Фељтон: Кад су вакат каљали инсани – некад и сад (VI дио)
1 min read
Дарежљиве удовице, хроми пљачкаши – нису писци историчари
Михаило Лалић спада свакако међу назначајнија књижевна имена у Црној Гори у XX вијеку. Растодер је у својој студији, у дијелу „Злочин у литератури и штампи“, навео и одломак из Лалићевог књижевног дјела „Зло прољеће“ у ком се помиње догађај у Вранешкој долини 1924. године. Наравно, и Лалићева литература је ту због „чињеница провјерљивих у примарном историјском извору“. Сагледаћемо на кратко Лалићев опис догађаја у Вранешу.
„Онда дође глас да је у Бијелом Пољу погинуо неки Бошковић, врло важан човјек. Послије се дознало да је убијен због неке жене, удовице дарежљиве према мушкарцима, и знало се ко га је убио – али у том тренутку говорило се само о Турцима и о њиховом одметнику Јусуфу Мехоњићу.“
Бошко Бошковић је страдао, у ствари, због неког женског чељадета и то ни мање ни више „удовице дарежљиве према мушкарцима“. Чак се, како Лалић тврди, одмах знало ко га је убио, али се у том тренутку говорило само о Турцима.
Занимљив приступ и нове чињенице – провјерљиве.
„Нико Цемовић је позвао Васојевиће из два среза да освете „српску вилу“, по селима је настала пуцњава и дозивање. Пљачкаши су уживали да их неко назове осветницима – пође из нашег села све осим Луке Остојина Тајовића, пође чак и хроми Никола Качаранда, бадајући оном краћом ногом као да сади купус.“
Нигдје не постоји, чак ни у овој студији, податак да су Васојевићи учествовали у овом догађају.
Интересантно је и то да је у пљачку пошао и хроми Никола Качаранда, све бадајући оном краћом ногом. Васојевићи су удаљени од Вранеша од тридесетак до седамдесетак километара. Та удаљеност је, наравно, за Лалићевог јунака са краћом ногом „дјечија игра“. Све „бадајући“ на краћу ногу Качаранда прелази десетине километара и без проблема стиже на лице мјеста. Да би прича била „провјерљивија“ Лалић даље пише:
„Качаранда се није добро провео: све су били опљачкали док је он стигао. Нашао је само некакав казан за прање, врло тежак, и узео га.“
Све је дакле темељно попљачкано док стиже хроми Качаранда. У неколико десетина села, гдје је живјело неколико хиљада становника, остао је само „некакав казан за прање“. Сви остали казани су, дакле, већ однешени. Све шерпе, лонци, поклопци, виле, грабуље и сва сила осталих ствари потребних за живот на селу.
Чињенице, су, чињенице скромно би закључио Шербо Растодер.
Послије описа пљачкашког пута Николе Качаранде Лалић у три кратка пасуса описује шта се даље дешава са опљачканим стварима и стоком по Васојевићима и, потом, слиједи реченица:
“Крајем љета украде се коњ Вучка Ђемића, и то се одмах рашчу као да је из цркве украдено.“
Ова три пасуса, која се налазе прије цитиране реченице, описују кратко вријеме, највише три до четири мјесеца, послије похода Лалићевих јунака на Вранеш. Потом стиже и крај љета, записује књижевник.
Догађај у Вранешу десио се, по Лалићу, дакле у прољеће, како и само дјело нози назив „Зло прољеће“.
Може и тако, умјесто у новембру, у јесен, код Лалића се Вранеш дешава у прољеће.
Битно је да као историјски извор у студији користимо литературу у којој су „чињенице провјерљиве у примарном историјском извору“.
Ово кратко бављење, у студији наведеним, одломком из Лалићевог књижевног дјела никако не значи негирање тога да је било пљачке у овом несрећном догађају, већ има само за циљ да укаже да је недопустиво користити књижевност у сагледавању историјског догађаја на начин како то ради Шербо Растодер.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jeste li znali da su literarne, odnosno umjetničke istine, veće istine od pojedinačnih slučajeva koji se opisuju u novinama. Zbog toga Lalić u svom književnom djelu taj zločin smješta u proljeće iako vrlo dobro zna da je bio u jesen. Veličina nesreće sa pobijenim narodom se još više ističe proljećem kad počinje novi život, kad sve buja i raste a u Šahovićima je sve uvelo i ugašeno. Isticanjem tog kontrasta tragedija naroda Šahovića postaje još veća.Knjige treba da tumači ko ih zna tumačit a ne svaka budala da bi potvrdila svoje nakaradno mišljenje o nekoj istini!
Ako na primjer slikar hoće da naslika tipičnu žensku ljepotu on nikad ne može da nađe savršenu ženu u svakom pogledu. Kod jedne je lijep nos, kod druge tijelo, kod treće kosa… On od svake uzima ono što je najljepše i naslika ljepoticu kao umjetničko djelo. Eto, gospodo, koja se toliko ogorčeno protivite što Rastoder vjeruje umjetnicima, šta znači istina i na koliko načina se može kazat.Država koja je organizovala pokolj muslimana preko načelnika Sreza Nikodima Cemovića i bjelopoljskog poglavara Laza Bogičevića uz učešće i pomoć žandrmerije pokušala je da to sakrije ćutanjem o tom događaju. No, umjetnici NE ĆUTE!
Kako može Šerbo da bude šef katedre za istoriju kada ne praktikuje da koristi provjerene istorijske izvore, već se koristi djelovima romana. Voljela bih i da čujem mišljenja drugih istoričara, pogotovo komentar na ove navode iz romana
Vrlo interesantno sto pisete,narocito Djilas i Lalic,na pocetku svog stvaralastva valjda i nije moglo drugacije,i jedan i drugi Crnogorci nasli su mozda jedini put da svoja djela na pocetku docekaju svjetlost dana jedino tako sto su svojaim djelima , nedjela u njima morala biti srpska,iako su i jedan i drugi bili Srbi ,mada ne odmah Djilas.
lalicu je bilo teze ,mnogo teze ,trebalo je dokazati da se sa Lekom nema nikakvih dodira ,cak ni plemenskih a ne krvnih,zato se mozda ovako i pisalo a djelo je proslo.
Interesantne su njegove dvije zadnje knjige,kad njih napisa presta interesovanje za Lalica.
I Lalic i Djilas mada Djlas manje prodjose put od Savla do Pavla,ovo ne mislim na vjeru nego u knjizevnosti.
samo napred ,neka je pokoj dusi nevino ubijenim zrtvama
Otkad je Šerbo počeo da nam piše istorije, svako godišnje doba nam je ZLO PROLJEĆE!
Damjane, ne vrišti ko tvoj konj Zelenko na Šerba i njegove istorije kad ti nijesi napisao ni jednu a o istoriji znaš samo preko gusala!
Kako je Šerbo i za Lalića umio da ,,se uhvati“!
„Онда дође глас да је у Бијелом Пољу погинуо неки Бошковић, врло важан човјек. Послије се дознало да је убијен због неке жене, удовице дарежљиве према мушкарцима, и знало се ко га је убио – али у том тренутку говорило се само о Турцима и о њиховом одметнику Јусуфу Мехоњићу.“ – Управо читам ову књигу! Испит!
Ne volim kad Lalića, velikog Lalića petljaju sa Šerbom!