Фељтон Његош и Ловћен (II дио)
1 min read
Његош и Ловћен Првог свјетског рата
У време највише распламсаног настојања да се сачува од рушења Његошеве цркве на Ловћену, у коме су учествовали истакнути постојани српски родољуби, Морачанин Комнен Бећировић, српски интелектуалац у Паризу, који се сада залаже за очување од злих удеса реке и манастира Мораче. Пошто је 1971. објављена моја књига Његош и Ловћен, у којој је приказана историја и судбина Његошеве цркве на Ловћену, на мој предлог Комнен Бећировић је отпутовао у Беч, јер ја нисам био у могућности, да ми пронађе у архивима, Дворском и Државном, додатне податке са којима бих могао допунити или исправити своју књигу.
Бећировић је нађену грађу у архивима и у заоставштини фелдмаршала Хермана Кевеша, као и ону у поседу његовог сина барона др-а филозофије Гезе Кевеша, о свом трошку фотокопирао или фотографисао и послао ми, зашто сам му пријатељски захвалан за ову помоћ. Све оно што од тога буде коришћено у овом раду биће на свом месту означено где се налази, чиме желим да допринесем бољем осветљавању спорних проблема: како је и зашто непријатељ водио немилосрдну борбу за освајање Ловћена, о преношењу Његошевих костију са њега и како је брањен Ловћен.
Испуњење последње Његошеве воље
Његошева последња воља била је да се сахрани на Ловћену, у Цркви Светог Петра Цетињског, коју је 1845 сам подигао. Кад је 19/31 октобра 1851 умро, Црногорци га нису сахранили на Ловћену него у Цетињском манастиру, јер је тада било велико невреме. Међутим, то је урађено 1855. када је пренет на Ловћен и свечано сахрањен у његову задужбину. О томе се говори и у песми савременика сердара Ђука Средановића под насловом Пријенос тијела владике Петра II с Цетиња на Ловћен (1855), која гласи:
„Кад владика Петар умираше
који Црном Гором управљаше,
он ми страшне завјете чињаше
на сенате и на војеводе,
на сердаре и на капетане
и на своју браћу Петровиће:
„На Ловћену да ме погребете
на вршину у бијелу цркву,
коју, но сам дао саградити,
спомен стрицу Петру Светитељу,
саградио, завјет учинио.
И завјет је мене срце дало,
те сам с протом поша на планину,
прото јесте цркву основао,
а ја први камен поставио,
и ту Богу јемство поставио,
да се у њу морам погребнути’.
То изусти, скиде камилавку,
препоручи Богу Црногорце,
и Данила насљедника свога,
пак се Петар у постељу спусти,
те он Богу даде своју душу.
Шта је тада у палацу било
горке туче, велике жалости,
риданија, плача и кукања
од витеза, од Црногораца,
од његова оца и матере,
о томе ви нећу спомињати.
Него ево муке и невоље,
јер то доба јесења бијаше,
деветнаестог октобра мјесеца,
кад ратује зима с планинама,
у планини тада снијег нађе.
Снијег смете тада Црногорце,
не могоше завјет испунити,
не могоше, али не ћедоше,
а Данило дома не бијаше,
но бијаше Бечу бјеломе,
те владику Петра саранише
у бијелу на Цетињу цркву,
у гробницу Петра Светитеља.
Ту почива три године дана,
кад се трећа испунила била,
хоће Данил Петровићу књаже
своме стрицу завјет да испуни,
да се носи на Ловћен планину,
па му нови ћивот он начини,
ћивот му је кадифом покрио,
а златном га ризом прекрилио
пак окупи браћу Црногорце,
сву господу и стару и младу,
три хиљаде и више бијаше,
а пред њима триста свештеника,
сви у златне ризе обучени.
Свештеници одоше у цркву
да свршују свету летурђију,
а остали стоје у паради,
ту се чини веља богомоља
за Владику, за Петра Другога.
Кад се света литурђија сврши,
свештеници тадар устадоше,
пак црковне барјаке дигоше,
часне крсте и Еванђелије,
свети ковчег, кости Владичине,
тадар света звона зазвонише,
и Владику из Цркве изнеше.
У то стаде земље тутњавина
од пушака и од лубарада,
од пјевања ђака и попова,
пак се војска сва тадер окрену,
црногорска господа избрана,
међу њима књаже са књагињом,
посриједи иду свештеници,
носе ковчег, чине моленија,
и остала црковна пјенија,
тако иду на Ловћен планину.
Изнесоше кости Владичине
на вршину у бијелу цркву,
ту ми свети ковчег поставише,
док се света литурђија сврши.
По свршетку, тадар свештеници
свети ковчег у раку спустише,
и погребне молитве свршише,
сидошо доле на Корита*
и ту вељу жетву учинише,
и миломе Богу зафалише.
Сам ми Данил даде Богу фала,
ђе испуни Старцу завјет своме.
Тако Данил завјете, испуња,
Бог ће њему срце испунити,
тек се здраво на Цетиње врати”.
О Његошевом завештању има још један доказ. То даје Иван Милчетић, који је био на Ловћену, и описао га. Он измеðу осталог саопштава: „А с јужне стране поносно (диже) своју седу главу старац Ловћен – mons Libeaticus старих Римљана. На врх врха биjели се у сусједству облака мала црквица, гроб славног пјесника и владике Петра II Петровића Његоша.
Он је у опоруци својој наложио да га ту закопају близу родног му мјеста, на вршку бријега с кога му поглед стиже далеко преко тиесних граница малог Књажества, ’Онамо, ’намо за брда она!’ Туј га закон пише. Громови се роче око мирног пјесникова стана, и риетко која година мине да му по која стриела у походе не дође”.
(Наставиће се)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Svaka cast Ivanu Radovicu koji smireno i cinjenicki, kao pravi naucnik sto je on zaista, rastura bedne dukljanske tumace Njegosa, poput ovog Mijomira ili onog Saneleza, ako se ne radi o istoj bolesno izopacenoj osobi.
Погледај Аџићу Ћиров Новаче, у црногоској електронској енциклопедији „Монтенегрина“ објављена су и сва црнорорска мушка имена међу којима нема ни Мијомира , а тек нема Шанелеза! Што се кријеш иза измишљотина? Или ти је то навика, заборавих, па ти од тога и живиш? Што не напишеш своје име и презиме, једног дана ћеш због тога добити и орден, а и пензију. Зар ти није доста ово што су доктор Радовић и дични Комнен већ написали о нама Црногорцима који смо Срби били и остали? У матурској дипломи мога пок. оца Петра, издатој 1914. на Цетињу, дословно пише – држављанство црногорско, националност српска.Шта ћеш више? Па онај мени непознати NICK од јуче, препознао те је по ружним ријечима које често изговараш, за тебе ово рече: укриви се ка змија, што и јете, назива те – безглавић, усташки повјесничар, кривитворитељ дипломе из Загреба итд. Зашто каљаш име Аџића, наших црногорских племеника са којима бих се радо ородио? У Котор се једна твоја удала прија 20 година – нема боље супруге и мајке од ње! Па и Српкиње – колико је данас у Црној Гори могуће Србин бити. Недавно сам био у Турској и када рекох одакле долазим, повикаше – То је наша КАРАДАГ! Недао Бог, рекох!
Немогуће да на Његоша Сима Милутиновић Сарајлија има више утицаја од његовог рођеног стрица Светог Петра Цетињског и других владара из светородне лозе Петровић Његош. Хајде да мало чујемо њих. Владика Сава у писму Дубровчанима 1768. каже да је Црна Гора „један цвијет на вас свијет што јоште може се сербска земља похвалити“. Владика Василије, у посвети своје „Историје о Црној Гори“, штампаној у Москви, за себе каже да је „пастир славеносрпскога црногорскога народа“. Свети Петар Цетињски, уочи боја на Мартинићима 1796. године, позива Црногорце и Брђане да покажу да „у нама неугашено српско срце куца и српска крвца врије“. Зато и не чуди што се толико одушевио појавом и личношћу Вожда Карађорђа. То одушевљење пренео је и на свога синовца Петра II, а овај га је преточио у „Посвету праху оца Србије“ у Горском вијенцу. Петар II, који своје дело „Пустињак Цетињски“ посвећује као „Србин српском роду своме“, одушевљен оним што се дешавало бурне 1848. године, у писму Кнезу Александру Карађорђевићу каже: „Нека се крв српска ријекама пролије, нека страданије буде које хоће, само силно и свето име Карађорђево нека буде непреклоно на определеније судбе“.
Pod uticajem Sima Miltinovića Sarajlije Njegoš je započeo i razvio kosovski mit. I danas nam se zbog toga ne skidate s glave! A ono „srpska pjesma od srpskog pjesnika“ pravilno je prevesti Hrišćanska ili pravoslavna pjesma od pravoslavnog pjesnika. No, neka je Njegoš zaista nekim čudom i pomislio da je isti kao Srbin , to nas ne obavezuje prema srpstvu koje hoće da nas poništi.Pogledajte ove srpske komentatore: Jedan tvrdi da su Hrvati njčistiji Srbi, a drugi da su Crnogorci najčistiji dio srpskog naroda. Podsjaća me sve na liju koja hvali pijetla nebili joj prišao. E neće moći!
Nemoguće je da Njegoš u ovoj pjesmi preskoči koje je vjere! On kaže da je Vjeroljub, što znači da je vjernik, da vjeruje. Jasno kao dan on ovđe kaže da mu mu je vjera srpska jer se tada tako govorilo, ne da je neko hrišćanin već da je srbin (u smislu vjere).Crnu Goru, rodnu grudu ( a ne i Srbiju) kamen paše…. “ Narodnost mi srbinska, um i duša slavjanska. Prevedeno: hrišćanin sam (pravoslavac)i Sloven. Ovo je bio čist rezultat podučavanja mladog Njegoša od velikosrpskog učitelja Sime Milutinovića Sarajlije .Ali vi svu vodu navodite na svoju vodenicu. No džabe vam je sve. Ne možete ubijedit Crnogorce da nijesu Crnogorci no da su Srbi pogotovu što preko tog srpstva mislite da nas pokorite i vratite pod vašu veliku Srbiju.
Поштовани господине Мијомире, није нама намера да било кога убедимо ком народу припада. Ми се само боримо за Истину. Ево још мало Његошевих цитата. На почетку предговора за своје знаменито дело „Глас каменштака“, у коме се пева о „јуначким дјелима Црне Горе од 1711. до 1813. године“, писаном на Цетињу, „на дан Св. Николе, 9. маја 1833. године“, Његош каже: „Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа“. На растанку са Љубомиром Ненадовићем, у Фиренци маја 1851. године, Његош каже:
„Хајде пођи равној Шумадији,
поздрави ми српске витезове:
нек не пашу сабље од јордама,
већ нек’ јашу коње од мегдана;
на Косову да се састанемо,
да ми наше старе покајемо.“
Најбоље да чујемо шта сам Његош каже. На Ђурђевдан (своју Крсну Славу) 1833. године Његош је написао кратку песму у којој исповеда шта је по вери, патриотизму, завичају, писму, језику, народности и духу:
„Име ми је Вјерољуб,
презиме ми Родољуб.
Црну Гору, родну груду,
камен паше одасвуду.
Српски пишем и зборим,
сваком громко говорим:
народност ми србинска
ум и душа славјанска.“
На почетку своје чувене збирке песама „Пустињак цетински“, Његош каже:
„Србин српском роду своме
Ово дјелце посвећује.
Његово је ситно цв’јеће
По ливади правој Српства
И израсло и побрато
И у в’јенац роду дато.“
Doktore, govorio magarcu ili dukljaninu isto ti je. Ovo je previse za njihove mozgice. Oni se kunu u Njegosa. Cas govore da je genije, cas zlocinac, cas cetnik, cas budala koji se ne vlada najbolje sa pojmovima tipa nacije, vjere i jezika.
Steta sto ga adzic i pavelic ne pozvase u zagreb da spozna njihovu „istinu“.
Пошто сам кумовао изласку Дурковићеве књиге на свијет и њеном постављњу на портал ИНС-а чиме сам веома поносан, дужност ми је да се јавим поводом дифузије овог другог дијела фељтона, као што сам учинио поводом дифузије првог. Поготово што се оглашавају болесни србофоби, а уз то незналице, попут овог Mijomira или оног Shaneleza из предходног дијела. Препоручујем таквима антологију српства Црногораца нашег Морачанина покојног Батрића Јовановића под насловом ЦРНОГОРЦИ О СЕБИ (од владике Данила до 1941) на читавих 420 страна, изашлу 1986, како би се увјерили да су сви црогорски владари, достојанственици, државници, политичари, културни и јавни посленици, пјесници, писци, умјетници своје српство исповиједали и њиме се поносили. Са изузетком двије усташке раге, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије и њиховог каснијег накота.
Додајем да би драгоцјене странице ове књиге требало скенирати и на глобалну мрежу што прије поставити. Као што би то требало учинити, што рекох у једном од мојих предходних јављања са великом књигом Љубомира Дурковића, Бог му дао рајско насеље као свакако што је, ЊЕГОШ И ЛОВЋЕН изашле 1971, и специјалног броја часописа Уметност објављеног наредне 1972, под насловом СУМРАК ЛОВЋЕНА по чувеној слици Петра Лубарде.
Часопис је одмах забрањен јер доносио истину о Ловћену и призоре његовог страдања које је тада била у пуном јеку.
Нека се дакле млади вредни Срби-Црногорци одмах даду на посао, како би истина још више засијала те душе ограшила и окријепила, а оне затрављене незнањем, за које Маркс вели да је пошаст – ето и ја да га једном цитирам -, можда просвијетлила и од злобе и губе очистила. Амин Боже!
Ne može; Grbljanine, ništa da se podrazumijeva no si ili Srbin ili Crnogorac. Ne možeš biti i vatra i voda, biraj jedno jer jedno isključuje drugo.Mićunović Vuka koga „Srpkinja ( misli se na pravoslavka, hrišćanka)još rađala nije“ ne može ti to bit dokaz da ste Kinezi ako to stvarno nijeste. Ako ti meni zamjeraš što sam po nekad bio oko škole ti se nijesi odmicao od učenja istorije preko guslara.Svašta od vas Srba: Jedan komentator koji se potpisuje kao „Srbin“ navodi u jednom svom komentaru da su Hrvati biološki čistiji Srbi od Srba ( Valjda bi htio da ih namora da se zbog toga izjasne da nijesu Hrvati no Srbi). Zaboravlja da je bolje ono što nije čisto mora da se pokuša spojit i izjednačit sa onim što je čisto, u ovom slučaju to su Hrvati, pa lijepo nek se Srbi samo nazovu da su čisti Hrvati. I na kraju prijateljski savjet: Ne trudite se džabe- od Crnogoraca nikad nećete napravit Srbe. To je mukotrpan i uzaludan posao.
Crnogorci su najcistiji deo srpskog naroda.Ti dukljanoidu nazalost,to nijesi naucio u svojim partijskim knjigama,na montenegrina.net i slicnim poganijama.Mi imamo pravo da se zovemo Crnogorcima,po nasoj drzavi Crnoj Gori,ali se isto smatramo dijelom srpskog naroda.I te vase falsifikate da je pripadnost srpstvu jednaka pravoslavlju,mozete okacit macku o rep.Da je tako,nasi bi stari zvali rusku,grcku,bugarsku i ostale Istocne Pravoslavne Crkve „srpskim„.Bijedan pokusaj falsifikovanja,i bjezanja od istine.Vas niko ne tera da budete Srbi,ali prestanite sa mrznjom i antisrpskom histerijom po internet portalima i javnim glasilima.
Мијомире, опуштено! Подразујева се да су Срби и Црногорци један Његошев народ, кад смо учили у школама ,,Горски вијенац“ и ,,Огледало српско“, ,,Посвету праху ова Србије“, Мићуновић Вука кога ,,Српкиња још рађала није“ – ти си био негдје око школе.. или си боловао заушке.
Ево, читајте Монтенегрини па причајте кад се састанете ко је збиља био Његош. Против оваквог свједочанства не можете!
Grbljanine, pošto si preporučio da čitamo ovu pjesmu savremenika serdara Đuka Sredanovića, naravno poslušao sam te i imamo šta da pričamo „kad se sastanemo“: Pročitaj i ti još jednom piše li ovako:“To izusti,skide kamilavku, preporuči Bogu Crnogorce“ (Gle Crnogorce, a ne Srbe!), pa onda knjaz Danilo: „…pak okupi braću Crnogorce…(Gle opet nema niđe Srba).Pa se nastavlja: „Pak se vojska sva tader okrenu,Crnogorska gospoda izabrana, među njima knjaže sa knjaginjom“( Opet niđe Srba???). Eto, to je Njegoš. Podvaljujete mu neko beskompromisno srpstvo koristeći neke njegove lapsus lingva đe pominje srpstvo u vjerskom značenju. E to nije Njegoš!
Труд вриједан сваке пажње и поштовања.
Поздрав Комену Бећировићу, најискреније.
Дивна књига, Његош и Ловћен, надам се да ћу добити штампано издање?
Праве истине никад није превише. Лијепо је читати ове списе у учити оно што нијесмо знали. Искрено, поздрав и захвалност!
Добар фељтон, хвала редакцији и Комнену Бећировићу што су ово приредили у години јубилеја.