Ево како Запад користи „помоћ“ за освајање једне земље

Западњаци трљају руке: Мјанмар (некадашња Бурма) је земља која има велику предност – стратешки је лоцирана између Индије и Кине, две најбројније популације у свету. Много „тржишних закона“ је већ усвојено, спроводе се реформе, управа је сведена на нулу а мултилатералне агенције доносе спољне тренинге…

Многе британске фирме су заинтересоване за трку за Мјанмар – од образовања, услуга, архитеката, рачуновођа, адвоката, прилику тражи и много адвоката, Ролс Ројс, енергетске компаније, компаније које се баве нафтом и гасом… Прилике су бескрајне…

На око сат времена од Јангона, бивше државне престонице која је још главни трговачки центар, дуж обале лежи огромно пространство земље намењене страним инвеститорима. То је Специјална економска зона Тилава (Thilawa Special Economic Zone, SEZ), водећи пројекат Агенције владе Јапана за помоћ која помаже у финансирању зоне заједно са конзорцијумом првенствено јапанских компанија.

Због Тилаве су расељен стотине породица и остављене да се суоче са неизвесном будућношћу. Бивша фармерка Дав Вин (56) је једна од оних који су расељени да би се привукли страни инвеститоре уз помоћ врхунске инфраструктуре и других „подстицаја“. Рекла нам је: „Ноћу не могу да спавам због стреса“. Узгајала је воће и стоку, а сада, пошто је изгубила земљу, живи „од данас до сутра, бринући се шта ће да једе“

Леденог фебруарског јутра, прошле године, отишли смо у Амбасаду Мјанмара у Лондону да бисмо пре нашег пута у ту земљу интервјуисали амбасадора.

Амбасада се налази у Чарлсовој улици, помодном Пикадили комшилуку централног Лондона, недалеко од Улице Оксфорд. Кад смо стигли до Амбасаде, видели смо да амбасадор излази из црног „мерцедеса“ и улази у зграду. То је величанствена градска кућа, преместили смо се из конзуларног одељења на првом спрату у велику дневну собу са дугим софама.

Амбасада се постарала да на интервју дође и Кит Вин (Keith Win), оснивач Бизнис асоцијација Мјанмара и Британије, МББА (Myanmar-British Business Association, MBBA).

Почињемо питањима о људским правима и – ничим изазвано – амбасадор устаје без речи и излази напоље. Прође десет минута, па двадесет, па пола сата, и нама понестаје питања за Вина.

Асистент каже да не зна да ли ће се амбасадор враћати. После петнаест минута, улази још један млади асистент и разговара са Вином на бурманском. Вин каже да је амбасадор морао хитно да оде и да се неће враћати. Захтев, који смо потом послали електронском поштом, да интервју закажемо за другу прилику и да га урадимо телефонски, такође је прошао без одговора.

Вин је бизнисмен који звучи паметно, пола Бурманац, а пола Енглез. Као овлашћени рачуновођа, основао је МББА 1996. године са покојним Питером Годвином (Peter Godwin), банкаром и саветником ондашњег Министарства за трговину и индустрију британске Владе, а садашњег Министарства за бизнис, иновације и вештине (Department of Trade and Industry, Department for Business, Innovation & Skills).

Циљеви Асоцијације су да „промовисање комерцијалног дијалога између Мјанмара и Британије“ и да обезбеђивање „форумске и умрежавајуће могућности“ за бизнисмене двеју земаља.

„Мјанмар се сада, наравно, отворио и прешао на тржишну економију. Још је то у раној фази, али је то тај правац и ствари се чине врло позитивним“. Он још додаје да земља има велике предности – стратешки је лоцирана између Индије и Кине, две најбројније популације у свету. Постоји динамичан развој региона. Зато би требало све да буде врло добро. Сви су екстремно заузети, толико много закона је усвојено, спроводе се реформе, управа је сведена на нулу а мултилатералне агенције доносе спољне тренинге. Све то тражи време.

Многе британске фирме су заинтересоване – од образовања, услуга, архитеката, рачуновођа, адвоката, много адвоката сада тражи прилику, Ролс Ројс, енергетске компаније, компаније које се баве нафтом и гасом… Прилике су бескрајне.

Мјанмар (познат и као Бурма) је 2011. године добио номинално цивилну владу, чиме је окончано 40 година војне власти.

Следеће године, САД су попустиле санкције које су биле увеле овој земљи у области пословања, а сличне кораке је предузела и ЕУ. Страни инвеститори су почели да претражују земљу у потрази за новим приликама, при чему је Мјанмар био све рекламиранији као есенцијално ресурсима богато „гранично тржиште“.

Многе агенције за помоћ су биле при руци да помогну, продајући стране инвеститоре и мултинационалне компаније као кључне „партнере“ у будућности Мјанмара.

На око сат времена од Јангона, бивше државне престонице која је још главни трговачки центар, дуж обале лежи огромно пространство земље намењене страним инвеститорима. То је Специјална економска зона Тилава (Thilawa Special Economic Zone,SEZ), водећи пројекат Агенције владе Јапана за помоћ (Japanese government aid agency, JICA), која помаже у финансирању зоне заједно са конзорцијумом првенствено јапанских компанија.

Пролећа 2015. године, Тилава СЕЗ је још била велико градилиште, протезала се колико вам поглед допире, са пик-ап камионима који су уклањали блато и рушевине.

На рубу те области, која је издвојена за зону, међутим, пројекат је већ оставио трага, расељавајући стотине породица и остављајући их да се суоче са неизвесном будућношћу.

Бивша фармерка Дав Вин (56) је један од оних који су расељени да би уступили место пројекту који је требало да привуче стране инвеститоре у земљу уз помоћ врхунске инфраструктуре и других „подстицаја“.

Рекла нам је: „Ноћу не могу да спавам због стреса“.

Објаснила је да је узгајала воће и стоку, али да сада, пошто је изгубила земљу због СЕЗ-а, живи „од данас до сутра, бринући се шта ће да једе“.

Седећи у својој канцеларији у Јангону, Винфред Виклејн (Winfried Wicklein) из Азијске развојне банке (Asian Development Bank) , представио је улогу приватних предузећа и страних инвеститора у развоју земље као свршену ствар: Како финансирате развој? Скоро да нико не плаћа порез… Имате међународне донаторе који вам дају грантове ако имате среће – у овом тренутку ова земља добија много добре воље – онда имате концесионе кредиторе, као што смо ми, али онда не остаје много… Остаје: приватни сектор – у то нема никакве сумње.

Викејн се широко осмехнуо набрајајући шансе које Мјанмар нуди инвеститорима и подвлачећи како се земља већ променила. До 2030. године ће пола светског „потрошачког слоја“ живети на свега пет сати лета авионом до Мјанмара, навео је као пример, отварајући цео круг могућности за туристичку индустрију и извоз. И, рекао је: „Ту је велика заинтересованост приватног сектора. Запањујуће је ко све пролази кроз ову земљу“.

Са своје стране, Влада Мјанмара је пожурила са усвајањем десетина нових закона и програма да би земљу учинила „атрактивнијом“ за страни капитал.

Тилава је само један од неколико СЕЗ-ових градилишта, а друга укључују Давеј (Dawei) на југу и Ксиапу (Xiapu) у спорној држави Ракина. Тржишно оријентисане реформе су кључни део „изласка Мјанмара из деценијске изолације“, како то тврди Светска банка, која је тражила већи напредак у „уклањању баријера“ за предузећа.

Заједно са другим мултилатералним институцијама као што је АДБ где Виклејн ради, Светска банка је затворила канцеларије и обуставила пројекте у Мјанмару касних осамдесетих година, када су земљи уведене међународне санкције. Али, неке НВО су у Мјанмару радиле деценијама. Друге су ушле у земљу у скорије време, идући за циклоном Наргис 2008. године, који је убио више од 100 000 људи у делти Ираваде.

Владин моментални одговор: забрана уласка страних агенција за помоћ, шокирала је свет. Такав став се касније отопио и, речима Међународне кризне групе, разарање „је донело период сарадње без преседана између владе и међународних хуманитарих агенција“.

Можда захваљујући томе што су НВО биле међу првим страним организацијама са значајним и растућим утицајем у земљи, корпорације су биле жељне да склопе партнерства са њима у Мјанмару.

„Када сам дошла, није било много страних предузећа“,- објаснила је једна британска радница из велике развојне НВО у Јангону.

Рекла је да су се њеној организацији – која ради у овој земљи још од периода пре санкција – „корпоративне организације обраћале из различитих разлога“. Али, рекла је: „Лично, мислим да је то подручје тешко за оријентацију, јер знате, морате да будете пажљиви, морате да у потпуности разумете каква је позадина неке компаније, који су њени интереси и ангажман. То је минско поље“.

Додала је да се брине: Идемо ли пребрзо? И да ли развојем и инвестицијама добијамо равнотежу? Постоји опасност да направите штету ако – било кроз помоћ или корпоративне инвестиције, задирете у област у којој је стање још крхко, где људи не знају своја права и не знају како да се заштите. Мировни процес који се одвија у земљи, плаши се она, гурнут је на маргину у јурњави за инвестирањем, градњом и развојем крупних инфраструктурних пројеката.

На супротној страни града, у канцеларијама друге међународне НВО, један од запослених се пожалио на то што „нико не размишља довољно и не узима у обзир тип економског развоја који ће бити примењен, тип инвестиција и њихов утицај на људе, тип радних односа и профил потребних вештина“.

Она још упозорава: „У суштини, владавина права и владајуће окружење су веома, веома слаби и нуде веома слабу заштиту“.

Друге су нациљале саму индустрију помоћи. Мјанмар је, од 2011. године, врућа тачка – „Свака респектабилна агенција за помоћ и међународна НВО на свету планира да почне или прошири деловање у Мјанмару“, тако стоји у једном извештају консултантске фирме Нејтан асосиетс (Nathan Associates) за 2013. годину. „Најбоље и најсјајније међу овим организацијама врше притисак како би добиле место у Јангону или да управљају рачунима Мјанмара“.

У једном чланку из 2014. године, на веб-сајту Иравади, Рамеш Срешта (Ramesh Srestha), бивши Уницефов представник је упозорио:

„У оквиру мера за олакшање после Наргиса и додатне спољне помоћи око инаугурације квази-цивилне владе 2011. године, стотине милиона долара су каналисане кроз ове НВО, привидно на корист народа Мјанмара – при чему је одрживости било само у траговима.

Одрживост изостаје јер ове организације у својим напорима игноришу националне системе и мреже, уз само понеки изузетак. Многе од ових НВО заправо стварају паралелни и конкурентни систем, слабећи националне системе уместо да допуњују напоре које предузима влада земље“.

Мало НВО помоћи је отишло у правцу оснаживања јавних институција или изградње терена људских ресурса.

„Пречесто локалним НВО и друштвеним организацијама прилазе велики донатори да би спроводили сопствене преформулисане програме у складу са сопственим плановима и спољном политиком. Таква пракса ефикасно искључује локалне организације и подрива локалне иницијативе“, додаје угледни локални активиста цивилног друштва, у посебном интервјуу за Иравади, 2015. године.

„То значи да се појављује велики јаз између захтева донатора и стварних потреба развоја. За нас, потребе развоја се односе на људске животе, и друштвене процесе – оне нису у пројекту „тржишта“ и са њим повезане административне бирократије“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: