Насловна Поглед Eвропски new deal

Eвропски new deal

0
ПОДИЈЕЛИ

Није само географија судбина, као што је тврдио Наполеон. Историјска традиција датог подручја исто носи приличну дозу судбоносности. Грчка је тако, као и прије скоро двије и по хиљаде година, опет у позицији да преокрене Европу и да јој да могућност новог почетка. Као и у древно доба Сократа и Платона, и сада је то почетак који радикално одскаче од онога што постоји, од онога што је дато, од онога на што смо навикли као непромјењивог оквира наше свакодневице.

ципрас Eвропски new deal

Несумњиво тежак и драматичан, као што увијек и јесте свако ослобађање од дугогодишњих окова, то је и једини могући пут уколико желимо да Европу отмемо назад од оних који су је спутали и уназадили, који су је натјерали да „пере судове“ за „вечеру“ коју су сами направили. Управо на тај начин је описао односе између ЕУ и САД утицајни амерички геополитички аутор и историчар Роберт Кејган, иначе муж Викторије Нуланд, замјенице америчког државног секретара за Европу и Евроазију, која је једним особеним коментаром почетком прошле године унијела црту искрености у дискурс америчке дипломатије.

Иако је многима у Европи „прање судова“ у коме је Кејган пронашао врхунац европске цивилизације у 21. вијеку одавно досадило, дуго је припремана политичка алтернатива која би била и праведна и кредибилна. И сада, тачније 25. јануара, управо таква једна еманципаторска политичка прича има велику шансу да дође на власт у Грчкој.

Ради се, наравно, о Сиризи, љевичарском политичком пројекту који је, под вођством младог инжињера Алексиса Ципраса, ујединио готово све прогресивне снаге у Грчкој и који је већ остварио изузетан успјех на прошлогодишњим изборима за Европски парламент. Сада, на ванредним парламентарним изборима, експресно заказаним послије неуспјеха постојеће парламентарне већине да у Парламенту изабере новог предсједника Грчке, Сириза може да рачуна на више од трећине гласачког тијела. То ће је довести у позицију да, уз помоћ идеолошки блиских коалиционих партнера, састави прву истински лијево-оријентисану владу не само у историји Грчке, него и у новијој историји ЕУ.

У исто вријеме, то ће на неки начин представљати и искупљење свих жртва бораца за социјалну правду и једнакост, прво у грчком грађанском рату (о којем је фасцинантно свједочење оставио Михајло Лалић), а затим и у НАТО-потпомогнутом неофашистичком државном удару грчких официра и њиховом седмогодишњем крвавом пиру.

Наравно, отклањање неправди прошлости није могуће без проактивног дјеловања против неправди садашњег тренутка. Ципрас је убједио Јаниса Варуфакиса, познатог универзитетског професора економске теорије и аутора књиге „Глобални Минотаур“, свјетског бестселера о узроцима глобалне финансијске кризе, да се кандидује на листи Сиризе и да највероватније постане министар финансија у новој влади. Освједочени неконформиста Варуфакис је на свом блогу написао да ће, уколико буде у влади, стално у џепу носити писмо оставке да га одмах приложи уколико његов план економског опоравка не буде досљедно примјењиван.

Варуфакисов план подразумјева нешто што се може назвати „европски неw деал“. Он полази од чињенице да је начин на који је ЕУ покушала да санира грчки финансијски понор кроз тзв. мјере суровости (аустеритy) само погоршао ионако лошу економску ситуацију. Енормни кредити нису довели до економског раста већ су отишли на рефинансирање дуга који се незаустављиво повећава. Незапосленост остаје висока, за младе чак и до 50 посто, а сиромаштво се рапидно шири. Једини који имају користи од даљег задуживања су банкари јер њихове кредите Грчкој враћају не само грађани Грчке, него и свих осталих држава ЕУ. Јасно је да такав систем доводи до друштвеног хаоса широких размјера који удара на саме темеље уније.

Због тога Варуфакис предлаже као прву мјеру отпис дугова (по принципу отписа дугова Њемачкој послије Другог свјетског рата), а затим и трансформацију Европске Централне банке у гигантску развојну банку која би инвестирала у инфраструктурне пројекте великих размјера и тиме омогућила отварање стотина хиљада нових радних мјеста. Он истиче да нема говора о изласку Грчке из еурозоне већ се мора радити на унутрашњој структуралној метаморфози еурозоне која би надвладала рецесију и довела до економског раста широм ЕУ, као и до њеног геополитичког јачања и еманципације из кејгановске „кухиње“.

С тим у вези, важна компонента политике Сиризе је инсистирање на промјени курса грчке спољне политике, од садашње политике слијепог служења атлантским интересима до аутономне политике посвећене промовисању свјетског мира и солидарности. Програмски документи Сиризе предвиђају опозив грчких војника из Авганистана, затварање свих страних војних база које се налазе на територији Грчке, као и излазак из НАТО-а.

Вјерујем да ће долазак Сиризе на власт у Грчкој благородно дјеловати и на идеолошка кретања на црногорској политичкој сцени. Сигуран сам да ће љевичарске тенденције добити још већу инспирацију и замах и да банкротиране идеје неолиберализма које баштини црногорски режим Мила Ђукановића и његови сателити неће бити присутне ни у једном програму нових политичких снага. У исто вријеме, простор за пропагирање ноторне глупости да противљење уласку Црне Горе у НАТО значи опозицију европским вриједностима биће значајно смањен.

Пише: Филип Ковачевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here