Ево зашто папа неће да призна Косово
Пише: Бранкица Ристић
У Ватикану се боје да би признањем Косова пореметили брижљиво грађене путеве ка папиној посети Москви. У случају признања, угрожена би била и та посета, али би Латиноамеричке земље могле да се угледају на Ватикан у односу према јужној српској покрајини. Ту је опасност за Србију.
Не знамо да ли је Хашим Тачи такозвани председник Косова од поглавара римокатоличке цркве папе Фрање током посете Ватикану затражио и опрост за своје грехе, али знамо да је од светог оца затражио да призна Косово као државу.
Да ли би Ватикан могао да призна Косово и какве би то последице имало?
Владета Јанковић, бивши амбасадор у Ватикану, за Спутњик каже да су тренутно шансе за то сада веће него што су биле.
„Већ годинама Ватикан држи врло опрезно одстојање од целог тог проблема. Ватиканска политика је била оријентисана на одлагање и избегавање признања управо зато што Ватикан у читавом албанском комплексу, чији је Косово део, види исламску опасност и зато није хтео да антагонизује хришћанске цркве макар оне биле и православне. То је био главни разлог и то се држало све до овог најновијег заокрета у политици наше владе“, наводи наш саговорник.
Он каже да се вест о најави унутрашњег дијалога у Србији о Косову, за који он сматра да води ка некој врсти постизања консензуса о признању Косова на овај или онај начин, проширила у свету. У светлу тога, Јанковић објашњава да у Ватикану врло пажљиво ослушкују шта се дешава, па са те стране гледано, они не би хтели да остану на крају, ако Србија призна Косово.
„Досад Тачија нису примали у приватну посету. Иако је долазио у Ватикан, стално је био на маргинама, а овај пут га је примио и папа и човек који је, да тако кажем, председник ватиканске владе, и то су знаци који не слуте на добро“, процењује Јанковић.
Он напомиње да Ватикан не би сасвим сигурно „сутра“ променио став према Косову, јер су сувише опрезни кад је та тема посреди, али је вероватноћа да то учине сада већа него што је била, и за то смо криви ми. Признање Ватикана и те како би, додаје Јанковић, утицало на остале државе да признају Косово, посебно када је реч о латиноамеричким државама, у којим је Ватикан један од битних фактора у формирању њихове политике. Оно што би, међутим, могло да утиче на одлуку Ватикана, бар на неко време, по речима нашег саговорника јесте чињеница да се преговара о папиној посети Москви.
„Неку наду да Ватикан ипак не би признао Косово оставља претензија Рима да дође до директног сусрета, тачније речно, до папине посете Русији. То је њима битно. И они се боје да би признавши Косово пореметили сада те већ брижљиво грађене путеве који припремају такав сусрет у Москви и зато смо, између осталог, и ми као Српска православна црква и држава Србија важни Ватикану“, објашњава Јанковић.
Историчар Александар Раковић не верује да ће Ватикан признати Косово као државу, барем не још неко време, али се слаже да би признање имало утицаја на неке римокатоличке државе које нису признале Косово да то учине.
„Сигурно би имало неког ефекта. Али у овом моменту, Ватикан види да је признање Косова контрапродуктивно јер ни сами не знају како ће се те борбе на Косову и Метохији код Албанаца одвијати и да ли ће победити исламска фракција. То се засад ништа не зна, а притом, није лако Ватикану пред јавношћу, у време док се на Блиском истоку воде борбе за очување хришћанске цивилизације, да прихвате једну квазидржаву која је настала на темељу уништавања хришћанске баштине“, објашњава Раковић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Vatikan je uz protivljenje Ausro Ugarske monarhije uspostvio diplomatske odnose sa Kraljevinom Srbijom i to se ta morahija smatrala najca uzdanica katolicanstva.Zar da nabrajamo sto su novine tada u Becu pisale.
Sa Kosovom je kod njih ista sizuacija kao sa Stepincem ,ceka se samo dan da se to uradi,inace sve drugo funkcionise kao kod NDH i Vatikana,da se varamo ili da to uzmemo na znanje.
Znamo kao se stvrala ta drzava i koliko je potpomogla Austro ugaska ,kasnije Italija dans svi zajedno,a mi smo dosli do te tavcke da o tome rzmisljamo,sta ce i hoce li Vatikan uraditi sa Sciptraima.
kad smo kod Vatikana sto bi sa onim razgovrima o Stepincu,kao to da se jedan isti tekst tumaci na razlicite nacine kod nas i kod komsija.
После завршног саопштења Мешовите комисије, коју су, извољењем суверена државе Ватикан, основали римокатолички Хрвати и православни Срби екуменске доброхотности, дошло се до закључка да папа доноси одлуке о томе ко је римски светац, а да се о Степинчевој улози у Другом светсом рату Срби и Хрвати не слажу.(1)
Ове просветљујуће увиде из саопштења комисије пратио је жесток напад на србске новинаре што су се усудили да конструкцију из тог саопштења, која, на италијанском, гласи да је Степинац био „di un importante Pastore cattolico“, преведу као „угледни католички пастир“. Чуо се комисијски вапај праведног гнева: није „угледан“, тако су превели Хрвати са Каптола, него „важан“. И још једном, да поновимо, јер repetitio est mater studiorum: Ватикан, с којим волимо да бескрајно „дијалогишемо“, није рекао „угледан“, него „важан“ – „importante“.(2) Жар унет у полемику око појмова „угледан“ и „важан“ био је једнак жару с којим су Свети Оци израз „једносуштан“, којим се описује саприродност Христа Богу Оцу, бранили од јеретичког „сличносуштан“, којим је Арије тврдио да је Христос створење, а не Син Божји. Али, авај…реч „угледан“ није превод каптолских званичника, него ватиканских преводилаца. Ко не верује, нека погледа оригинал.(3) И на хрватском и на србском у ватиканском преводу не стоји „важан“, него „угледан“, иако је на италијанском „importante“. То је још један доказ да је Мешовита комисија била, бар кад су Срби у питању, „маштовита“ комисија, која је маштала о томе да ће се њеним радом доћи до историјске истине, да ће Хрвати схватити ко је Степинац, да ће Ватикан отворити своје архиве да би се питање изучило, и да ће то бити још један тријумф екуменске добре воље. Па зар је онима који су кривотворили „Константинову даровницу“ било тешко да „importante“ преведу као „угледан“? Наравно, питања која се овим поводом постављају много су озбиљнија.
ВАТИКАН ЈЕ ПРИЗНАО КОСОВО
У оквиру целе ове приче функционише и стратегија ватиканског формалног „непризнавања независног Косова“. Њу су паписти већ применили у Другом светском рату, кад формално нису признали Павелићеву НДХ, мада су суштински стајали иза ње. Из депеша Викиликса сазнајемо какав је прави став папе и његове државе о Косову: “Света Столица није спремна да формално призна Косово зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском Православном Црквом. Високи достојник Српске Православне Цркве, како је Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између Православних и Католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘де факто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације. Маури је истакао да је Света Столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова ствар која се више не може оспоравати – и то 18 фебруара, само дан након што је Косово прогласило своју независност. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘де факто’ признао Косово и да ЗА САДА нема потребе да предузима друге акције.“(7) Да поновимо (јер repetitio est…): и непризнавање Косова и одлагање канонизације Степинца имају само један циљ – долазак папе у посету врху СПЦ, а затим јуриш на Мосовску Патријаршију. Зато нам не треба никакав дијалог о Степинцу, и зато нећемо папу у посети Жичи и Студеници (а, ако хоће, може да дође у посету Вучићу и својим верницима у Србији.)
izvodi iz teksta
Косово ван Србије, папа у Србији
Vlada Dimitrijevic
vatikanu vjerovati, nikada i nikada. sve je ovo njihova igra sa šiptarijom
Tekst je takav kao da će Bog priznati Kosovo ako ga Vatikan prizna. Savršeno me ne zanima politika papa koju msnifestuju javno,više me zanimaju namjere a one su uvijek iste.
„Hrabra“ odluka maloumnog i infantilnog Vucica o tzv unutrasnjem dijalogu vec ima posljedice,a samo ce biti gore. Sto je najgore ima podrsku bar pola Beograda koji ima kolektivnu amneziju o tome sta je Vucic govorio prije desetak godina. Ne postoji zemlja na Svijetu gdje politicar moze da se „okrene“ za 180 stepeni i politicki prezivi taj zaokret. To je moguce samo u Srbiji i Montenegru.