Епско вече у Саборном храму: Гусле и епско перо – извор српске снаге (ФОТО/ВИДЕО)
У крипти Саборног храма у Подгорици, у уторак, 20. јуна, с почетком у 19.30 часова, одржана је промоција књиге епских пјесама Славка Перошевића „Трагом струна кроз огањ плотуна“.
О књизи су, поред аутора, говорили Будимир Алексић и Славко Јекнић. Програм је водио Вукојица Сандић.
Скуп је отпочео благословом протојереја Мирчете Шљиванчанина, који је пренио благослов нашег духовног оца, Његовог Високопреосвештенства, митрополита црногорско-приморског Амфилофија.
У програму су учествовали гуслари: Ђорђије Копривица, Здравко Кнежевић, Иван Булић, Васо Ђондовић, Исак Симићевић, Славко Јекнић, Раде Радовић, Ранко Минић, Ранко Бојић, Илија Палдрмић, Владимир Радојевић, Мидо Тодоровић, Алекса Дакић, Жељко Мартиновић.
Перошевић: Ко хоће да побиједи српски народ, мора прво да побиједи гусле
Аутор се захвалио свима што су својим присуством увеличали ово вече, што су дошли да се у овом светом Храму поклоне Христу и да, како је истакао, своје душе напоје и оснаее на бистром епском потоку, на којем су их појили и наши часни преци.
„Ноћас ће вас звуци гусала понијети у славу прошлих вјекова. Српске гусле су биле вјековни страдалник и вјековни побједник. На њиховим струнама трагове су оставила многа тешка и крвава времена. Кроз њих се чује патња и бол, плач и кукњава, тупи удар коца и злокобно љуљање конопа, звиждук ханџара и јек џефердара, позив на јуриш и самртни роптај. Њихова калица је мајчина утроба из које су се изњихали Милош Обилић, Стеван Синђелић и Никац од Ровина. Њихов врат је дзефердар Вука Мандушића, њихова глава орловско гнијездо из којег се клицало слободи, а њихове струне косе горских вила са Ловћена, Дутмитора, Комова и Романије„, казао је Перовић.
Он је истакао да ко хоће да побиједи српски народ, мора прво да побиједи гусле, а гусле су се кроз историју показале као несаломиве и непобједиве.
„Гусле су биле и остале непресушни извор српске снаге и надахнућа, али би и оне као такве биле мртве да нема једног другог светог инструмента, а то је епско перо. Кроз дуге и крваве вјекове борбе и страдања, епско перо је било нај оштрија српска сабља, најгромовитији српски џефердар и најсилнији српски јуриш. Да није било епског пера, Србин би већ одавно изгубио своју душу. И дан-данас оно стоји, оштро и пркосно, као и увијек на бранику српства и отаџбине. У тешким и злим временима народ се заталаса и узнемири, али гусле и епско перо стоје чврсто и постојано и показују му пут ка слави и новом васкрснућу„, нагласио је пјесник.
Трептај душе једина награда епским пјесницима
Перошевић је указао на то да епских пјесника нема на свјетлости позорница, на престижним академијама и пријемима.
„Они не примају националне пензије и велике књижевне награде. Њина једина награда су трептаји ваше душе, најежене длаке на вашим рукама и свјетлост Божје милости која их обасјава. Њихове пјесме и стихови су мекана колијевка у којој се вјековима љуља напаћена али чиста и узвишена душа српског народа„, казао је аутор збирке епске поезије, додајући да у овом светом храму кроз рески јек гусала и громки глас гуслара васкрснуће ликови витешких предака.
„Ноћас ћете чути далеку јеку плотуна њихових пушака, звек њихових челичних ханџара и липтај њине вреле крви која је квасила наше горде и поносне планине. Ноћас ћете као и увијек бити поносни на њих. Ноћас ће до њих, горе у плавом бескрају царства небеског, са овог светог мјеста допријети удари наших срца кроз које ћемо им поручити да смо достојни чувари њихових јуначких дјела, да смо достојни потомци и да ћемо нашој дјеци бити достојни преци као што су они били нама. Ноћас ће Божјом вољом до ваших срца допријети Лазарева клетва и Милошева снага. Ноћас ће јек гусала до ваших ушију донијети шум барјака Павла Орловића и Бошка Југовића. Ноћас ћете пред собом видјети Никчеву торину и чути тупи удар отпонца с његовог дугачког џефердара. Чућете плотуне са Мљетицка и рески звиждук сабље Алексића. Ноћас ће нам Сердар Јанко рећи какви су нам били дједови, оног крвавог јануарског дана на Челинској коси, Бојној њиви и Развршју. Ноћас ће нас епска пјесма понијети у ловћенске висине и дубоке Владичине мисли, а душу ће нам помиловати вјетрови са Волге, Дона и Урала. Ноћас ће до нас из бескрајних и далеких степа допријети рески одјек старих православних звона из свете Москве, а пред вашим очима ће искрснути јуначке сјене Гавриловићевог бесмртног пука, који је српска Врховна команда избрисала из бројног стања, а гусле и историја уписале златним словима у напаћеној али витешкој српској души. Времена некад лака, а некад тешка долазе и пролазе, смјењују се војске, цареви и краљеви. Све је пролазно, само је вјечно оно што данас видим у вашим очима и чујем у вашим грудима, а то су част, понос и љубав према својој вјери и отаџбини. Нек вам је Бог увијек на помоћи, нек вам да свако добро и нафаку и да за свима вама широки и људски траг остаје“, поручио је многобројној публици пјесник Славко Перошевић.
Јекнић: Пјесничко откровење у невитешком добу
Славко Јекнић написао је рецензију књиге „Трагом струна кроз огањ плотуна“, у којој истиче да је појава Славка Перошевића на гусларском небу донијела један нови романтичарски, а уједно сачувала онај традиционални десетерачки стих. Та чињеница, како каже Јекнић, демантује ону стару пословицу да је два добра тешко саставити.
„У Славковом случају јасно је свима да се у његовом пјесништву изњедрило више добара. Стога није ни чудо да многи љубитељи поезије данас у њему виде пјесничког барда, који ће, попут славних претходника – Радована Бећировића Требјешког, Вуксана Марјановића Морачког, Живојина Ђукановића Звицера и других – епску пјесму издићи на виши ниво„, казао је Јекнић.
Он је нагласио да је нови покрет у десетерачком пјесништву, а коме и Перошевић припада, донио мноштво нових пјесама и стихова.
„Захваљујући његовом пјесничком таленту и љубави према српству и вољеној Црној Гори, перошевић је из француског велеграда Париза, гдје већ дуго живи и ради другујући са гуслама, писао епске пјесме високог патриотског надахнућа“, казао је Јекнић, посебно издвајајући пјесме „Мојковац – Крвави Божић 1916“, „Русија“, „Црногорска племена и јунаци“, „Повлачење српске војске“, „Смаил-ага“, „Краљ Марко, господар и слуга“, „Косово 1389“, „Браниоцима Београда“, „Ускоци“, „Прва похара Куча“ и многе друге.
Говорећи о структури збирке, Јекнић је казао да се поглавља надовезују једно на друго.
„Његово пјесничко откровење у невитешком добу какво је наше милује душу и буди нам наду да се витешки пјесници рађају и у најтежем добу, баш као и јунаци, што је за гусле и гусларе највећи добитак“, закључио је Јекнић.
Посебно је истакао да су у последњем, деветом поглављу збирке објављене пјесме Перошевићевих пријатеља и браће по перу и вјери, младих пјесника Ранка Пековића, Милоша Кецојевића и Предрага Јаничића.
Алексић: Перошевићева поезија има и етичку и религиозну компоненту
Будимир Алексић казао је да је Славко Перошевић један од најистакнутијих пјесника новије српске епике, истичући да данас публику одушевљавају десетерачке и осмерачке пјесме ускочког, дурмиторског и српског пјесника Славка Перошевића.
„Новија српска епика, односно гусларске пјесме ‘на народну’ су облик књижевног стварања чија је основна карактеристика да пјесници при стварању својих дјела користе и језик, и стих, и цијелу пјесничку технику народних пјевача, тако да се њихове творевине по спољашњој форми и не разликују од народних пјесама. Међу прве и најзначајније пјеснике „на народну“ спадају Петар Први Петровић Његош, црногорски митрополит, и Андрија Качић Миошић, далматински фрањевац. Касније су ову врсту поезије писали војвода Мирко Петровић, краљ Никола, Максим Шобајић, да би у двадесетом вијеку новија српска епика добила свог најпопуларнијег ствараоца – Радована Бећировића Требјешког, који је своје популарне, доследно римоване десетерачке пјесме, стварао више од шездесет година“, казао је Алексић, појашњавајући да се ради о пјесмама са јасним циљем да се допадну народу и да их народ прихвати као своје.
Набрајајући теме којима се Перошевић бавио, Алексић је истакао да се не може бити епски пјесник а не пјевати о Косову. Међу осталим, набројао је теме о Марку Краљевићу, Првом српском устанку, Другом светском рату, пораженим четницима и генералу Дражи Михаиловићу.
„Овај епски стваралац огласио се прије три деценије стихованом критиком једне тада популарне телевизијске серије која је на карикатуралан начин приказивала његов завичај, и од тада се његов пјеснички глас слуша широм српских земаља. У својим пјесмама, окупљеним у књизи ‘Трагом струна кроз огањ плотуна’, Перошевић је опјевао готово читаву српску историју, све најзначајније историјске догађаје и личности из наше прошлости, почевши од Косовског боја па до Одбрамбено-отаџбинског рата у западним српским земљама 1991-1995. године.“
Ријетко је, казао је он, који наш пјесник са толико љубави и посвећености опјевао свој завичај као Славко Перошевић своје Ускоке, и уопште дурмиторски крај.
„Овјековјечио је борбе на том простору, истакнуте Дурмиторце, и њихове подвиге, а са посебном инспирацијом је пјеснички приказао витештво и жртву припадника Ускочког батаљона у славној Мојковачкој бици (пјесма ‘Батаљон смрти’)“, навео је проф. др Алексић.
Кроз ове стихове, истакао је Алексић, провијава идеја помирења и праштања, а праштање је – као што је познато – основна идеја хришћанства.
„Његова поезија има и једну етичку и религиозну компоненту, што сам нарочито примијетио у пјесми ‘У славу Гвозденох пука’, гдје на крају каже: ‘ Нек више никад кроз срца наша / не букне мржња из прошлих дана / нека се вјечно смире у нама / авети четника и партизана.‘“, нагласио је Алексић, поручујући окупљенима да читају ову збирку јер није довољно тек слушати гусларе већ треба уживати и читајући о најважнијим личностима српског народа.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Raduje me kad ste smogli snage da ovako nešto Organizujete naročito me raduje kad ima mladih guslara u njima je budućnost Retko se rađaju ljudi kao Perosevic Dok je ovakvih ljudi i gusala bit će i nas Srba Licno sam poznavao Radovana Becirovica i mislio sam da će teško neko da ga nasladi ali nikad ne reci nikad Svima vama učesnicima moje Postovanje DRAGAN. MILADINOVIC TREBiNje
Па можда, али ја ценим Ђока кад пева на своје текстове, зна да извуче епику из сваког историјског тренутка и то да се најежиш.
А у тексту је као пионир епске поезије заобиђен војвода Симо Поповић, што мислим да је неправедно, „Освојење Никшића“ је ремек-дело жанра.
Па кад видиш Ђока онако спученог и подклоцаног, очекујеш од њега онакав глас. А кад видиш Миљана, изненадиш се јачином његовог гласа, и љепше ми испјевава од Ђока. Мада су класа, сам врх и један и други.
Да се други не увреде, Ђоко Копривица је за мене увек број један:)
Величанствено! Ово је глас вјечне српске Црне Горе!
Док је гусала биће и Срба.