Енглескиња Мери Едит Дарам: Путопис из 1904. „Кроз Српске земље“

У  прилогу је дио путописа из 1904. „Кроз Српске земље“ Енглескиње Мери Едит Дарам. Описала је и њено путовање кроз Црну Гору, посјете Острогу, Цетињу, Подгорици, Никшићу. Посебно су занимљиви дјелови књиге (38,39 и од 45. до 51. стр.) кад говори о Светом Симеону Дајбабском на јако лијеп начин. За разлику од житијних текстова, овај је писала свјетска жена, прилично рационална, често и саркастична, несклона уљепшавању догађаја и људи које је сретала. Али очигледно је Св. Симеоном била импресионирана. Срела га је под Острогом а послије га је посјетила у Дајбабама баш у вријеме кад је осликавао пећинску цркву.

Дио путописа гдје се говори о Светом Симеону Дајбабском

“ Вече се већ приближавало кад смо сишле у Доњи манастир, и служба се у црквици управо завршавала. архи- мандрит и његова мала паства су излазили кад смо ми дошле. Биле смо поспане, прљаве и гладне, а очекивање новог разговора на српском прије него добијемо јело или се одморимо, за нас је било већ мало превише. Ужаснуло нас је кад су нас опет спровели у архимандритову примаћу одају. Увелико нам је лакнуло кад смо зачуле ријечи „Vous parlez francais, mesdemoiselles? – и представише нас једном високом човјеку у дугој црној мантији и високој капи православног свештенства. Изузетно лијеп, са дугом смеђом косом која му је падала на рамена, стајао је ту, више као неки величанствен лик Леонарда да Винчија, него као живо људско биће. Говорио је благо и љубазно најчуднијим слабим француским језиком, изражавајући се у малим почетничким реченицама, молећи нас да сједнемо и говорећи нам да смо заиста добро дошле; ”јер хришћани смо,” он рече једноставно, ”и није ли гостољубивост једна од првих хришћанских врлина? И ја сам овдје ноћас гост. Али ви које сте дошле из толике даљине да нас посјетите, то је најмање што вам можемо пружити.” ”Из Енглеске,” он понови, ”саме, чак из Енглеске, да видите Црну Гору, quelle voyage! Veritablement des heros!У Црној Гори сте исто толико безбједне, vous savez, као у властитом дому, али путовање – преко цијеле Европе, то је друга ствар!” Он нам пренесе да је архимандриту жао што нам се соба тако дуго спрема. ”То је стога што смо овдје недавно имали ходочашће и морали да смјестимо велики број људи. Зато није било мјеста прикладно намјештеног за вас, али ено се стављају ћилими, и ускоро ће све бити готово.” Ми смо се запрепастиле, па смо молиле да се не муче толико; али он ни да чује о томе. ”0, нама је свима велико задовољство да знамо да у Енглеској постоји тако добро мишљење о Црној Гори, да двије даме дођу потпуно саме у нашу земљу и да нам се повјере; да Енглези желе да нас упознају!” Ја се осјетих као вара- лица; било је непријатно уживати гостопримство као доно- силац добрих вијести из Велике Британије, али нашем про- стодушном домаћину та мисао је изгледала сасвим једноставна и довољна. Он није имао да каже ни о коме ишта сем добро. Веома се дивио двојици малих дјечака који уђоше са уобичајеном кафом и хладном водом – њиховом ста- су, њиховим мишићавим удовима, њиховим поштеним, ве- дрим лицима. ”Црногорска лица,” рече, ”ах, али то су вам моји красни вјерни Црногорци! Помагати овим сиротим људима,” он настави – ”то је мој живот. Ја имам цркву, малу, малу цркву, далеко у стијенама. Тамо ја живим. Да сам, mesdemoiselles, знао раније да ви овуда путујете, било би ми велико задовољство да вам је покажем. Али нисам знао до јуче;” и додаде, са смијешком, на наше запрепаштење, ”0 да, у овој земљи, vous savez, чује се за сваког странца.”

Разговор се прекиде обавијешћу да су наше собе готове, и сви пређосмо у малој свечаној поворци у кућу преко пута – двојица духовника, четири слуге и нас двије, и уведоше нас уз много извињења због оскудног намјештаја. Драга добра чељад су веома удобно припремила двије велике собе и намјештала посљедње ситнице кад смо ми улазили. Архимандрит је лично провјерио да ли су бокали напуњени водом, да ли имамо сапун и да ли су кревети у реду. Онда се оба господина руковаше с нама, пожелише нам лаку ноћ и одоше. Услиједило је још четврт сата наше забринутости да ли они намјеравају да нас нахране или не, и зажалисмо што смо остатке хљеба и овчетине дале дјевојчици; јер смо се потуцале од пет изјутра, а сада је било већ осам увече. Онда се зачу добродошло куцање на вратима, и одведоше нас у велику трпезарију на добру вечеру. Био је то свечан објед. Служила су нас четворица момака, који су улазили и излазили тихо, доносили што је требало, стајали нам на услузи и тупо нас посматрали. Најкрупнији је био висок метар и деведесет и одговарајуће грађен, али крајње питом, упркос његовом оружју и крупноћи. Мислим да уопште није имао појма колико смо се ми осјећале ситне поред њега.

Рано сљедећег јутра архимандрит и наш пријатељ су већ били на ногама, и дођоше да нас поведу на доручак, и да нас замоле да се упишемо у књигу посјетилаца. Исказале смо што смо боље знале своју захвалност нашем љубазном домаћину; он одшапута молитву благослова изнад нас, руковасмо се, и убрзо потом кренусмо да се спуштамо низ планину. 

Глава V

Богородичина црква у пећини*

Призивао је народ Богу својом чистотом,

И добрим примјером, тим је живио животом.

Проповједао закон апостола и Христа,

Ал’ прво сам иђаше за њим образа чиста.*

Труцкајући се преко широке пусте равни уз страшан пљусак кише од којег се нису могле видјети суморне планине на турској граници; без иједног живог бића на видику, осим једне Албанке са неколико оваца шћућурених под је- дним грмом; одсјечене од осталог свијета густом маглом, возиле смо се преко једног од пустих мјеста на земљи у по- трази за једном малом црквом у пећини. Сунце се наједном проби, врело и блиставо; равница боје злата подрхтаваше блистајући кроз пару која се дизала; облаци су се рази- лазили и ваљали назад откривајући планине свуда око нас, дивље, јарко плаве боје и тако самотне као у дан кад су биле створене.

Два стјеновита брежуљка дизала су се са равнице, и наш кочијаш наједном затеже узде. ”Морате даље про- дужити пјешке,” рече; ”није далеко,” и показа на камениту стазу около падине бријега. Сумњичаво смо кренуле између стијена и дивљих нарова, док иза окуке наједном не ударисмо на врло упадљиву стазу и угледасмо стаситу фигуру нашега пријатеља у црној одори како нас чека на врху успона. ”Видио сам кочије преко поља,” рече док ступаше пред нас, ”и знао сам да мора да сте то ви.” Срдачно нас дочека и поведе нас према своме малом атару. Голи камени зид који се пружао по падини бријега са великим дрвеним крстом на врху и малом колибом са комадићем обрадиве земље поред саме ње, било је све што се могло видјети од његовог посједа. Свуд унаоколо било је голо нетакнуто пусто стијење и жбуње. ”Моја црквица,” рече, док нас је водио ка улазу, ”није рукама грађена. Она је Божије дјело. Његова црква у стијењу.” Он се прекрсти, па уђосмо.

Он упали свијећу и држаше је високо. Нашли смо се у дугој уској шпиљи, коју је вода издубила, са остацима сталактита на грубим зидовима. На другом крају блиставо су свијетлиле олтарске свијеће освјетљавајући икону Богородице изнад њих, чинећи тако остали дио шпиље још мрачнијим. ”Видите,” рече, ”ово је истински црква! Није ли она у облику крста?” и показа нам како се с обје стране отвараше по једна мања шпиља, чинећи тако крст од грубе лађе и попречног брода. Зидови у пјевници су били осли- кани ликовима светаца и анђела, неуобичајени и укочени, са својим архаичним византијским облицима у савршеном складу са грубим милјеом, па тако истински украс. ”Кад ја отпојам богослужење овдје,” он настави, ”кад се овдје помолим Богу сам самцат у тишини, онда ми се појављјују свете ствари, у виду слика, vous savez, и ја их сликам овдје на зиду.” Подиже своју свијећу и освијетли велику главу Христа. ”Ово је посљедње што вам урадио. Понестало ми боје,” додаде онако овлаш. ”Нити ја заиста знам који је прави начин да наставим. Мислим да ми неће требати много времена да сазнам. То су моји биједни покушаји, они чине задовољство моме народу, и он разумије.”

Онда нас уведе у мајушно попречно крило на лијевој страни. ”Видите, овдје сам им направио Свети Гроб;” и угледасмо под свјетлом мале свијеће ковчег покривен црно-златним покровом и слику мртвога Христа. ”Они ми долазе, сироти убожници, ради утјехе, тако уморни, тако измучени. Ја им причам о Њему. Уведем их овдје и покажем им ране на Његовим стопалима. Тада они схвате. Тако могу да их подучавам. Помоћи уцвијељеном, то је религија. У неке дане пишем, религиозне пјесме, о визијама које ми настану, јер свјетлост која нам је дата морамо употријебити да освијетлимо стазу другима.” Изгледао је надахнут док је ту стајао, величанствен лик у црној одори, са свијећом у руци, као звијездом водиљом, док је свјетлост олтарских свијећа падала на његове дивно извајане духовне црте – усамљени стражар ове хришћанске предстраже. ”Црква Божија, саграђена Његовом руком у дивљини; бринути о њој, то је цио мој живот,” рече скрушено. Он погаси свијеће, и искорачисмо на сунце. Онда показа прстом на другу шпиљу поред ове, у којој извире бистра вода, можда баш она која је издубила ову крстасту црквицу. Она омогућава да ова испосница опстаје у овом иначе безводном крају, и понире опет под земљу, да бешумно усијеца себи пут кроз стијење.

Ми се окренусмо према њему, да му кажемо збогом. ”Ама не!” он повика, ”ви сте дошле да ме посјетите из толике даљине, молим вас да се мало одморите у мојој кући. Кад ћу ја опет видјети посјетиоце из Енглеске?” Поведе нас у своју кућицу; ријетки су код њега посјетиоци, не само из Енглеске већ из спољњег свијета уопште. Мислим да смо му дозвале у сјећање читав рој успомена; јер он отпоче одједном, а вријеме је летјело како је он одмотавао причу о свом животу у кратким реченицама, ревносно и брзо, на- влачећи с времена на вријеме своју црну мантију преко груди брзим драматичним покретом, који је давао смисао његовој бесједи. Школовао се на руском универзитету, а одатле је отишао у Париз. Жалио је што није посјетио Лондон. ”Он ми је изгледао тако далеко,” рече; ”сада ми се чини да сам био тако близу!” Али за цијело вријеме планине су га дозивале. ”Ја не могу живјети далеко од планина и мојих сиротих Црногораца. У великим градовима сам чезнуо да будем овдје. Наумио сам доћи овдје и саградити велики манастир. Но, моја породица није жељела да живот посветим религији. Мој дјед је био богат човјек – не онако што би ви у Енглеској називали богатством, већ богат у Црној Гори. Када сам се ја предао религији, није ми дао ни мало новца, ни паре. Нисам могао да остварим свој план. Била је то Божија воља. Моје позвање је овдје; да помажем својим сиротим Црногорцима да чувају своју вјеру. Шта је народ без вјере? Ах, путовао сам и нагледао се тужних ствари. Али у вашој земљи, mademoisselle, људи држе до вјере. Енглеска Црква и наша Црква се разликују, то је тачно,  али су разлике мале. Сви смо ми хришћани; има толико питања у којима се можемо сложити. Не смијемо дозволи- ти да нас она друга раздвајају. Ваша Црква је показала велико пријатељство према нашој. Ваш архиепископ нам је недавно послао писмо. Оно нас је веома обрадовало. Ваша Црква је Црква; ви имате ђаконе, владике; али у Швајцарској – протестанти – то ја не могу да разумијем. То је тужно.

”Svez -vous,“ он настави, ”ја знам шта је рат. Био сам војник у нашем посљедњем рату. Ми смо овдје сви војници, као што видите.” ”Гдје сте били?” упитах га. ”Било је то у долини Зете – Турци су били навалили.” Загледа се широко отворених очију у привиђење ужаса и тргну се. ”Одвећ страшно да се говори – о тим призорима; све је то страшно у рату. Гледао сам то. Молимо се Богу да нам да мир. Али долазе дани искушења мојим сиротим Црногорцима. Ах, mademoisselle, ви их разумијете. Они су тако нецивилизовани и тако сирови, али они су тако добри, тако једноставни. Ви овуда путујете, знате како су добри. Причаћете о њима у Енглеској – зар не? о моме јадном народу. Цивилизација доноси знање и многа, многа чуда, али она не доноси срећу. Ови сироти добри људи, они немају представе о томе шта је живот у великом свијету, а та цивилизација им стиже. А ја знам шта она значи, та цивилизација. Живио сам у Паризу – у Паризу, savez -vous,” рече наглашено. ”Све што могу да учиним јесте да им помогнем да очувају своју вјеру. До сада су живјели са Богом и планинама. Овдје ми долазе, сироти, уцвијељени, долазе ми за помоћ. Неких ноћи пружим уточиште чак по петнаесторици убожника. Онда ми причају своје невоље, и ја се молим с њима. Неки од њих,” он признаде са жаљењем, ”нијесу живјели сасвим правед ним животом. Изјутра одржим богослужење у својој црк- вици, и онда они са утјехом оду својим путем. Недјељом до- ђе много свијета, и ја му говорим, овдје испред цркве, оне ријечи које сам ја примио. Човјеку је потребно врло мало у овом животу. Наше трајање овдје је тако кратко.”

Један дјечак, његов ђакон, једини који с њим живи у испосници, уђе с кафом, и послужење њоме и наше прихватање тог једноставног освјежења изгледа да је нашем домаћину пружило велико задовољсгво. Упита нас за нашу родбину и исприча нам о својој. ”Некада сам,” напомену сасвим узгред, ”био ожењен,” али не настави тему. Исприча нам о временима када је Цетиње бројало само двадесет кућа – када су главари земље долазили на сабор код Књаза и сви сједјели на тлу у голој шупи у којој се пекло бравче за њихов ручак; како је Књаз знао да сједи под дрветом и суди оптуженима; како није било путева, ни градова, само неколико скупина кућица под сламнатим крововима. Све то прије само двадесет година! Пјесничка, маштовита природа црногорска. ”Црногорац живи са стварима које замишља. Чак и сада, погледајте како он носи своју пушку, револвер, нож! Он воли да замишља како чува свој дом и своју земљу. Оружје је њему симбол. Ни један Црногорац не жели да се креће без оружја. Увече, кад се враћа својој кућици, жена му излази у сусрет. Она преузима његову пу- шку и одлаже је у угао. Оружје се одложи. Настаје потпуни мир; он се вратио својој жени и дјеци. То је стари живот. Сада се чак говори како ће се изградити жељезница. Али ко зна? Гдје би се могао наћи новац за такав подухват?” Заиста, жељезничке компаније и све те ствари изгледале су немогуће далеко док смо ми сједјеле у овој уса- мљеној испосници, слушајући наде и страхове овог аскет- ског занесењака. Кад устасмо да се поздравимо, он се помоли Богу над нама на капији, и даде нам свој благослов.

Ми опет искорачисмо у свијет и бацисмо поглед на ову необрађену камењарску равницу. Турска погранична караула се бијелила на планинској коси неких пет кило- метара даље, и не бјеше никаквог другог знака живота док смо посматрале овај самотни крај. Он наједном прочита наше мисли. ”Ово је дивље мјесто, да, и превалиле сте тежак пут да ме посјетите. Мало је странаца икада до- лазило овдје. Једном су долазила ваша три земљака, али ви сте прве Енглескиње. Ово је на осами, па чак мало и опасно. Не смијете покушавати да идете пољем кад се смркне, јер има рђавих људи, који пљачкају и убијају. Оно тамо, то је Албанија. Њима је тако лако да дођу овамо. Чак и прошле ноћи је било оружника; попеше се овамо мојој кућици и пријетише ми пушкама.” ”И шта сте урадили?” упитамо узбуђено. ”Ја сам стајао тамо,” рече просто, ”и повикао им »Господ Бог је рекао не убиј’«. Онда они одоше,” додаде послије мале паузе, као да се то подразумијевало.

Какав призор! Неустрашива личност сама самцата под мрклим небом, а чопор људских звијери се повлачи обузет страхом, низ камењар, док су слушали из мрака ”глас човјека вапијућег у пустињи.” Ми се поздрависмо. Он стајаше на врху стазе неколико минута, посматрајући нас док смо силазиле, а кад замакосмо иза угла, видјесмо његову високу црну фигуру како се враћа према црквици, ”која је његов живот.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: