

У другој депеши, која је из 1914, гласи: „Високославној Кабинетској канцеларији његовог величенства, Беч. Љута неописива бол над грдном злочину, извршеном у Сарајеву од разбојничке руке, који вријеђа човјечанство и испуња ужасом изображени свијет, обузела је особито нас вјерне Хрвате, те док вапимо од Бога узвишеним покојницима славу, и овом тужном пригодом сакупљени у духу око приестола узвишенога нам цара, краља и гасподара изражујемо најчучења чувства непоколебиве наше вјерности и оданости.
За друштво Храватски дом, председник”.

Када се ово зна, онда се није чудити ономе шта се дешавало у „Хрватском дому” за време рата. За рођендан цара Фрање Јосифа чињене су припреме за подизање му споменика на Ловћену, као знаку у славу заузећа овог важног стратешког положаја. Због тога је био прво расписан конкурс за пројекат споменика. Изложбу пријављених радова организовао је академски сликар Марко Рашица у „Храватском дому” у Херцегновом, који се такође био пријавио са својим радом. Ту изложбу је отворио гувернер Црне Горе Виктор Вебер 6/18 августа 1916, на царев рођендан. Том приликом је за споменик изабран рад Марка Рашице, рођеног у Дубровнику и васпитаног у друштву оног круга људи који су издавали лист Права Црвена Хрватска, и који су поводом убиства престолонаследника Фердинанда у Дубровнику приредили погром над Србима, о чему сведоче слике у прилогу, објављене у загребачком Илустрованом листуод 5/18 јула 1916 године.

5 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Свака част народе због ових фељтона! Ниједан медиј у региону не располаже са оволико истините и драгоцјене грађе.
    БРАВО!

  2. 0
    0

    Јесте, све је ово жива истина коју је ондашњи режим сакривао и изопачавао, окривљујући краља Александра за сво зло на Ловћену, као што овај садашњи, иако сва историјска документа говоре супротно. Сјећам се колико је, приликом нашег сусрета у Бечу јесени 1971, било незгодно доктору Гези Кевешу, сину генерала Кевеша главнокомандујућег аустро угарске војске на Црну Гору 1915, кад је сазнао да је та војска у којој он био кадет, по наређењу из Беча дала порушити Његошеву капелу и пренијети његов прах на Цетиње. Па ми је, барон Кевеш,као бивши директор Ратног Музеја, љубазно омугућио увид у бечке архиве у којима сам нашао податке које Дурковић доноси у својој књизи. Он ми је, као савременик догађаја, саопштио чињеницу за коју дотада наши историчари нијесу знали
    да су двојица аустријских генерала који су водили операције на лицу мјеста, Стјепан Саркотћ и Игнац Тролман, тражили од цара Карла титулу фон Ловћен па је први добио титулу Саркотић фон Ловћен, а други Тролман фон Ловћенберг,како не би било исто, док се генерал Кевеш каваљерски пред царем одрекао титуле, будићи већ носилац племићког звања фон Кевешхаза, Херман Кевеш фон Кевешхаза.
    У наше вријеме ће аутор садашње грозоморе на Ловћену којом се диче данашњи Монтенегрини, добити од бившег аустријског каплара Јосипа Броза, још ако му је то право име, званог Тито, титулу Мештровић фон Ловћен.
    У сваком случају има у Бечу далеко више истине о Ловћену, него што је
    има на Цетињу и у Подгорици.

  3. 0
    0

    Ове године је, хвала Богу, изашло неколико вредних књига о страдању храма и праха Његошевог. Посебно бих издвојио значајну и обимну књигу „Седам Његошевих сахрана“, Слободана Кљакића и Ратка Пековића. О Његошу и Ловћену, хвала Богу, постоје и књиге које су прошле мајсторско и временско решето, које су писане годинама и које су плод великог научног и истраживачког рада. Такве су књиге др Љубомира Дурковића-Јакшића и књига „Борба за Ловћен Његошев“ Комнена Бећировића. Оне су ванвременске јер су вечне и представљају право богатство и неисцрпни рудник за све истраживаче.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here