Фељтон: Кад су вакат каљали инсани – некад и сад (III дио)
1 min read
Препричавање препричавања једног дјетета
Да кренемо од почетка другог дијела „Злочин у литератури и штампи“, који почиње одломком из „Бесудне земље“ Милована Ђиласа.
Ђиласова „Бесудна земља“ и литерарна прича у њој за Шерба Растодера су историјски документ без преседана.
У свом уводном тексту приличан дио Растодер посвећује овом Ђиласовом романескном штиву.
„Све је испало спрдња са правдом, бар тако тврди Милован Ђилас, особа која је прва и јавно проговорила о овом злочину без пандана у црногорској историји“, наводи Растодер на страни 14 своје студије.
Први дио реченице „све је испало спрдња са правдом“ оставићемо за анализу у дијелу текста који ће касније слиједити, а сада ћемо пажњу обратити на други дио реченице. Историчар који дјелује испод наслова „Чињенице говоре“ сада и сам себе оповргава. Сјетимо се цитираних Растодерових ставова о томе како нико није јавно проговорио и о његовој потреби да пише о догађају због 90 година шутње, а сада одједном Милован Ђилас је особа која је јавно проговорила. И, замислите, још и прва. Треба ли да слиједи закључак да послије прве особе која је јавно проговорила има и друга, трећа или више. Растодер то не појашњава. Затим опет констатација „у црногорској историји“, гдје се, опет, појављује тада непостојећа држава.
Не само да се Растодер позива на Ђиласове податке о догађају у Вранешкој долини 1924. дајући им ранг историјског документа и материјалног доказа већ са Ђиласом у првом дијелу своје студије и полемише о „мотивима овог покоља“.
„Ђилас мотив покоља смјешта у контекст вјерског атавизма и мржње између „крста и полумјесеца“, што је по нама сасвим погрешно објашњење, јер како онда објаснити бројне злочине међу истовјерцима о којима исти аутор нашироко пише.“
Него, бар када је Ђиласово мјесто у Шербовој студији у питању, да кренемо редом.
Милован Ђилас први је проговорио о догађају у Вранешкој долини 1924. у књизи на енглеском језику „Land Without Justice“ објављеној у Њујорку 1958. године.
На српском језику „Бесудна земља“ изашла је 2005. године са предговором Бранка Поповића. Поповић наводи да је то издање трећа верзија ове књиге – прва 1956., друга 1958., и коначно редигована 1982., која се 2005. године појављује у издању „Политике“ и „Народне књиге“.
Поводом издања „Бесудне земље“ на српском језику Шербо Растодер је у „Алманаху“ (33-34, 2006, стр. 183-202) објавио прилог. Исти прилог Растодер објављује и у својој студији о догађају у Вранешкој долини 1924. у дијелу „Злочин у литератури и штампи“ на странама 235 до 255. Наслов је „Мемоари као историјски извор или свједочење Милована Ђиласа о догађајима првих деценија XX вијека“.
Наслов побуђује пажњу јер Милован Ђилас је рођен тек у другој деценији XX вијека, а прве деценије неког вијека претпостављају, ваљда, прву, другу, трећу деценију. Овај, по Шербу, свједок догађаја и писац мемоара у првој деценији још није рођен, у другој је учио да хода и говори, а у трећу ушао као стасали деветогодишњак. Догађај о којем Растодер говори дешава се управо у трећој деценији.
Бранко Поповић у предговору „Бесудне земље“ пише: „Приповедање је, дакле, тросмерно – истовремено сагледава формирање ауторовог Ја, слика пишчеву породицу и друштвено окружење. Књига обухвата три периода Ђиласова одрастања у три места његова боравка: предшколско и основношколско самоосвешћење у родном Подбишћу, гимназијско у Колашину и Беранама.“
Док се Ђилас у својој аутобиографији „самоосвешћава, од предшколског доба до гимназијског“, како тврди Поповић, за Шерба Растодера је респектабилни мемоариста и свједок друштвене збиље. Чак његово свједочење ставља у контекст доприноса историографији – „мемоари као историјски извор…“
Мемоари, односно успомене, су књижевне врсте које обједињују историјско-научни интерес с умјетничким обликовањем. У њима се најчешће описују друштвене, политичке, научне или умјетничке дјелатности појединца и њихова размишљања те догађаји у којима су учествовали на разне начине који варирају од умјетничке тежње до жеље за разјашњивањем догађаја. Тако дефинише наука о књижевности. Битно је подвући – у којима су учествовали.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Gdje Šerbo laže? Laže, uglavnom, sve vrijeme. Lagao je i ranije, i meni je žao što moram da kategorizujem njegovu ličnost. Ne bi Šerbo bio vrijedan ni po čemu da se o njemu piše, ali činjenica da su njegove paušalne ocjene ušle u udžbenike navodi na razmišljanje i, hvala Bogu, pregalaštvo ovih ljudi da demaskiraju prljavu namjeru ovog „naučnika“. Ako treba ja da navodim laži Š:R: onda prestaje potreba za ovim feljtonom. Obzirom da se svakodnevno radujem novom nastavku, onda ću listu laži ostaviti za kasnije, ako, slučajno, redakcija propusti da ih navede. Svako dobro Mijomire.
Mijomire, siguran sam da govorim istinu, i kao što reče, godine mi ne dozvoljavaju drugačije da radim. Ja nisam tvrdio šta se desilo, već moj stav je da priču treba ispratiti, dešavanja istražiti i donijeti jedinstvenu ocjenu. Mijomire, genocid se lako ne karakteriše kao pojava. Ovdje nije bilo namjera države da istrijebi muslimane, jer ne bi se zaustavili na Vranešku dolinu, valjda. Nije sve „uništeno“ jer postoje dokazi da su mali srpčići islamske vjere upisivani u škole nakon 1924. da us imanja prodavana, da je popis 1931. pokazao da u tom kraju ima muslimana. Dakle Mijomire, bez namjere da iskažem sumnu u tvoju istinitost i dobronamjernost, želim da te ohrabrim da i ti postaviš neki dokument na komentarima i potvrdiš svoje konačne stavove. Svako dobro od Gospoda.
Pretjerivanje Đilasa i nakon njega Šerbovo – ne doprinosi neophodnom pomirenju. Ova dvojica komunista, jedan sa pravoslavnim a drugi sa islamskim i pravoslavnim korijenima su zločinci kao neki od Boškovića, Šestovića, joksimovića ili drugih učesnika, izvinite što licitiram sa prezimenima, a koji su okrvavili ruke i zbog kojih su stradali nedužni.
Tačno je da Šerbo laže. Termin genocid se ne može koristiti baš u svakom trenu. Kao što IN4S piše, bilo je nevinih žrtava, djece, starih, nemoćnih, bilo je zločina, ali nije prošlo 1000 godina, daj da se neparavi rekonstrukcija događaja, međunarodna, neka Turska i Bosna uzmu učešće. Suljo Mustafić i ostali muslimani u skupštini treba da pokrenu priču, neka lobiraju kod poslanika iz NOVE i SNP. Zajedno svi da rasvjetlimo sve što opterećuje naše generacije i koje dolaze. Bez Šerba – svakako. On je lažov.
Čestitam i na odmjerenim komentarima čitalaca portala infors.
Visarione, jesi li siguran da ti govoriš istinu? Šta ti je dokaz da istoriočar Š. Rastoder laže. Sigurno je da lažu mnogi lažni srpski istoričari i oni ti se dopadaju. Visarione, ipak se zasrami od svojih godina koje ti ne dozvoljavaju da svašta pričaš. Ako sumnjaš u Š. Rastodera to je zbog toga što bi želio da kažeš da genocid u Šahovićima nije bio. Genocid je kad se uništi sve živo od najstarijeg do najmlađeg i muško i žensko. A baš se to dogodilo u Šahovićima pod organizacijom načelnika Bjelopoljskog sreza Niko(govića) Cemović-a
Ma jel ovo onaj Serbo sto promovise knjige lidera Demokratskog Fronta Miodraga Cakija Lekica???
Komentiraj…
Alija Djukic Žena Blaža Jovanovića je u jednoj emisiji na RTCG, koju sam gledao, između ostalog pričala i o Đilasu. Rekla je kako je Đilas jednom bez mnogo razmišljanja naredio da se neki tamo borac zbog nekog malog prestupa strijelja. Ovoga borca naravno nijesu strijeljali jer su mislili da taj njegov prestup ne zaslužuje toliku kaznu. Sjutra dan je Đilas skroz bio zaboravio da je naredio da se taj borac strijelja!!! Ako je to mogao zaboravit u 24 časa kako je mogao zapamtit ponešto što je čuo i načuo kao dečkić od 13 god i sve to detaljno opisat nakon 30 god?
„Ђилас мотив покоља смјешта у контекст вјерског атавизма и мржње између „крста и полумјесеца“, што је по нама сасвим погрешно објашњење, јер како онда објаснити бројне злочине међу истовјерцима о којима исти аутор нашироко пише.“
Vrlo interesantno a mozda i nesto istine se nadje zasto bas Djilas to konstatuje,da li je Djilasu bila istna ili samo zrtva bila potrebna sto u svakom slucaju moze biti,ili mu je u posvijesti bilo nesto drugo kao pokajanom komunisti.
Evo o cemu se radi,juce pogledah jedan snimak koji glasi Crveno doba 6/6 o ovakvim i slicnim jadima koje ovaj narod kao po nekom nepisanom pravilu dolaze svakih 50 godina.
Izmedju ostalog kaze Pedja Vukic u emisiji od o6 30 -09 o6,m, ,i ovo nadam se da cu ga doslovno interpertirati,a ko ne budem pogledajte na yotyube Crveno doba 6/6.
Vukic kaze,za ovakvo odusevljenje prema ateizmu u Crnoj Gori nemamo pisanih i naucnih dokumenata,prvi militantni napad ateizma imamo 1918 godine,na prvoj Podgorickoj skupstini,na kojoj su pored svih delegata takodje bila prisutna i tri delegata Socijalisticke stranke i navodi njihova imena.
Ova tri delegata su kasnije postali komunisti dakle prva preteca komunista,na toj skupstini oni su podnijeli svoj memorandum u kojemu zahtijevaju neka socijalna i radnicka pitanja,ali kaze Vukic imperativno zahtijevaju da se usvoje i sledeci zahtjevi , a to je ,
1 Da se sva pokretna i nepokretna imovna manastira i crkava konfiskuje i prenesu na drzavu.
2 da se kako se tamo u tom memorandumu kaze sahrane svi lesevi o trosku drzave,na leseve su mislili one ljude koje narod smatra za svete, na Svete mosti Svetog Petra Cetinjskog, Svetog Vasilija Ostroskog i Svetog Stefana Piperskog i Svetog Stefana Kosijervskog, da se narod kako oni tamo vele oslobodi religioznih zabluda.
3 Svestenike i kaludjere valja namorati da napuste svoje zvanje i da budu primljeni u drzavnu sluzbu koliko su sposobno da tamo rade,nastavlja dalje Vukic javlja se jedan program ravan programu Envera Hodze,Skupstina je odbila taj memorandum u potpunosti,posto je vecina delegata bila Pravoslavno i Srpski nastrojena.
Ako ovo samo uporedimo sa desavanjima u ratu i nakon rata skoro da je identicno,ko cita mora mu biti poznato da su vlasti u FNRJ organizovali Udruzenje svestenika ,koje je imalo jednu od predsudnih uloga u biranju PATRIJARHA,posle smrti Patrijarha Gavrila.
Vukic svoja navodjenja nalazi u knjizi Dr Jovana Bojovica
Izvori za istoriju radnickog pokreta u Crnoj Gori ,izdata u Titogradu prije nesto vise od 30 godina.
Ovo samo radi Djilasove tvrdnje ,niukom slucaju radi opravdavanja zlocina,ali je potrebno svaki kockicu sloziti,i svaku i malu pomoc dati da se tacno vidi sta se to stvarno desilo ,a sto je od svega najgroznije zasto se desilo.
Не би ме чудило да се Растодер позове и на Јеврема Брковића и Новака Килибарду
Nikakav nesojluk tebe nebi začudio!? I time se ponosiš?
„Наслов побуђује пажњу јер Милован Ђилас је рођен тек у другој деценији XX вијека, а прве деценије неког вијека претпостављају, ваљда, прву, другу, трећу деценију. Овај, по Шербу, свједок догађаја и писац мемоара у првој деценији још није рођен, у другој је учио да хода и говори, а у трећу ушао као стасали деветогодишњак. Догађај о којем Растодер говори дешава се управо у трећој деценији.“
Hahahahahaaha. Konačno neko da je pročitao Šerbovu knjigu. Do sada je niko nije detaljno čitao inače bi se brojne nelogičnosti na koje ovaj feljton ukazuje davno otkrile.
Šerbo sjedi jedinica!
Evo i u ovom III dijelu tzv feljtona autor, koji ne želi da piše pod svojim imenom već se krije iza autoriteta redakcije IN4S, nastavlja kao u prva dva dijela da sije sumnju u istinitost prvo zločina u Šahovićima,drugo u naučnu tačnost autora Rastodera. No koliko god nastojao da svoju sumnju prenese na tačno ciljanu vrstu čitalaca, na one prije svega koji željno gutaju sve što hrani njihovu šovinističku ostrašćenost, protiv istorijskih činjenica se ne može! Nijesam neki istoričar ali nijesam ni nepismen da ništa ne znam pa sam npr čitao ovo Đilasovo djelo i vjerujte to nikad zaboravit neću. Đilas, koji je prvi javno progovorio o tom zločinu, i te kako je autoritativan i relevantan dokaz jer govori tu o svom ocu koji je direktan učesnik rulje koja je jurnula „na turke“ i to u miru bez rata. Upečatljiv je slučaj sa krvavom kockom šećera koju mu otac daje a uzeo je iz džepa zaklanog „turčina“. E pa da je bog dao da je istina ovo što tvrdi anonimni autor ispred portala IN4S da se to nije dogodilo, kamo sreće. No , slažem se da ne treba previše čačkat prošlost u ime mirne budućnosti, ali se ne slažem da se tako strašne stvari i događaji, koji su se dogodili čak u miru, bez rata,koji su planski organizovani od tadašnjih vlasti pa zbog toga niko nikad nije odgovarao, ka da su pobijeni tamo neki mravi. Moram da postavim pitanje autoru ovog feljtona: može li zamislit užas koji su prije smrti podnijele te mirne seoske porodice? Nije to bila neka vojna jedinica koja je spremna da se bori i mre to su bili obični ljudi, očevi ,majke đedovi, nane, đeca od kolijevke pa nadalje. Može li zamislit ne daj bože da njemu neko danas bane na vrata porodične kuće pune familije s namjerom da ih pokolje? E to je ogroman grijeh prećutat i o tome ovako ironično govorit. To govori o ogromnoj bezosjećajnosti autora kome je IN4S dao priliku da se ponovo iživljava nad tim nevinim žrtvama. I ,na kraju, razumjeću ako IN4S ne objavi ovaj moj komentar!
Vrlo „autentican“ gnjev. Vise puta je ponovljeno IN4S u komentaru nego sami motiv navodne ogorcenosti. Providno.
Бранко Поповић у предговору „Бесудне земље“ пише: „Приповедање је, дакле, тросмерно – истовремено сагледава формирање ауторовог Ја, слика пишчеву породицу и друштвено окружење. Књига обухвата три периода Ђиласова одрастања у три места његова боравка: предшколско и основношколско самоосвешћење у родном Подбишћу, гимназијско у Колашину и Беранама.“ – Бранко Поповић????? Нећу коментарисати.
Искрене честитке и похвале редакцији због пдухвата какав је овај фељтон, у времену кад је мањак праве истине!
Први дио реченице „све је испало спрдња са правдом“ – jedna velika i žalosna istina!