„Економија копања“: Ко је смјестио Душку Марковићу

Пише: Младен Бојанић

Што год мислили о господину Марковићу и начину његовог доласка на мјесто предсједника Владе Црне Горе, сматрам неопходним да му се скрене пажња да су прави манипулатори његови економски савјетници, а не критичари владине економске политике. Не да бих га заштитио од сарадника које је сам бирао, већ да би схватио да ће најављеном економском политиком направити још веће проблеме грађанима Црне Горе.

Економска политика којом се бизнис елитама даје политичка и финансијска подршка како би развила своје послове, односно постала још богатија, а након тога се дио њиховог богатсва прелио на ниже социјалне категорије у економској теорији назива се „економија капања“. Потпуно занемарујући начин стварања и пословања црногорске бизнис елите, фокусираћу се на искуства такве економске политике, са посебним освртом на извјесну будућност црногорске привреде уколико се настави са овом погубном и преварном политиком. Политиком која ће неминовно довести до још већег социјалног раслојавања.

По завршетку Другог свјетског рата, у већем броју развијених капиталистичких земаља примјењивано је прогресивно опорезивање и значајан дио буџета издвајан је за социјална давања. То је период од 1950. до 1980. године, у историји забиљежен као „златна ера капитализма“. Просјек годишње стопе економског раста у том периоду био је преко 3%, иако је, како је претходно наведено, држава прерасподјелом трансферисала добар дио прихода од богатих ка сиромашнима. Није било пада инвестиција, напротив, капитализам је забиљежио своје најбоље године. Након 80-их долази до дерегулације тржишта и укидања прогресивног опорезивања, односно расподјеле дохотка од сиромашних ка богатим, а као разлог промјене сервира се иста прича коју чујемо ових дана од нашег премијера – бизнис елитама треба помоћи краткорочно како би дугорочне бенефите уживали сви социјални слојеви, прво створити богатство па га онда расподјељивати.

Мијења се идеологија, себичност се намеће као врлина, сиромашни се проглашавају неспособнима, солидарност је инкриминисана. Резултат промјене економске политике која је укинула прогресивно опорезивање и смањила социјална давања била је преполовљена стопа раста, са 3% пала је на 1,5% у периоду 1980. до 2000. године. Ствара се лажна слика стања економија земаља које су безрезервно подржавале бизнис елите. Социјални јаз се повећава, богати постају богатији, сиромашни још сиромашнији, али се нерезонским банкарским кредитима доводе у заблуду да могу приуштити више материјалних добара него што им приходи дозвољавају. То резултира великим економским кризама, које најбрже, уз државну помоћ, преброде богати. Заговорници слободног тржишта не показују гадљивост на државну помоћ кад се она односи на њих саме.

Вратимо се Црној Гори и њеној бизнис елити. На основу које пословне способности је стекла такав статус? Да ли се може похвалити неким конкурентним производом, иновацијом или улагањем у истраживање и развој? Ко ће гарантовати да ће своје богатство употријебити у успјешне развојне пројекте? Ко плаћа цијену њихових лоших пословних одлука? Да ли бизнис елите могу несметано да изнесу богатство ван Црне Горе? Одговори на ових неколико питања јасно ће нам потврдити да су шансе за општи економски развој минималне уколико се не прекине са оваквом погрешном политиком.

До државе благостања постоји извјеснији и правичнији пут. Уколико се држава одлучи да исту количину новца, умјесто бизнис елитама, преусмјери у образовање, здравство, повећање најнижих зарада и социјална давања то би неминовно утицало на смањење социјалних немира, штрајкова и повећање продуктивности. Стопа криминалитета пада, владавина права се подиже на већи ниво, штедња расте, охрабрују се прави инвеститори. Све је ово већ видјено у „златној ери капитализма“. Једино јака средња класа доноси трајну политичку стабилност и одрживи економски раст.

На крају, добро да је премијер Марковић, неважно да ли свјесно или несвјесно, открио намјере Владе већ на почетку мандата. Лако је препознати ко су му економски савјетници. Рукопис њихових подвала одавно је препознат. Нека премијер још једном добро размисли о томе ко су манипулатори – критичари или његови економски савјетници. Мора знати да његове заблуде у економској политици не плаћају ни савјетници, ни елите, већ грађани. Они исти за чију се добробит наводно залаже.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: