Ево како Путин прима акредитиве Игора Јововића, док је његова жена „рикала као звер“

Московски дневни лист „Комерсант“ – који већ годинама демонстрира изразиту наклоност режиму Мила Ђукановића, уз ништа мању ненаклоност Србији и Србима – објавио је текст у којем се, поред осталог, говори о томе како је Владимиру Путину акредитацију предао нови амбасадор Црне Горе у Москви Игор Јововић и с тим повезаним „подвизима“ његове жене Весне.

Неочекивано од промонтгенегринског „Комераснта“?

Неочекивано, нема сумње!

Али, ни Весна није мачји кашаљ. Заслужила амбасадоровица.

Уосталом, ево шта је о првим лицима Монтенегра забележио и написао „Комерсантов“ новинар Андреј Колесњиков:

„У Андрејевској дворани Великог кремаљског дворца 9. новембра су амбасадори неколико земаља уручили своје акредитације председнику Русије Владимиру Путину. Путин је рекао шта мисли о Трамповој победи, а извештач „Комерсанта“ је обратио пажњу пре свега на жену амбасадора Црне Горе у Русији која је превазишла чак и његову уобразиљу.

Жена амбасадора Црне Горе Весна Јововић скренула је на себе пажњу још док је прилазила Андрејевској дворани. Док су се сви остали пењали на трећи спрат пешице, она је дочекала лифт и повукла за собом неколико страних новинара. Док се лифт кретао навише она је узнемирено гледала око себе, као да пати од клаустрофобије и нешто шапутала – себи, а изгледа и о себи. Одмах сам предосетио да нешто неће на добро изаћи.

Петнаест минута до почетка церемоније, која годинама иде својим стандардним током, амбасадори су стали „у ланац“. Било их је безмало 20. Четврти међу њима био је амбасадор Црне Горе Игор Јововић (свака подударност са Милом Јововић је случајна).

За њега се зна да се родио 5. децембра 1950. у словеначком граду Нова Горица и да је дуго служио у дипломатији (последња дужност му је била – државни секретар за политичка питања у црногорском Министарству спољних послова и европских интеграција) и, ето, дослужио до амбасадора у Русији. Ожењен је и има двоје деце.

Претпоследња околност (да је ожењен) игра у његовом животу, уверен сам, пресудну улогу. Јер, сада сам убеђен да у целом дипломатском корупусу у Москви нема још једног човека попут оне којом је он ожењен. Не жене, већ – управо човека.

Прво да укажем: тај човек се – а не неко други – акредитовао за церемонију у Кремљу као новинар.

Не може баш сваком човеку пасти на памет да се мужу у таквим тренуцима приближи на такав начин, а од оних којима би то и пало на памет – не би се баш сваки акредитовао. Као друго: тај човек је са собом заиста донео фотоапарат и бесомучно га користио током целе церемоније. Ни јеан од присутних фоторепортера није то радио тако страствено као тај човек.

Док су се амбасадори премештали са ноге на ногу у свом „ланцу“, амбасадорова жена је у њему пронашла свога мужа и већ га фотографисала.

Колико пута се може направити такав снимак? Добро, крупни план, заједнички снимак… Пет кадрова, десет… А она је на моје очи направила већ 50 и није намеравала да се заустави. Стално јој нешто није било по вољи. Њој је свуда некако било неудобно. Кадар због којег је дошла – никако да јој се потрефи.

Повукла је за кошуљу фотографа Associated Press – који је био довољно промућуран да са собом понесе мин-мердевине (какве фоторепортери користе), па је био изнад свих колега – па му нешто дошапнула на енглеском. Али, не: није му дошапнула – то је било налик на рику гладне звери.

Нисам се изненадио кад се он покорно спустио са својих мердевина и уступио јој своје место. Добро је урадио – боље му је било да не искушава судбину. Мада су га – с обзиром да ја знам те фотографе који се боре за место под сунцем (а јасно је какво је то сунце) – раздирала, у најмању руку, противречна осећања. Само, упркос томе, он је сишао.

Али, она није била мирна на његовим мердевинама. Било ми је јасно да ће она неспокојна свуда, само што то, како се чинило, још нису схватали сарадници Федералне службе за обезбеђивање (ФСО).

Јер, у једном тренутку се та жена претворила у лук усмерен према мужу који је од ње био удаљен 30 метара. Тај лук је био тако слабо одмерен да сам схватио: она само што није пала и на фоторепортера који седи испред ње и на баршуном опшивене конопце који деле нас од њих, а и на сарадника ФСО који је већ – за сваки случај – са неким болом гледао на њу.

Само, она није пала. Чак није остала ни без танких штикли које као да су биле прављене према рупицама на пречагама мердевина. А није пала јер још није била обавила своју мисију.

Појавио се Владимир Путин и видео сам како је она, како је изгледала, на неколико секунди била изгубила интерес за мужа. Са страшћу с којом је њега снимала, сада је почела да снима Путина. Све оно исто: крупни план, заједнички снимак…

Међутим, мердевине су је ограничавале, па је са њих заскочила, налегла на конопац и нагнула се да буде ближе Владимиру Путину… Севао је и блиц…

Сарадник ФСО се на то само уљудно и без емоција осмехивао – не пуштајући је даље, а она је желела…

Већ је почела церемонија, председнику су један по један прилазили амбасадори… Први, други, трећи…

Четврти је био њен муж Игор, а она је решила да иде до краја јер јој ни могућности фотоапарата нису биле довољне да га приближи себи, али су јој биле на располагању њене моћ и тада се Весна поставила под углом од 90 степени, пресавила се у струку (да, она је успела да то изведе) и почела да пада преко конопца јер се закони физике ипак не могу поништити…

Тада се, нејасно одакле, појавио други сарадник ФСО (уосталом, одакле се они увек појављују у правом моменту?). Ухватио ју је за појас жакета и нагло повукао уназад. Он је, највероватније, напросто хтео да је постави на њено место, чак и не помишљајући да је спасава од срамоте…

Међутим, мени се чинило да њу мало шта може спасити.

У сваком случају, од тог момента је за њом стално ишао тај исти сарадник ФСО – пратећи сваки њен корак. А она ни секунде није стајала на месту и пробијала се кроз сваку „рупу“ међу новинарима. И само је снимала, снимала, снимала…

А он је у свом „ланцу“ стајао као укопан – јер, чиме јe могао да помогне и себи и њој?

Колико је она била већ направила снимака? 440? 500? Није ми било јасно како је тако нешто уопште могуће. Јер, већ одавно су се били зауставили сви остали, чак и они кој су снимали амбасадоре Камбоџе и Чада (а било је шта да се снима), а само је она блицом све време сигнализирала мужу: ја сам овде, ја сам са тобом, ја те и даље снимам!

А Владимир Путин је у међувремену примао акредитиве и започео своју традиционалну церемонијалну реч, за време које му је преостајало да макар једном речју (пожељно: добром) помене земље свих присутних амбасадора. Овога пута: Грчку, Пољску, Финску, Луксембург, Холандију, Туркменију, Црну Гору, Нови Зеланд, Бурунди, Колумбију, Мали, Сомалију, Чад, Гамбију, Исланд, Босну и Херцеговину, Камбоџу и Екваторијалну Гвинеју. А још је акредитиве Владимиру Путину уручио и апостолски нунције у Русији (дипломатски представник папе римског).“

Новинар Колесњиков је даље у тексту цитирао шта је Путин рекао о Трамповој победи и пожељним руско-америчким односима. Па још: шта је рекао неким амбасадорима…

Надаље, посебан је акценат, после свих Весниних „подвига“, ставио на ове Путинове речи:

„Наши односи са Црном Гором су се одувек заснивали на старим традицијама пријатељства. Рачунамо да ће се црногорско руководсто држати избалансиране спољнополитичке линије и да ћемо наставити односе у свим областима“.

„Комерсантов“ новинар је оно што се даље дешавало описао овако:

 „Супруга амбасадора Црне Горе је иза леђа сарадника ФСО „ухватила“ тај историјски моменат неколико пута узастопно, а фокусирала се на свог мужа (јер, на чијем би још)…

По традицији, био је послужен шампањац. Треба ли наглашавати ко се први нашао поред послужавника? Не, не само Владимир Путин (зато што су га понудили прво њему). Наравно: амбасадор Црне Горе у Русији Игор Јововић.

За то време су новинаре замолили да напусте Андрејевску салу Кремља… Али, жена (црногорског амбасадора) почела је да својим грудима очајнички и методично наваљује на груди сарадника ФСО.

То је ударало на емоције. Она је морала да то сними. Јер, због тог кадра је и дошла: њен муже је стајао испред председника Русије и једини од амбасадора разговарао са њим. Чак живахно! А она није могла да то овековечи! Чак није могла ни да види! Њу су – све помало, полако али сигурно – гурали према излазу.

Било је чак зачуђујуће колико су ти људи имали стрпљења.

Није баш увек тако. Шта је то на њих утицало?

Њен дречећи плави костим? Велика позлаћена дугмад на њему? Плаве ушиљене ципеле са високим штиклама са позлаћеним копчама? Нешто јесте.

Ипак су је истиснули. Она је мало стајала. Размишљала. И одједном се бацила према другим вратима која су отворили за амбасадоре. И, већ је неколико пута шкљоцнула својим аматерским апаратом…

Зграбили су је, наравно, после свега. А врата затворили.

Само, већ је било касно.

Кад би бар један фоторепортер тако радио…“

Извор: Факти

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: