Ерић: Трамп, „Глобалистан“ и Срби

Пише: Слободан Ерић

Победа Доналда Трампа несумњиво је најважнији догађај у 2016. години. Трамп је показао да није само шоумен, каквим су га представљали велики електронски и штампани медији, него озбиљан играч чије речи нишане право у центар интереса глобалистичке номенклатуре: „Политички естаблишмент који покушава да нас заустави је исти онај који је одговоран за трговинске споразуме који нас уништавају, масовну нелегалну емиграцију и економску и спољну политику којима су исушили нашу земљу. Политички естаблишмент довео је до уништења наших фабрика и наших послова који су се преселили у Мексико, Кину и друге земље широм света. А глобална структура моћи одговорна је за економске одлуке које су опустошиле нашу радничку класу, украле наша богатства и ставиле наш новац у џепове великих корпорација и политичких ентитета“.

Трамп је устао не само против глобалистичких структура које економски уништавају Америку, већ и против секуларног терора који је успостављен током последњих пар деценија. Трамп је неколико пута рекао током кампање, а онда и поновио (9. децембра, Гренд Репидс, Мичиген), на митингу: „Поново ћемо почети да говоримо: Срећан Божић!“ И поменуо је како у америчким трговинама износе декорације за Божићну сезону куповине, и разне шљаштеће рекламе, али нигде не пише „Срећан Божић“, што је био традиционални поздрав међу свим Американцима, било да су прва или десета генерација. Он је обећавао још током кампање да ће то почети поново да се говори у Америци, без страха од осуде од стране „политички коректних“, и он је први то урадио, јавно, отворено. Он инстинктивно осећа колико је та духовна подлога која је и изнедрила америчку моћ битна.

Победа Трампа представља први озбиљан пораз глобалиста и то на свом, домаћем, терену.

У сукоб са глобалистичком хидром могао је ући само неко као Трамп, ко је имао довољно богатства, да не мора да прави нездраве економске дилове са разним центрима моћи и интересним групама зарад финансирање сопствене кампање. Независно од тога колико ће Трамп успети да предизборна обећања и речи претвори у дела, његов допринос поткопавању доминантног глобалистичког модела је енорман. Све аргументе против глобализма, који су изношени у алтернативним медијима, а које су мејнстрим медији дисквалификовали етикетом „теорија завере“, Трамп је, захваљујући својој председничкој кандидатури, у јавном дискурсу учинио легитимним и прихватљивим за шире народне масе.

Заслуга Трампа је и што је, користећи рефлекторе светске позорнице, зване амерички председнички избори, отворио један фронт у рату за који највећи број људи није ни свестан да се води. Ако је прва половина 20. века обележена светским ратом држава зарад колонија, односно економских интереса, а друга половина века идеолошким сукобом две групе држава удружених у војно-политичке блокове, онда крај 20. и почетак 21. века карактерише настајање одређених наднационалних структура, које желе да све друге државе ставе под своју доминацију и неку врсте контроле. Трамп је то питање отворио управо у земљи која је била ударна песница и носилац једног оваквог модела.

За највећи број људи, чак и посматрача и аналитичара, Америка и глобализам су синоним, то је једно исто. На први поглед, ово је тачна чињеница јер су интереси САД и глобалистичке управљачке елите (власника највећих економских корпорација, банака и медија) толико испреплетани.

Интереси Америке и глобалне управљачке елите срасли су и деценијама су ишли руку под руку. Америчка војска је интервенцијама по свету крчила пут до нових тржишта великим глобалним корпорацијама. Велике глобалне корпорације су заузврат економски помагале реализацију америчких интереса. Многи од запослених у тим приватним корпорацијама, као што сведочи у својој исповести „Геополитици“ Џон Перкинс, радили су за америчке обавештајне службе ЦИА и НСА. Почетком деведесетих година, када велике светске и америчке корпорације, ради профита, селе своје фабрике на Далеки исток и у Кину, долази до објективног сукоба интереса између глобалних корпорација и Америке као државе. Укратко, глобалне корпорације производе по најнижим ценама захваљујући најјефтинијој радној снази, а продају своје производе на најскупљем америчком тржишту. Последица овакве економске политике за глобалну управљачку елиту је екстрапрофит, а за САД затварање фабрика и губитак радних места – чији је живописан пример град Детроит. Проблем деиндустријализације Америке и западног света годинама је минимализован захваљујући глобалним мејнстрим медијима који су га прећуткивали. И онда је Трамп дошао до решења, које је, у основи, још пре шест година у интервјуу „Геополитици“ нашој јавности понудио амерички економиста Јан Флечер – рационални и разумни протекционизам. Државе, упркос „светском слободном тржишту“, морају ипак да мало заштите своје произвођаче. Циљ економије не би требало да буде економски раст сâм по себи – лепа статистика за Светску трговинску организацију већ да људи могу да раде и да од тога живе.

Но, сукоб Трампа са „Глобалистаном“, без обзира на његове практичне домете, повод је да се у овом тексту анализира феномен глобализма, који је од посебне важности, и без чијег спознавања не може суштински да се разуме више него тежак положај Србије и српског народа у последње две и по деценије.

Државе су и даље, формално гледано, субјекти међународних односа. Овај правно-формални континуитет онемогућава великом броју теоретичара и аналитичара међународних односа да правилно разумеју промене које су се десиле у међународној заједници. Политичка и економска моћ, последњих деценија, временом се све више дислоцирају из држава у неке неформалне центре, који не подлежу никаквој парламентарној и законодавној контроли. Реч је о једном подземном процесу акумулирања огромне финансијске, медијске и политичке моћи. Група Билдерберг, Трилатерална комисија, Вол Стрит, само су неке од адреса где се могу лоцирати носиоци те глобалне моћи. Аргентински аналитичар Адријано Салбучи је носиоце ове моћи исправно назвао „глобална приватна власт“. Глобална управљачка елита, захваљујући огромном финансијском капиталу, глобалним телевизијским мрежама, невладиним организацијама и обавештајним службама, у великом броју држава створила је сопствену паралелну структуру моћи, која има огроман утицај, како на процес доношења политичких одлука, тако и на све аспекте живота у тим друштвима. Од људи из политичког, обавештајног, медијског и невладиног сектора створен је неформални професионални апарат, који по свету изазива државне ударе, преврате, обојене револуције… Резултат такве политике је рађање једног новог међународног социјалног слоја „експерата“, „посредника“, „миротвораца“, који имају плате од најмање неколико хиљада до неколико десетина хиљада евра и долара, и који се селе са једног ратишта на друго, из једне кризе у другу… Искуство из источноевропских земаља показало је да су бивши комунистички руководиоци, а посебно њихова деца, разни левичари и интернационалисти свих фела, веома погодна идеолошка база за регрутацију ових глобалистичких најамника. Они не само да имају утицај на избор кадрова и одлуке државне администрацији, већ кроз борбу за сет различитих права хомосексуалаца, деце, ученика, жена често нелегитимно, супротно исказаној изборној вољи, мењају и законски и морални поредак у једној земљи, подривајући ауторитет државе и националних институција. Политичари у земљама, иако су изабрани непосредно на изборима, добро знају одакле долази моћ. Стога се труде да се не замере овим невидљивима „владарима из сенке“, и беспоговорно спроводе агенду глобалиста, усвајају законе који не само да штите „мањинска права“, него су често штетни по безбедносне и економске интереса земље, неретко и по здравље људи. У спровођењу агенде глобалиста посебну улогу имају хомосексуалци, људи умешани у криминал и сви они који су лако подложни уценама. Корупција је омиљена тема невладиног сектора, али борба против криминала је селективна: онима који спроводе глобалну западну агенду све је дозвољено, док се „борба против криминала“, као, рецимо, у Србији, често води са циљем да се од многих српских привредника – иако многи од њих нису цвећке – преузму фабрике, послови, тржиште.

Иако се невладине организације стално позивају на демократију, оне у суштини гуше и ограничавају демократски процес.

Али проблем није само у томе што та „глобална приватна власт“ није законски и демократски контролисана, и што жели да приграби у своје руке све створене и природне ресурсе. Много већи проблем је у идејама која она заступа и распростире по свету, од које је духовне супстанце саздано идејно ткиво глобалистичке елите. Глобална управљачка елита има амбицију не само да контролише економске токове капитала и политичке процесе, она жели да промени духовни код и идејно-вредности систем ове цивилизације, који је заснован на хришћанству. Јер као што је рекао руски економиста Валентин Катасонов, „иза економије се увек крију религиозни циљеви“. Одмах да предупредим могуће критичаре: нису то никакве „теорије завере“. Погледајте програме које финансирају Рокфелерове и Сорошове фондације: борба за права абортуса, за права на еутаназију, за права хомосексуалаца, за демографску политику која настоји да ограничи рађање, за све оно што је супротно хришћанству, односно за све оно што је против живота. А прилична количина новца прати реализацију програма – реч је о енормним сумама, десетинама милиона долара. Ако погледамо програме глобалних телевизијских мрежа, видимо да су, посебно на Западу, представници хришћанских цркава стално на удару лево-либералних снага… Стално се објављују „научна дела“, снимају документарни филмови поткрепљени квазиисторијским истраживањима која настоје да ставе под сумњу и оповргну основне истине из Јеванђеља. Наравно, неко може поставити питање „а зашто то они раде“. Тешко је дати рационалан одговор на то, осим речима из Јеванђеља „да се не може служити Богу и мамону“. Парадоксално, управо у годинама када смо славили велики јубилеј, 1700 година од тренутка када је цар Константин хришћанство прогласио слободном религијом, и када је оно постало државна религија, управо се у овом времену одвија један супротан процес протеривања хришћанства из државе и друштва. Пријатеље из Грчке, пре десетак година, на пићу у центру Атине, који су позивали да уласком у ЕУ, Срби са Грцима, Бугарима и Румунима појачају православни блок, уверавао сам да Бриселу не треба православна већ античка, паганска Грчка. Русија се не доживљава од стране глобалистичких структура само као геополитички супарник него као простор обновљене православне духовне мисије који може угрозити њихов модел деконпоновања старог хришћанског света.

Њихов коначни циљ је суспендовање Божјег закона, било кроз подривање моралног кодекса који чини кичму опстанка народа, било кроз измену закона и позитивног законодавства у једној земљи, које је у основи базирано на елементарним хришћанским вредностима.

У Србији се недовољно схвата да се, све време, у позадини глобалних политичких и економских процеса, води један духовни антихришћански рат, и да је Србија једна од главних мета тог рата. Због своје православне вере, небеске Србије, косовске духовне вертикале… Узроци односа Запада према Србима, боље рећи западних глобалистичких структура, времена и огромних ресурса које су потрошени на нас, опсесивним и са толико страсти вођеним пропагандним ратом против нас, не могу се објаснити рационалним разлозима и интересима, осим неким дубљим духовним разлогом.

Доносиоци политичких одлука у Србији, као и сви они који на било који начин утичу на јавно мњење или врше важне дужности у нашој држави, треба да разумеју не само економску, војно-стратешку и геополитичку ситуацију у свету, него једну ширу цивилизацијску климу и духовни оквир у којима се одвијају овакве духовне и вредносне субверзије.

Оваква званична Србија, која спроводи компромитован економски програм Међународног монетарног фонда, која све подређује страном капиталу, која дозвољава геј параде, мења сопствено законодавство по налогу ЕУ у коју жели да уђе, а на рачун наше суверености на Косову и Метохији, ни данас а ни дугорочно нема перспективе.

Због тога је неопходно, поред безбедности, јачања економије, неопходних друштвених реформи, да наша држава најпре буде саздана на здравим духовним темељима.

Србија има у томе, Богу хвала, на кога да се угледа. То су наши Свети владари Немањићи, са нашим оцем Светим Савом. Формула успеха немањићке Србије је била веома једноставна они су прво служили Богу, а онда и народу, држећи се речи из Јеванђеља: „Иштите најпре царствоо небеско а све остало ће Вам се придодати“. И Бог нам је помагао, Србија је била напредна и на војном и на културном и на економском плану.

Овакво опредељење није никакав повратак у прошлост, реч је не само о духовно-моралном, већ и о функционалном економском и социјалном концепту, који у остваривању државних и националних циљева и постизању користи за све наше грађане, поред наших радних, стваралачких напора рачуна и на Божју помоћ и сарадњу. Уосталом, немањићка Србија је за оно време била веома модерна. Поред високог духовног, културног и цивилизацијског нивоа, о чему сведоче фреске из наших манастира, Србија је у то време имала не само напредну рударску производњу – била један од највећих извозника племенитог метала – већ је имала и привредно законодавство – Закон о рудницима.

Србија, кроз свој Устав, законе и друге прописе, треба да штити основне вредности Божјег закона и одбаци морално и свако друго безакоње које нам намећу са стране. А ми сви, као наши преци, треба да у овом тешком и смутном времену постојано бранимо нашу православну веру, трудећи се да кроз међусобно праштање, покајање и друге духовне инструменте личног и колективног спасења, полако али сигурно савлађујемо нашу највећу националну слабост – неслогу. Суштина једног оваквог опредељења је да Божји благослов почива на овој држави и народу. А са Богом као што нас наша историја убедљиво учи – могу се савладати све тешкоће и победити много јачи непријатељи.

(Геополитика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: