Фељтон Његош и Ловћен (III дио)

Потраживања Аустро-Угарске да јој се уступи Ловћен

Опокретању овог питања говори низ докумената. Др Михаило Гавриловић, српски посланик иа Цетињу, у извештају „строго поверљивом” од 21 децембра 1912, јавио је Николи Пашићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела Србије, следеће:

„Господине председниче, генерал Митар Мартиновић бави се овде већ три дана. Дошао је поред осталог и зато да се информише о ситуацији о којој је имао свакојаке извештаје док је био у логору. Кад је био јуче код руског посланика, овај га је запитао: „Какви су то преговори које води у Лондону Мијушковић односно Ловћена, о чему је извештен из Петрограда, наиме да је Мијушковић сам рекао руском амбасадору, да је преговорима с аустријским амбасадором и бароном Гозлом односно Ловћена као компензацији за Скадар, најзад да је Мијушковић говорио да Ловћен нема толико значаја за Црну Гору колико за Италију, јер би Бока Которска с Ловћеном постала једна од најачих лука ка свету.“

Мартиновић одговори да ништа не зна о тим преговорима и да Мијушковић нема од Владе упуство да тако страшну ствар третира. Одмах после тога Мартиновић позове министре у седницу и изнесе разговор с послаником. Буде решено да корпоративно оду у Двор и затраже објашњење од краља.

За сваку евентуалност напишу оставку коју Мартиновић метне у џеп.
На њихово питање краљ одговори, да није овластио Мијушковића да води онакве преговоре, већ да је као узгред говорио пред њим, како би он, краљ, кад би био делегат, гледао да истицањем питања о Ловћену изазове суревњивост и бојазан Италије и Русије. Може бити, дакле, да је Мијушковић из тих разговора потезао питање о Ловћену.

Најзад краљ преда Мартиновићу шифре, које увек стоје код краља, да потражи директно објашњење од Мијушковића. Требало је да Мартиновић отпутује данас, али он је остао да сачека поменуто објашњење.

За време овог озбиљног разговора, краљ је рекао да је питање о Ловћену не само питање живота и независности Црне Горе, него и питање његове части и пијетета: на Ловћену је гроб једног његовог великог претка чије би кости требало тада ’у једном xаку’ да снесе на Цетиње!

Данас, краљ је говорио врло оштро против Аустро-Угарске, уверавајући своје министре да ће он ако дође до рата с Аустријом, задивити свет: да ће војску повести сам и бити лично у првом реду. Резултат ових разговора био је да је краљ с места позвао претставнике великих сила и замолио их да јаве својим владама да Црна Гора неће уступити аутономној Албанији ни Скадар нити једну стопу земље коју је већ заузела. Краљ тврди да је изјавио аустро-угарском отправнику послова, да је искључена свака посебна дискусија о горњим питањима са Аустро-Угарском.

Док је краљ чинио ове изјаве, министри су чекали у ’оxаклњи’. После овога је, у разговору препоручио министар финансија да ургира преко мене, да се што пре пошље из Србије поклоњено жито, које ће у Солуну прихватити грчки бродови. Евентуалности могу донети блокаду црногорске обале од стране аустијске флоте и онда треба бити снабдјевен храном”. Пашић је 27. децембра текуће године прочитао овај извештај и забележио: „Примио к знању”, па је 2 фебруара 1913 јавио Миленку Веснићу, српском посланику у Паризу, а тада заступнику Србије на конференцији у Лондону, где су савезничке балканске државе потписале са Турском уговор о миру:

„Вест да се Скадар даје Албанији а не Црној Гори произвела је најгори утисак и јавно мњење не може да појми да се може Скадар дати Албанији на основу резона да треба створити Велику Албанију да може да живи, а не дати га Црној Гори на основу њеног резона кад је Црна Гора трипут мања од Албаније која се ствара и када је Албанија приморска почевши од Скадра па до испод Валоне врло плодна и са две жетве.
Дати Скадар без коначног решења Ðаковице значи предати се Тројном савезу на милост. Арбанаси ликују и спремају се на нов устанак. њима се шаље оружје, муннција, па чак и топови и новац ди се бију против Срба и Грка.Уместо умирења, ми идемо новим заплеткама на сусрет Ђаковици у рукама Арнаута значи дати цело Косово Арнаутима; мира нема и не може га бити. То хоће Аустрија и на то пристају њени пријатељи. Претње тројног споразума и његових присталица пропада. Неодређена судбина Ђаковице држи све у нервози и приморава Србију да стоји под оружјем. То иде у прилог и Црној Гори, која не мисли примити решење амбасадора.
Зло пролазимо зато што се држимо Тројног споразума. Нама је нуђена цела Вардарска долина са Солуном само да смо пристали на царинску унију са Аустријом, а Црна Гора добила би Скадар и даље до Мати само да пристане на уступање једног брега (не Ловћена ) на више Котора. Све губимо што нисмо пристали на понуде и што верујемо у солодарност наших интереса са Тројним споразумом. Обновите разлоге и замолите амбасадаре пријатељских нам сила да што пре реше питање Ђаковице, да учине крај неизвесности и узнемирености. Ако помоћи нема ми ћемо знати како ћемо морати”.

После овог, посланик Гавриловић, је са Цетиња 7 марта 1913 телеграмом јавио:
„Чланак Самоуправе од суботе у вези чланка Н. Фр. Пресе, која (је) синоћ стигла, да је Влада српска обуставила слати помоћ, учинила (је) овде мучан утисак.
Прошлог понедељника на Ријеци краљ (је) говорио министрима о могућности споразума са Аустријом, којој би се дало обећање да се Ловћен неће утврђивати и право да сваког месеца чини инспекцију. Раније на Груди престолонаследник Данило (је) говорио о могућности споразума на основу царинске уније”.

Пашић је истог дана одговорио:
„Влада српска обуставила (је) експедицију војске за Скадар. Јавите посланику петроградском ради знања: прошлог понедељка на Ријеци краљ (је) говорио министрима о могуностима споразума са Аустријом, којој би се дало обећање, да се Ловћен неће утврђивати и право да сваког месеца чини експедиције. На Груди предстолонаследник наследник Данило (је) говорио о могућности споразума на основу царинске уније’”.

Ускоро иза тога, посланик Гавриловић је телеграфирао 17. марта 1913, између осталог и ово:

„Посланик немачки рече ми, краљ му (је) говорио поверљиво да ће за Црну Гору, ако не добије Скадар, бити једини спас сједињење са Србијом. Краљ ово несумљиво (је) говорио намерно да би интригирао Аустро-Угарску. Немачки посланик рече ми: ’Аустро-Угарска се највише боји тога, али неће улазити у погодбу на основу: Скадар за Ловћен, иако је краљ готов на то, пошто се Аустро-Угарска не боји Ловћена у рукама Црне Горе’”.

Овде ваља истаћи да је краљ Никола 1913. био одредио Лазара Мијушковића за финансијског делегата у Београду. Према извештају посланика Гавриловића са Цетиња 8. марта, у инструкцији коју је Мијушковић добио од краља Николе, било је наглашено: „Кажи Пашићу и краљу да нам дају Призрен за престоницу, треба да су енергични, кад имају ето Скопље”.

Тада је Мијушковић говорио о свом мишљељу о уједињењу Србије и Црне Горе: „Јединство Србије и Црне Горе требало би извести тако да не доðе до сукоба са Аустро Угарском која не би трпела Србију на Ловћену”.

У вези с овим значајно је писање Мирка М. Мијушковића у Политици 31 октобра 1932, у свом чланку под насловом Аустрија тражи Ловћен за Скадар, који се овде даје у целини:
„Чим је црногорска војска кренула за Скадар и кад смо га почели опседати поред Турске, којој смо објавили рат, нашли смо на другог непријатеља још опаснијег, да нам омета ратне операције. Није била у питању Албанија ради ње и ради Арбанаса, него Албанија која ће стално угрожавати мир и поредак у суседству помоћу аустријског новца и њене политичко-католичке пропаганде.

6. октобра краљ Никола крене са ратишта и дође на Цетиње, где се бавио само неколико часова. Али аустријски посланик, барон Гизл, и за тако кратко време сазна за краљев долазак и употреби прилику да се преко дежурног ађутанта пријави за аудијенцију ради једног саопштења. Краљ га није примио него му је поручио да се одмах на ратиште враћа, али да ће му послати некога из своје околине коме, може казати оно што је хтео њему да саопшти.

Кад се краљ повратио позове к себи г. Лазара Мијушковића и рече му због чега га је звао. Мијушковићу је било необјашњиво зашто краљ није примио Гизла кад је знао колика је његова љубопитљивост, па га запита: ’Зашто га нијесте примили, Господару, можда би он више рекао вама него мени или коме другом?’ – ’Нешто ме сјенило (такло), Бањо /тако је звао Мијушковића/, него узми мој аутомобил па тркни на Цетиње!’ – одговори краљ.

Мијушковић одмах крене на Цетиње и упути се право у аустријску легацију, где му је Гизл, без икаквих околишања рекао ово: ’Ово што вам говорим, говорим у име сваје владе. Ви опседате Скадар и знате да ми тамо имамо наше школе, цркве и толике друге интересе. Следствено томе, не можемо никако допустити, да се то руши, па вам предлажемо овај споразум: ’да Црна Гора неутралише Ловћен и врхове око Боке тако, да наша флота може сигурно стајати у Тивту и у осталом делу залива. Подвлачим: не тражимо да је Ловћен наш, него само да се не може наоружавати и утврђивати како не би угрожавао нашу флоту а, као компензацију за то, ми ћемо бити ваши адвокати за Скадар’.
’Молим вас, рекао је даље барон Гизл, ви ово изволите саопштити њ. в. краљу без даљег објашњавања’. Поздрави се и расташе се.

Г. Мијушковић се одмах вратио и саопштио краљу од речи до речи оно што му је барон Гизл рекао.

,,Рекох ли ти, мој Бањо, да ме је нешто сјењало, зато га нијесам примио. Предосјећао сам да ми ништа добро не доноси, па сам хтио да себи оставим времена за размишљање како ћу му одговорити. Добро си му одговорио; то ћу му и ја рећи, али упамти да ће бити, на нашу вељу жалост, онако како он каже’.

После тога наведе му један пример из прошлог црногорско-турског рата.

„Кад сам био с војском на Крстацу у Херцеговини, барон Темељ, који ме је овуда узастопце пратио, рекао ми је: ’Не идите даље, Господару, ово ће бити граница између Црне Горе и Херцеговине, иначе ћете губити људе без икакве користи’. Нијесам га послушао; али је било онако како је он рекао, јер су већ раније Аустрија и Русија то биле утаначиле; и ја о томе нијесам ништа знао. И ово ће, бојим се, бити исто као и оно’. Његово се претказање испунило”.

И бечка документа потврђују да је већ у почетку балканског рата Аустро-Угарска покретала питање Ловћена. Она је слагала да Црна Гора уђе у део Пљеваљског санџака: Гусиње-Беране, с тим да се исправе границе на Ловћену и Санџаку у корист њену: „Исправка границе на Ловћену повећала би нашу војничку претежност, а померање наше царинске границе према истоку Санџака спречила би реализовање великих жеља”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: