Фељтон: Његош и Ловћен (V дио)

Генерал Саркотић, „освојитељ Ловћена”

Стјепан барон Саркотић фон Ловћен, за време саме борбе за освајање Ловћена је очекивао у Сарајеву њен исход, али побрао је њене највеће ловорике, јер је био човек који је одавно радио за циљеве освајачке Аустро-Угарске. Он се родио 1858 од оца учитеља у селу Синцу код Оточца. Године 1879 завршио је војну академију. Одржавао је добре везе са Штросмајером, коме је поверавао политичке послове, о чему је негде пре 1928 писао у листу Die Chöne Zunnte, како му је Штросмајер рекао да се разочарао на Србе.

Службовао је у окупираној Босни и Херцеговини, и истакао се у угушивању устаника херцеговачко-бокељских, 1882.
После тога је унапређиван, поставши 1911 фелдмар-шалајтнант. Када је избио први светски рат 1914, Саркотић је из Загреба „са својом хрватском ’Вражјом дивизијом’ кренуо на српско ратиште.

Уствари, он је водио угарско-хрватске домобранске трупе, и са четрдесетдругом домобранском дивизијом, учествовао је у окупацији Мачве, у којој су извршени нечувени злочини над српским живљем и њиховом имовином.

Тада је био наименован за гувернера окупиране земље у Србији, али пошто су аустроугарске трупе биле потучене и протеране, Саркотић је позван у Беч и, већ у децембру 1914, наименован је за генералног гувернера Босне и Херцеговине и команданта трупа у Босни, Херцеговини и Далмацији. Те трупе су 1916 дејствовале против Црне Горе, на првом месту око заузећа Ловћена и капитулације ове државе, о томе се сада доста зна, као и Саркотићевом терору у Црној Гори од априла 1918, посебно о угушивању у крви 1918 устанка морнара у Боки Которској.

Саркотић је на састанку генерала маја 1917 у Сарајеву покушао да се договори како решити југословенско питање, када су давани предлози да се Црна Гора припоји Босни и Херцеговини, а Србија Аустрији, Гроф Стефан Буриан, министар иностраних дела 1915-1916, у вези дискусија о извршењу анексије освојених крајева, који и коме да се прикључе, Аустрији или Мађарској, јавио је Конраду: „Црну Гору уистину кане ошишати: и на Ловћену, и на обали, и у Албанији, и на сјеверној граници”, док је сам Саркотић 1918 радио на спасавању Аустро-Угарске, упорно тврдећи да Срби и Хрвати нису један народ.

За време распада Аустро-Угарске, Саркотић испред српске војске је напустио Сарајево, праћен једном мађарском јединицом, и преко Славонског Брода стигао возом у Загреб.

Хапшени и прогоњени Босанци и Далматинци који су се задесили у Загребу покушали су да га линчују, али су га спасили представници Народног вијећа, у чему је учествовао и Владимир Ћоровић, који је као секретар сарајевске „Просвјете” био у Бањалучком процесу осуђен на 8 година. Са станице одведен је у хотел „Палац”, где га је чувала стража српске војске, а затим је по одлуци Народног вијећа отпутовао у Беч, где је до 1923 примао југословенску пензију као генерал. Тада му је одузета, јер је био развио велику борбу против Југославије, и после је примио аустријско поданство а касније и немачко.

Саркотић, који је са свима говорио само немачки, а његов син Ервин није не знао српско-храватски и у свему је био Немац, није се могао помирити са распадом Аустро-Угарске, па је, уз подршку аустријских, италијанских и других реван-шистичких снага повео у Бечу борбу противу Југославије. Са хрватским емигрантима основао је Хрватски клуб, коме је био на челу, као председник, Иво Франк, син Јосифа Франка, у коме су били укључени и бивши аустријски официри. Сви су они радили на одвајању Хрватске и њеном проглашавању за независну државу. Доцније, на тој идеји, радио и Анте Павелић.

Саркотић је настојао још 1919 да изврши преврат у Југославији. Он је изјављивао да не служи туђину него само хрватском народу па је позивао Стјепана Радића да пожури са револуцијом. Издао је и један летак, у коме, се залагао да „опет у новом облику никне оно што је негда било”, тј. Аустро-Угарска, тврдећи да Хрвати не сматрају Мађаре и Аустријанце за непријатеље, него Србе и Чехе, јер „на свету нема народа који су међусобно тако блиски и који су једни за друге, као што су Мађари, Аустријанци и Хрвати.
До смрти, октобра 1939, остао је непомирљив непријатељ Срба и Југославије.

Овде ваља нагласити да, док је Кевеш био ратник на свима фронтовима, дотле је Саркотић водио војну и цивилну управу на окупираним крајевима, чинећи страх и трепет и тероришући српски живаљ и све оне који су били југословенски оријентисани. У томе се прославио и заслуге за Аустро-Угарску стекао. Остали су његови записи у Дневнику, који се сада налазе у Архиву Хрватске у Загребу, који заслужују пажњу историчара. Из њега сам добио неколико страница. Саркотић је у Дневнику оставио више значајних података о борби за освајање Ловћена и о значају тог освајања. Овде се у преводу са немачког даје оно што је писао од 13/31 децембра 1915 до 8/21 јануара 1916, не дајући уз датуме по новом календару и стари, тј. задржани су само датуми по новом календару. Ти записи гласе:

„31 ХII. Синоћ сам приредио скромну вечеру на којој су учествовали Кевеш и моји најближи.
1.  1916. Пријем у згради Земаљске владе.
2.   Свечани ручак на који сам позвао све челне људе, да би се Кевеш упознао са њима. Кевеш је радостан што је одстрањен са немачког подручја. Прилично се жалио на њихову безобзирност, а насупрот томе, веома је хвалио официрски кор.
3.  Акцију на Ловћен могу почети 8 јануара. Једино би ме
рђаво време могло спречити и бити узрок за одлагање.
4.  Писмо од Тертианскога. Ела је била код Риза-бега-Капетановића први пут на једном селу (турски пријем за даме).
5.  Вечерас путовање за Мостар.
6.  7 часова ујутру у Билеће. Узгред сам прегледао школу у Столцу. У Билећу разгледање тврђаве, према упуству ген. мајора Адријана. Стекао сам добре утиске. Одржао сам официрима на брзину један говор. У 2 часа по подне пут за Требиње. Разговор са командантом тврðаве фмл. Брауном, чији сам распоред одобравао. Преноћиште у салонским колима.
7.  5 часова ујутру. Пут за Херцегнови. 11 часова долазак. Разговор са бароном Вебером, командантом 47. Дивизије и са командантом 19 корпуса. Договор о спровођењу целе операције на Ловћен. Увече сам позвао на вечеру команданта корпуса фмл. Тролмана и адмирала Ханса. Потпуно сам сигуран. Кевешу сам послао телеграм у коме му унапред ка-жем, да ће све тећи по плану и добро.
8. Почетак напада на Ловћен-тврђаву.Укрцао сам се са својим штабом на „Далмат”, очистио сам цео фронт. Око 300 корака од „Далмата” ударио је у море један непријатељски пројектил, стварајући водени стуб висок најмање 10-15 метара. Дивно јутарње време није се задржало. Већ око 11 часова пре подне потпуно се наоблачило, и око 1 час по подне почела је да пада киша. Мислио сам да је кишу изазвала топовска паљба, али није било то, већ неповољне временске промене.

Дивио сам се прецизности артиљерије и нашим храбрим војницима који су имали да изврше можда најтежу операцију у читавом рату. Прегледао сам једну хаубицу од 42 см. Наши тешки топови (50) бацали су око 1300 хитаца. Флота је успешно деловала са 5-6 јединица. Увече у 9 часова, после још једног разговора са комадантом корпуса, отпутовао сам за Сарајево, где сам стигао у подне.
9.  Увече у 5 часова су добре вести, Солар је заузет. Болтрас је саопштио.
10. Добре вести. Све напредује. Заплењено више топова.
Два писма, једно од ерцхерцога Еугена и једно од Болфраса.
11. Пре подне у 10 часова Миних ми доноси вест да је Ловћен заузет. Бригада Колернс је опсела седло Крстац.

Заплењено је укупно 30 топова од којих 6 тешких. Главна заслуга припада фмл. фон Веберу. Све трупе су се истакле, нарочито 14. брдска бригада и група потпуковника Тирка. Свака част храброј копненој навали, која је за кратко времерешила тако тежак тактички задатак.

Извршење задатка је успело како смо ја и фелдмаршал Вебер планирали, а не како је то хтела Врховна комада која је налагала решење према Тешнеру. Увек се сматрало да најпре треба да ударимо код Крсца. Ми смо оставили Крстац за крај и сматрали смо да првенствено треба да заузмемо важан и утврðен простор Солар-Кук што је са успехом и извршено.

Сам врх Ловћена је од безначајног војног значаја. Црногорци нису имали ниједног човека на Ловћену, изузев једне осматрачнице, па је и то у питању, јер је Ловћен сувише висок и сеже у облаке. И данас пише Висока команда како треба правити мостобран на Ловћену. Наравно, опет једна Тешнерова глупост.
Упркост овом наређењу дао сам супротну наредбу, која ће послужити сврси. Често се питам, какву сврху има, овде Висока војна команда, Конрад изгледа да је оставио неискусну омладину у Виелес? Зашто ове људе не замењује и на фронт не шаље, а
да у штаб узима са фронта искусне? И ови људи из главног стана, причаће о ратним искуствима.

Један други ми је окарактерисао немачки и наш генералштаб овако: немачке заповести чије је провођење у границама могућности, а наш такав, чије је спровоðење делимично могуће, а делимично под сумњом. Оно што сам, као командујући генерал, доживео у Босни и Херцеговини даје право овом критичару.
После подне у 6 часова долази Миних трчећи са једним телеграмом, у коме црногорски краљ моли за шестодневно примирје у циљу преговора. То је, наравно, морало да се поднесе Високој војној команди ради доношења одлуке. Бојим се да је то бесмислица.
Ако би се одмах, док трају непријатељства, сагласили са преговорима, одвајање од Антанте би морало да направи велики утисак, а Никита је човек који ће се одметнути да би спасао што се још спасити може. Видећемо шта ће се горе решити.

12. Телеграм од Болфраса, Кробатина и Кевеша. Висока војна команда тражи потпуно потчињавање и разоружање.
13.  Један добар тринаести. Наше операције се добро развијају, нажалост, има много промрзлих због љуте зиме (-12°). У једном батаљону у групи Зубера има их преко 300, скоро половина постојећег стања. У 11 часова дојурио је Миних к мени са Никитиним телеграмом за њ. величанство, са молбом за мир и са молбом црногорске Владе нашој. Надам се добром и за нас задовољавајућем среðивању и војних и политичких интереса.

14. Висока војна команда је, уз сагласност њ. величанства дала опет исти одговор (подчињавање, разоружање итд.).
Осећам да је министар иностраних дела ту нешто превидео. Зачудо, отуда добијам обавештењв (од Министарства) да посланик Ото, са још два господина, путује у Херцегнови. Са Кевешом сам се договорио, да он сада води 19. корпус и групу Браун. Два човека су сувишна.

Веома ме брине рђаво време због опстанка трупа. Ако је Господ Бог против нас, може нас у малој Црној Гори задесити исто што и Наполеона у великој Русији. Црногорци то лако подносе: по тако рђавом времену они се растуре, притаје у кућама и колибама и после невремена опет су заједно. Једна модерна армија не може тако нешто да чини. Она зависи од својих комора. Нема одговарајућих места за логоровање, нема дрва, воде, само стене и снег.

Прилике ће се поправити док су трупе у долини Зете. Надам се да су оне за 2-3 дана у Никшићу, Даниловграду, Ријеци, а можда и у Подгорици. Можда и сам Никита налази неки излаз.
17. Никита је прихватио наше услове. Он је мислио: спасавај што се спасити може. Ако победе Централне силе , морам се задовољити са најмањим, ако победи Антанта, добићу и тако све натраг.

Млади ерцхерцог Франц Карл Салватор пролази данас са својом пионирском четом кроз Сарајево и задржава се овде неколико часова. Поздравио сам га на станици. Ручао је код Кевеша. Оставља добар и скроман утисак.

Посланик Ото и гроф Колоредо били су код мене. Разговараће са Никитом, чекајући инструкције, позвао сам их сутра на ручак.
Висока војна комада наређује да се брзо заузме Скадар: два батаљона и једна брдска батерија треба на јуриш да заузму Скадар. Једна бригада треба да иде са јужне стране Скадарског језера. Напад, по карсту и снегу, уз сва одрицања, нису могли ништа друго но да марширају. Шта су могли пешаци очекивати? Напад! Зашта уобичајен израз за коњицу применити на пешадију. Срећно, ви храбри у Скадру! Ко ће бринути за последње? Уздај се у велику праксу трупе која би била изгубљена да се ослонила на бригу претпостављених.

20. Мартерерово писмо је код мене. У њему је и фотографија Никитовог писма у коме он моли њ. величанство за мир. У меðувремену су Црногорци, као што сам и претпостављао, и као што је барон Болфрас писао, одбили наше услове. После тога је Висока команда наредила да се наставе операције данас пре подне ако дотле Црногорци не прихвате услове. Приложио сам Болфрасово писмо.

21. Читам један телеграм према коме операције не треба до даљег наставити. Ствар се развлачи од 11. јануара, дакле од пре 10 дана. Шта не би за ово време остварила далековида Висока команда и Министарство иностраних дела јасних погледа.

Мир је требало већ закључити и поред гнева Антанте. Да није можда већ пропуштен прави тренутак? Да се неће Никита са својом владом повући, можда у Италију и, као Алберт и Петар, да подржи замисао Црне Горе. То би требало избећи”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: