Насловна Колумне Everyman Ђилас

Everyman Ђилас

0
ПОДИЈЕЛИ

theater curtain Everyman  Ђилас

Завјеса. Паралелно балканизацији секса, потребна је и потпуна балканизација позоришта. Важи и за сцену прекопута. Завјеса. Овдје је немогуће позориште умјетности. Завјеса. Осим ако има бескорисних даскетина на којима би плесале сјенке маски. И каквих звукова насталих истезањем алуминијског кабла. И свјетлости која пробија кроз маглуштину мочваре и прашинчину копа, зрака који служи геометру при мјерењу трупаца тополе. Патетично није изнад купола позоришта. Небо се сурвало на главу. Потом се и плафон сурвао на главу. Потом се и кино сурвало на главу. Потом се и хотел ублизу кина сурвао на главу. Потом се опет небо сурвало на жртву. Публику. Атлас описан општом трагедијом.

Ако нисмо сви Ђиласи јесмо паланка која кривотвори Ђилас. Нама је потребно још последица психолошких, последица заблуда. Шта позориште представља без мита, морала, талента. Светост драме подразумева да су сва слова анђели осим слова П. Ако су на делу најнижи нагони, не можете бити моралисти, али на овој сцени можете бити режисери и писци. Откуда драма ако је ваша незнатност извесна, ако је цело трупло расповито, ако нема духова, ако је све чисто стање свесног хаоса. И Поцо је дочекао крај драме, и скинут је са репертоара. Владимир се враћа да му каже како је овде немогуће ишта дочекати. Јесте, није најгоре мислити. Као, хтело се рећи да се позориште сасвим изједначило са драмом живота, сви смо бројеви, сви смо са сенкама решетки по кошуљама. (Кавеза). Завјеса.

Зашто се није слично поручило. Режисер лаже, његов текст није текст карактера. Ха, није најгоре сумњати. Режисер ако није сличан Поцовом шаптачу, то јесте замени за лице (протези лица), онда није ништа. Лица која би требало да затичемо на сцени, сретамо по улицама, и ту вреба опасност. (Суровост кавеза). Ни у овдашњем позоришту не значи окренути се против језика и његових утилитарних и хранљивих напитака, не значи и на овдашњим даскетина прогонити речи, нарочито користећи се именом онога који се нажалост овдашњег „општег позоришта“ апсурда, пред судом изјаснио против кривотворења. Светос драме брише свакакво кривотворење.
Извући последње позоришне последице под насловом – сви смо ми хуље.., извући, дакле, из самих средстава реализације, то би требало да значи начинити од њих метафизичко. Ако се хтело делотворно деловати, широко обухвати: сви смо ми…, изаћи на балкон и најшире по своду обухватити руком, обухватити руком и клобуком, и заграктати: сви смо ми…. Чини ми се тако широки покрет руке – једне од животиња човекових – , и грактање: сви смо ми хуље.., јединим делотворним чином.

Приметићете да се овде језиком скоро ништа не изражава. Завјеса. Зашто се овде речима ништа не казује. Зато што су сва чула активна. Завјеса. Овдашња сцена није ни такозвано Источно позориште. Постоји, некакав, апсолут у том конструисаном Источном позоришту: жене у баканџама и шињелима по сцени, и накнадна памет, накнадна храброст. Суво врење. А запета хтело се запета некакво – алхемијско позориште! Најдрагоценији раствор: сви смо ми…? Позориште хоће само једно – да делује један двојник, онда опет један двојник, па опет један двојник у риђој обавезној позоришној мантилчини. Завјеса. Како ће реаговати публика (жртве), ни то није баш извесно. Овдашња је жртва с предубеђењем. То је једна, отприлике, социјална идеја коју иста слика више не садржи нити затиче запета чак ни у Тирани: сви смо ми…. О, не. Сурвало се небо на главу. Само они са рукавима кошуља дугачким шеснаест метара урлају иза решетака: сви сте ви стаљини, сви сте ви убице, сви сте ви џелати…

Зашто се није запета узело неко овдашње лице које се запета не скида са репертоара запета ево двадесет сезона. Завјеса се сурвала на главу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here