Фебруарске миграције

Аутор: Драгутин Минић

Ових дана, Србија неодољиво подсећа на Израел. Острво у мору непријатеља. Алијин мали би хтео да буде већи од тате, али му успева само да више мрзи Србе од њега. Усташе устадоше чим је Хрватска ушла у ЕУ. Сада безбрижно марширају по Загребу, на одобравање оног дела пучанства, чији су стари 1941. дочекивали Немце цвећем. Македонци се повијају под албанским захтевима да се Србија оптужи за геноцид од 1912. до 1944. године. Монтенегрини се одричу Његоша, јер је још у оно време реметио тамошњи суживот и воњао по геноциду. Руку под руку са Хрватима, Албанци хушкају НАТО на Србију, тражећи да Косово образује војску.

Хвала браћо, држи мама! Држи ове новце, матушка, и испоручи нам то оружје за сваки случај, за опамећивање усијаних глава.

А шта ћемо са овим нашим усијаним главама, пустимо нека канцелар смирује домаће јастребове и добровољне даваоце туђе крви. Он то ради суставно, што би рекла бивша браћа. И нека, бар је то добро.

Остало је у служби предизборној. Још пре пола године сам, на овом месту, рекао да ће кандидат за председника владајуће коалиције бити Он. Нико није веровао. Сад сви верују, па ипак, неки се кандидују, подмећући ногу један другом.

У међувремену, миграције се настављају. Мислим оне политичке. Колоне прелетача слећу у топло гнездо, тако да ће СНС ускоро бити Српски народни сабор. Један народ, једна партија, један вођа. Један други вођа је хтео да буде калиф уместо калифа, али није ово Багдад, ово је Београд. Није ни Бајчетина. Дакле, сви на изборе. Без ћоравих кутија, али и са неколико ћорака.

У међувремену, видели смо Монику Белучи, Дачић је певао на увце Џону Севиџу, који је то стоички издржао, на Кустином путу тече само млеко, али помало и мед, Сулејман Угљанин се проводио с Тачијем, оставивши домаћи политички ринг… Суљу су, иначе, док је био боксер, звали „краљ патоса“.

Све у свему, фебруар као фебруар. А и април ће бити као сваки (изборни) април.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: