Фарса без граница: Ђукановић сад тврди да је знао за „државни удар“ неколико дана прије избора

Изгледа да није само специјални државни тужилац Миливоје Катнић у дилеми за коју верзију наводног државног удара да се одлучи. У сличној дилеми се налази и бивши премијер Црне горе Мило Ђукановић који сада тврди да је за „државни удар“ знао чак неколико дана прије избора, а не да је, као што је до сад тврдио, за све дознао преко медија. Он је у интервјуу за „Јутарњи лист“ казао да је покушај његовог атентата била порука за НАТО и ЕУ, а гласи: да се у будућности неће моћи ширити на подручју Балкана без сагласности треће стране – Русије. Ђукановић је оптужио Србију да њихове службе безбједности нису радиле свој посао јер нису знале ништа о наводној акцији која се припремала мјесецима. У интерјвуу који слиједи прочитајте и како је бивши премијер оправдао распродају државе, њених предузећа и ресурса, како је и сам признао „уз помоћ западних консултаната“.

На питање новинара „Јутарњег листа“ да ли се у Црној Гори 16. октобра заиста догодио покушај државног удара Ђукановић је одговорио:

„Ако гледамо строго правно, специјални тужилац је то дјело квалификовао као стварање криминалне организације са намјером тероризма у покушају. Политички гледано, то је био покушај преузимања власти противно демократској вољи црногорских грађана. Циљ те операције био је да се промијени стратешки курс којим се Црна Гора кретала посљедњих двадесет година. Дакле, то је био задњи покушај да се осујети улазак Црне Горе у НАТО, а вјерујем и њена европска интеграција.“

Он је негирао да је крајњи циљ наводног пуча био његово убиство:

„Не бих рекао да је то био крајњи циљ, већ само средство остварења циља о којем сам говорио – дестабилизације и промјене стратешког усмјерења државе. Дакле, мета није био Мило Ђукановић као особа, већ као легитимни премијер и заговорник политике евроатлантских интеграција. Осим тога, вјерујем да је циљ био послати и поруку на још двије адресе.“

Које?

„Прва је порука била упућена регији – односно државама које су попут Црне Горе у различитим фазама процеса интеграције у западне структуре – а порука је да ниједна од њих такве одлуке не може доносити искључиво темељем властитих националних интереса. Друга порука била је адресирана на НАТО савез и Европску унију, и то да се у будућности неће моћи ширити на подручју Балкана без сагласности треће стране – Русије.“

Када сте први пут добили информације о тој акцији и јесте ли били свјесни да вам је живот у опасности?

„Неколико дана уочи избора наше су сигурносне агенције дошле до сазнања да се припрема један такав сценарио за сам изборни дан. Према нашим тадашњим информацијама, цијела акција требала је почети након затварања изборних мјеста. Томе смо приступили врло озбиљно, јер су се те информације поклапале с тадашњим активностима опозиције. Опозициони челници су позивали грађане да се одмах у изборној вечери окупе испред парламента како би – цитирам – ‘или прославили побједу или спријечили крађу побједе’. Дакле, већ тада је стварана атмосфера како је побједа опозиције једини могући исход избора, а да сваки други исход може бити једино резултат изборне крађе. Јасно вам је да је таква атмосфера изузетно запаљива и зато смо схватили да морамо бити опрезни. Но, морам рећи да о злокобности цијелог плана нисам знао док те информације специјално тужитељство није саопштило и цијелој јавности.“

Како сте се осјећали кад сте добили информације да је постојао план вашег убиства?

– То сасвим сигурно никоме не може бити угодно сазнање, иако је олакшавајућа околност кад за то сазнате у тренутку кад је такав план већ осујећен. С друге стране, мислим да је моја реакција била дијелом условљена и чињеницом да је то био крај вјероватно најперсонализираније кампање у историји Црне Горе, гдје је опозиција дословно наступала под изборним слоганом ‘ми или он’. Дакле, опозиција је цијели свој политички програм свела на противљење мени, односно бираче покушавала увјерити како је највећи проблем Црне Горе – Мило Ђукановић. Његовим нестанком опозициони би се програм остварио.“

Нејасне реакције стигле су из Србије. Тамошњи премијер Вучић прво је информације о покушају пуча у Црној Гори коментирао с врло примјетном дозом сарказма, да би касније признао како су оне ипак вјеродостојне. Откуд та промјена?

„Коректно сте интерпретирали позицију мог доскорашњег колеге. На сам дан избора и сљедећи дан у његовим је изјавама уистину било скепсе око вјеродостојности информација које су објављивали црногорски званичници. Мислим да је био и суздржан због чињенице да је већ из првог саопштења специјалног тужитеља било јасно да су већина ухапшених – који су требали бити непосредни извршитељи – држављани Србије. Ускоро након тога, очигледно након што је премијер Вучић добио детаљније информације од безбједносних агенција Србије, услиједила је промјена мишљења, па чак и својеврсно извињење Црној Гори због сумњи у истинитост цијеле приче. Ипак, оно што је још и важније, захваљујући сарадњи с истражним органима Србије коју је координирао сам Вучић, успјели смо реконструисати цијели мозаик и прикупити важне доказе за судски процес.“

Многи ипак сумњају да је таква операција могла бити припремана на подручју Србије без знања тамошњих државних структура…

„Несумњиво је да је територија Србије злоупотријебљена као платформа за припрему тог терористичког акта. Они који су то радили очигледно су сматрали како је Београд довољно близу, али и довољно далеко од Црне Горе да би могли сигурније припремати оно што се требало догодити 16. октобра увече. Јасно је да државни органи Србије не само да нијесу у томе учествовали, већ очигледно нијесу посветили нити довољну пажње једној акцији која се очигледно припремала мјесецима, и то од групе људи међу чијим члановима је врло вјероватно било и људи блиских систему. Утолико, мислим да је откриће о постојању такве операције било врло озбиљно упозорење и за саму Србију.

Вјерујете ли да је таква операција могла бити спроведена без одобрења руског државног врха?

„О томе можемо само спекулисати. Чињеница јесте да је службена Москва на ове догађаје у Црној Гори реаговала двојако и – по мени – неконзистентно. Прва реакција је она којом су разни званичници руске државе и владајуће странке директно слали поруке Црној Гори да нипошто не улази у НАТО јер ће такав корак неминовно значити дестабилизацију земље. Како се процес уласка ближио крају, тако су и те поруке биле све јаче, да би на концу резултирале отвореном и врло издашном подршком овдашњој опозицији уочи парламентарних избора –опозицији која је антинатовска, антиевропска и суштински антицрногорска – ради се о истим људима који су на референдуму о независности земље жестоко лобирали против обнове независности.

Москва је те људе активно подупирала с циљем да они, кад дођу на власт, зауставе процесе придруживања Црне Горе НАТО-у, а касније и Европској унији. Друга реакција из Москве је стигла након што је на дан избора обзнањено да је осујећен терористички план за насилну интервенцију у овдашњи демократски процес. Њоме је утврђено да Русија с тим нема везе. С обзиром на то да су се најаве дестабилизације Црне Горе и подршке антинатовској и антиевропској опозицији потпуно подудариле с опозицијском субверзијом изборног процеса, која је требала да буде увертира у преузимање власти путем тероризма, реакције из Москве сматрам неувјерљивим.“

Многи тај интензитет руског ангажмана у Црној Гори тумаче и кроз призму чињенице да је Црна Гора донедавно била најотворенија земља у регији према Русији, нарочито економски. Је ли и та некадашња отвореност Русији разлог зашто тамошњи државни врх данас вашу земљу види као интегрални дио своје зоне интереса?

„Кад говорите о наглашеној отворености Црне Горе према руским инвестицијама, морате знати како то није била посљедица никаквог идеолошког опредјељења, нити некакве историјске оријентације Црне Горе према истоку и Русији. Распадом Југославије Црна Гора се – након полувјековне зависности од федералне државе и њених фондова – нашла на тржишту и у потреби да своје финанцијске дефиците свладава кроз привлачење страних инвестиција. Ми смо пролазили кроз процес приватизације те смо се у њему – редовно уз помоћ западних конзултаната – трудили привући најпожељније партнере.

Узмите само наш алуминијски комбинат, који је био највећи привредни субјект у земљи. У његовој приватизацији, коју смо радили уз помоћ Европске банке за обнову и развој, те француске банке БНП Парибас, хтјели смо за партнера једну од великих западних корпорација из сектора алуминија. На концу се на том тендеру појавио само један понуђач – руски Русал – који је тада и био највећи произвођач алуминијума на свијету. Дали су добру понуду и у законској процедури побиједили. Кад се неколико година касније показало да не испуњавају своје обавезе, у исто тако законској процедури власништво им је одузето. На концу су против нас покренули двије међународне арбитраже и обје изгубили. Говорим вам то како бих илустрирао да је однос црногорске државе према руском капиталу увијек био искључиво у оквирима редовног пословног односа, без икаквих тајних аранжмана.“

А што је с политичким аранжманима?

„На које договоре алудирате?“

Па није ли један од услова за руску прешутну подршку црногорској независности било обећање да нећете ићи у евроатлантске интеграције – које је сада прекршено?

„Упознат сам с тим спекулацијама и зато желим овдје послати врло директан одговор. Никада на ту тему није било говора, посебно уочи нашег референдума за независност. Тада сам разговарао с највишим руским државним званичницима, мање-више на исти начин како сам разговарао са свим челницима европских држава. Није било лако увјерити међународну заједницу да Црна Гора жели на почетку 21. вијека обновити своју независност с јасном амбицијом уласка у Европску унију. Најчешћи коментар је био: зашто се одвајате кад ћете у блиској будућности ионако бити заједно у Унији. Наше објашњење је било да сами желимо држати кормило тог процеса, као и сами управљати својим економским и општедруштвеним развојем. И на крају смо добили зелено свјетло – и у Русији и у Еуропи – да тај концепт тестирамо на референдуму под јасно одређеним и усаглашеним правилима. Дакле, наша европска перспектива је била јасна од старта и није било баш никаквог условљавања око тога. Понављам још једном, нема и никад није било обећања према Русији о томе, а истини за вољу, ни Русија таква обећања није ни тражила. Парадоксално, некадашњи став Москве према црногорској самосталности и европском путу некоћ је био знатно позитивнији од става црногорске опорбе.“

Опозиција ипак још ни данас не признаје резултате завршених избора. Очекујете ли да би се сличне напетости у Црној Гори могле поновити како се ближи чин формалног примања у НАТО савез?

„Одговор на то питање има два аспекта. Ако ме питате хоће ли се наставити отпор уласку у НАТО, увјерен сам да хоће, нарочито кад дође тренутак да и сама Црна Гора мора ратификовати завршни документ. Такође, мислим да ће се отпор спорадично наставити и након тога, јер су овдашњи догађаји – како сам већ споменуо – ехо глобалних односа НАТО-а и Русије. Док у тим односима не дође до нормализације – а сјетите се да су не тако давно НАТО и Русија имали и институционалну сарадњу – биће напетости. А што се црногорске опозиције и признавања резултата избора тиче, морате знати како од првих парламентарних избора 1991. године до данас – укључујући референдум о независности – они нијесу признали ниједне изборне резултате. Дакле, ради се о уистину завидној конзистентности, али на дубоко антидемократским и антиевропским позицијама.“

Но, опозиција тврди да су постојале неправилности у изборном процесу.

„Ове изборе је пратило 2500 страних и домаћих проматрача и заједнички закључак је да су спроведени узорно, у складу с изборним законодавством – које је, нота бене, дефинирано у парламенту уз широку потпору парламентарних странака. Надаље, користили смо и одређене модерне технологије како бисмо ублажили перманентни страх опорбе о томе да ће позиција власти бити злоупотријебљена, иако овај пут за то и није било ни теоретске могућности.“

Зашто није било могућности?

„Ови избори у Црној Гори су били специфични и из разлога јер смо у њих ушли из једне врло необичне политичке ситуације. Наиме, суочен с том политичком патологијом и континуираном невољкошћу опозиције да призна резултате демократског процеса, као тадашњи премијер сам одлучио направити заокрет. Почетком прошле године прво сам се подвргнуо тесту повјерења у парламенту, а након што сам добио повјерење, опозицији сам понудио да они уђу у Владу и преузму одговорност за оне ресоре које сматрају да су најризичнији у смислу могућих изборних злоупотреба. Темељем тога су преузели све ресоре које су тражили: министарства финанција, унутарњих послова, социјалног рада, пољопривреде, позицију потпредсједника владе… Те су позиције држали од тада до неколико седмица након парламентарних избора кад је формирана нова влада. И опет не признају резултате? Мислим да ова ситуација јасно илуструје како је опозиција неспособна суочити се с властитим неуспјехом и спознајом да њихову визију Црне Горе већина грађана не жели.“

Ваши противници, пак, тврде како је недемократски да 25 година Црном Гором влада једна странка коју води исти човјек…

„Па та чињеница управо је најбољи показатељ бесмислености политике коју они конзистентно у том периоду заговарају. Већ сам напоменуо да се овдје не ради само о отпору према Црној Гори у НАТО-у или Европској унији већ отпору према Црној Гори као независној држави. Дакле, прво су се противили вољи народа да живи у властитој држави, онда се сад противе свакој националној иницијативи која слиједи из те независности, ваљда се надајући да ће заустављање неке од њих окренути точак уназад, па опет отворити могућност да се та прва одлука ревидира. Ради се о људима који, дакле, заговарају стајалишта да би Црној Гори и Црногорцима било боље без властите државе, без могућности да сами одлучују о својој судбини. И ту визију стално тестирају на изборима, и стално губе. Данашњи лидери опозиционих странка у Црној Гори углавном су људи који иза себе имају барем пет изгубљених избора, но онда логичну посљедицу таквог резултата – свој одлазак са сцене – избјегавају континуираним покушајима да се прикажу као жртве преваре, чак и кад су сами контролисати све изборне процесе. Вријеме је да признају своју немоћ.“

ЕУ је својевремено у чланство ‘преко реда’’примио Бугарску и Румуњску, баш зато да их дугорочно одмакне од руског утицаја. Је ли то модел за државе западног Балкана?

„Нисам сигуран да је добро бити примљен у друштво чије стандарде не задовољаваш, ни за тебе нити за то друштво. У коначници видимо да је такав модел уласка тих држава у Унију довео до построжења процедуре проширења, коју је онда на својој кожи можда и неоправдано искусила Хрватска. Дакле, нито нема право тражити да постане члан ЕУ без да задовољи услове, али балканске земље имају право тражити јасно преузимање обавезе од стране Уније да ће, ако те услове и испуне, и постати чланице. Таква обавеза тренутно се не чини особито чврстом, поготово уз отворена или полугласна упозорења из појединих држава чланица о Унијином ‘замору од проширења’ Тај замор није добра порука за регију“.

Имате 54 године, политиком се бавите тридесет, а премијер сте, уз два прекида, већ готово четврт вијека. И трећи пут сте се повукли из извршне власти. Је ли овај пут заувијек?

„Два пута сам мислио да јесте, па сам био присиљен вратити се. Једном јер се колега који је обнашао дужност премијера тешко разболио и касније, нажалост, преминуо, а други пут зато што је политичка ситуација у земљи била таква да смо у владајућој партији процијенили да је потребна моја реактивација како би кључни стратешки циљеви били испуњени. Сад када је један циклус завршен, у странци смо процијенили како је вријеме да се афирмира једна нова генерација. С друге стране, након свих тих година, било би неприродно да се потпуно повучем из политике, те смо оцијенили како је корисно да и у будућности придонесем с позиције предсједника странке.“

Чиме ћете се бавити?

„Као и прва два пута кад сам одлазио из извршне власти, циљ ми је посветити се развоју приватног бизниса. Те амбиције су неспојиве с позицијом премијера, па сваки пут кад сам био присиљен вратити се у владу, све те планове стављао сам на лед. Но, с друге стране, како сам и рекао, не одлазим из политике. Морам рећи да притисак свакодневног доношења одлука и рјешавања непосредних проблема – а то је срж премијерског посла – често онемогућава фокус на нека дугорочна питања и стратегије које су нужне за одрживи развој неке државе. Управо се томе намјеравам посветити у будућности.“

У црногорској јавности, ипак, многи не вјерују да ћете дуго издржати изван владе…

„Такав утисак првенствено стварају моји политички противници, јер су посљедњих година цијело своје дјеловање свели на тобожњу борбу против мене. Без мене у влади као да губе и смисао свог постојања на политичкој сцени.“

Без обзира на то, чини се чудним да након ваша двије и по деценије на челу црногорске државе уговоре о приступању НАТО савезу и Европској унији потпише неко други?

„То ће истину бити својеврсна круна моје политичке каријере, но у том ћу тренутку уживати без обзира на то ко ће бити потписан на документима.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: